ZORANA ARUNOVIĆ ZA TELEGRAF: Sada protivnice treba da se plaše mene

- London je vrhunac četvorogodišnjeg ciklusa, ali i samo jedna stanica u mom životu. Svi već računaju da sam osvojila olimpijsku medalju, nije mi jasno kako Novak Đoković izdržava pritisak - priznaje srpska streljašica

U Londonu će se za manje od 30 dana po 30. put okupiti najbolji sportisti sveta, a među njima će debitovati i srpska streljašica, koja se prethodnih godina probijala na svetski vrh izuzetnim rezultatima. Svetska šampionka Zorana Arunović, koja je svojim uspesima doprinela da se srpsko streljaštvo ne svodi samo na Jasnu Šekarić, govori za Telegraf.rs šta za nju znači debitovanje na najvećem planetarnom sportskom događaju, u kakvim uslovima se za isti priprema i prema kome od konkurenata ima najviše, ali i previše respekta...

Kako doživljavaš činjenicu da ti se približava debitovanje na Olimpijskim igrama?

- Mislim da je to vrhunac jednog četvorogodišnjeg ciklusa. Ipak, ne želim da ga shvatim toliko ozbiljno, jer uvek postoji mogućnost da ne prođem dobro, pa ne želim da to negativno utiče na mene. London je samo jedna stanica u mom životu – to su prve ali ne i poslednje Igre. Još smo mi kao sportisti dosta dugovečni, tako da sa ovim stavom i idem u London.

Poznato je da uslovi u kojim se olimpijski tim u streljaštvu priprema za London odavno nisu dobri za adekvatno treniranje tokom čitave godine. Kako se snalaziš u takvim uslovima?

- Prostor u kome treniramo u Savezu je napravljen 1957. godine, i od tada bukvalno ništa nije menjano ni renovirano. Mi koji treniramo ovde se trudimo maksimalno da ga održavamo. Odredimo jedan dan u toku godine kad je najtoplije i jednostavno nema treninga ni za mene, Jelenu (sestru), ni Jasnu (Šekarić): rukavice, metle i krpe u ruke i na čišćenje celog prostora, krečenje, farbanje stolarije. Želimo da sredimo sve stvari koje su do nas. I mislim da je to sasvim u redu, s obzirom da mi ipak najviše vremena provodimo ovde. Najčešće treniram po šest sati i za to vreme želim da budem u nekim normalnim uslovima. Ako već moram da udišem prašinu, ne moram da se kupam u paučini.

Da li je bilo naznaka da će takva situacija da se popravi, možda da se obezbedi neki novi prostor?

- Dobili smo neke usmene garancije da će to biti sređeno, ali to je bilo još 2010. godine. Optimista sam i verujem da će to da se sredi, ali svakako mogu da kažem da je to moralo da se uradi ranije. Imamo toliki nedostatak objekata da to nije normalno, a to su elementarne stvari. Niko od nas koji smo u ovom sportu ne bi tražio neko megalomansko rešenje, nego samo jedno mesto koje zadovoljava osnovne uslove: da ne crkavaš po vrućinama leti i onda da ne dolaziš u 7 ujutru da bi mogao normalno da treniraš, ili da zimi ne moraš da tri dana ranije pališ sve moguće grejalice da bi zagrejao prostor.

Pošto je situacija toliko očajna, koje alternative koristite da održite kontinuitet dobrih  rezultata?

- Po pitanju objekata jako loše stojimo, ali ne i po pitanju opreme, finansiranja za putovanja kad zimi ovde ne može da se trenira. Da nam nema Olimpijskog komiteta Srbije, "Telenora" i, konkretno meni, "Vize", ja ne znam šta bih radila i kako bih trenirala. Mi kao zemlja kaskamo jer sve ostale države paralelno treniraju malokalibarsko i vazdušno oružje. Mi možemo tokom cele godine da treniramo vazdušno, ali za mali kalibar zavisimo isključivo od vremena. Tokom zime treniram samo vazdušno na Marakani. Mačevaoci su nam izašli u susret, a njihov teren je dosta drugačiji i mi imamo samo tri streljačka mesta tamo. Ne znam ni ja koliko puta je streljački klub proglašavan za najuspešniji klub (SD Crvene zvezde), a treniramo na tri streljačka mesta. Drugu streljanu nažalost nemamo, i čini mi se da je svuda glavni problem novac.