Intervju Marina Maljković: Da sam ostala u Partizanu bili bismo mirni za Tokio! (VIDEO)

Selektorka i tvorac najvećeg košarkaškog čuda na ovim prostorima priča o svojim uzorima u košarci, besplatnoj školi za devojčice i planovima u novoj sezoni

Zovu je žena zmaj, kažu da je najbolji trener Evrope, a ona je samo jedna obična i svoja Marina! Selektorka košarkašica Srbije Marina Maljković ponovo je pokazala da nije sve u osvajanju trofeja i medalja, ima nešto i u davanju sebe i svog znanja za dobrobit zemlje.

Preporučujemo

>>> 100 devojčica treniralo košarku sa Marinom Maljković (FOTO)

Upravo je to njena misija u "Pokretu za žensku košarku" koja okuplja već 100 devojčica koje besplatno treniraju basket u Beogradu. Marina je bila gost Telegrafa i pričali smo sa njom o svemu od uspesima sa Eurobasketa i Igara u Riju, o trenerskim uzorima, o poklonu koji je dobila od košarkašica.

Prošlo je mesec dana od velikog uspeha sa Olimpijskih igara u Riju i osvajanja bronzane medalje. Da li su se slegli utisci?

-  Ne, teško je da mogu da se slegnu utisci tako brzo. Ni zlato sa Eurobasketa pre godinu dana ne može da se zaboravi, ni u zemlji ni u inostranstvu. Onda je usledila bronza na Olimpijskim igrama i dugo će se pričati o ovoj generaciji.

Koja je medalja vam je draža, zlato ili bronza?

- Obe medalje su podjednako drage, baš zbog činjenice koliko je to čudo bilo za žensku košarku u Srbiji. Posle 11 godina neplasmana na Evropska prvenstva. Da se razumemo, uvek smo imali dobre košarkašice, ali je uvek nešto nedostajalo. I kad smo bili na šampionatima nismo osvajali medalje. Ono što izdvaja bronzu sa Igara je što su to Olimpijske igre najveće takmičenje za jednog sportistu.

Posle osvojene bronze ste javno rekli "Bolje da vam ne kažem šta sam im sve rekla u svlačionici"Kako motivište devojke za utakmicu?

- To je jedna neprestana borba, odabir reči, razgovor pojedinačno, grupno, a sve je to posledica posvećenosti poslu i svemu onome što trener treba da bude. Pedagog i psiholog i otac i majka i profesor. Ako znaš da radiš taj posao i predan si, ti ćeš uvek znati da kažeš pravu reč u pravom trenutku. To je jedna maštovitost u svakom trenutku i kao što one moraju da se adaptiraju na odbranu protivnika i ja moram da nađem pravo rešenje u pravom trenutku.

Koja anegdota ili lepa priča vam je ostala u sećanju tokom rada sa košarkašicama?

- Svakako poklon koji su mi uručile u Riju pre takmičenja. Ostavio je poseban utisak na mene, jer treneri nisu dobijali telefone od sponzora Igara već samo sportisti. One su odlučile da telefon koji dosta košta da poklone meni,  a to je telefon sa graviranim Olimpijskim krugovima. To je bio jedan lep poklon za ove četiri godine druženja.

Koliko je teško ili lako biti žena u sportu?

- Sama činjenica što žena ukoliko se bavi sportom mora neki prirodni tok života da pomeri. Pitanje je koliko je teško to izvesti ako se ceo život baviš sportom. Jako je teško planirati, "ja ću sada da igram košarku, a posle ću postati majka" To ne ide tako, to se dešava spontano.

- Snaga dolazi iz vere u ostvarenje cilja, sama pomisao pre četiri godine da ti možeš na kraju puta imati Olimpijsku medalju oko vrata. Radost koju ti donosi pobeda, neko dobro određen trenimg,. Ta žrtva koju su devojke podnele da bi donele medalju sa Olimpijskih igara govori koliko su snage izvukle iz sebe.

Da li je tačno da vam je bio uzor Vujošević?

- Nisam imala uzora, pričalo se da je Duško Vujoševič, Bora Cenić, a to su ljudi koje ja mnogo poštujem, ali to nije tačno, Nisam takva osoba koja ima uzora. Postoje ljudi koje poštujem, to je kolega Vujošević, ali uvek sam svoja.

Da li ste imali kao dete omiljenog sportistu?

- Potpuno ista stvar, kao i za trenere. Od kada znam za sebe, ja sam u košarci, i uvek sam mogla da izdvojim karatkeristiku nekog igrača ili igračice koja mi prija. Da li je to hrabrost, mirnoća u odlučujučim momentima, lucidnost... Ali niko mi nije bio uzor.

Pokret za žensku košarku je uzeo maha u Beogradu. Kako ste zadovoljni radom?

- Želim da delima pokažem ono što mislim, da pokažem ono što je u meni, a to je ljubav prema zemlji. Posle zlata na Eurobasketu razmišljala sam šta da radim. Šta je to što treba da uradim da nastavimo na ovom putu. To je silazak u bazu i rad sa najmlađima. Tu je nastao pokret za žensku košarku.

- Ponosna sam,  imamo 100 devojčica u pokretu. Pokrivamo polako Beograd, želimo da radimo u svim opštinama. Uz pomoć svih predsednika opština glavnog grada, gradskog menadžra Gorana Vesića i sekretara za sport Slavka Gaka uspeli smo mnogo. Već smo krenuli kroz Srbiju, počeli smo u Požarevcu, a cilj je da imamo što više devojčica.

Preuzeli ste Galatasaraj, koji su ciljevi kluba?

- Situacija je promenjena u odnosnu na pre dve, tri godine kada je Galatasaraj osvojio Evroligu. Sada je fokus na stvaranju talenata. Najbolje mlade igračice Turske su u Galatasaraju. Pozvali su me da od bar jedne igračice napravimo zvezdu, a da ostale bude dobre košarkašice u njihovoj ligi. Idemo polako i uz par starijih pokušavamao da napravimo rezultat dostojan takvog imena.

Bili ste trener Partizana pre četiri godine, da li vam je žao što je ta priča pukla brzo i da li bi da ste nastavili je to imalo uticaja na reprezentaciju?

- Sada bismo bili potpuno mirni i imali bismo miran ciklus pre Tokia. To je najdirektnije. Glavni grad mora da ima ozbiljnog Evroligaša i dva tima u Evrokupu.  Za relativno mali novac dobijaš stabilan klub i potpuni mir za godine koje su ispred tebe i za dva Olimpijska ciklusa. Partizan je bio kičma, stub reprezentacije i sve ono što se dešavalo bilo je mnogo lepo.  Ne samo igračice koje su u 12 reprezentacije već i ostale koje su bile tu. Poslednji put se košarkaša igrala u Hali Sportova 2011/2012.

( J.M./D.S)