Aleksandar je "NAJLUĐI" srpski sportista: Visi sa mosta na jednoj ruci! (FOTO) (VIDEO)

Ovo je priča o momku koji je pre šest godina odlučio da "prolije krv, suze i znoj" i naoruža se čeličnom voljom da bi stigao do onoga što je danas. A danas je u Top 20 najboljih svetskih takmičara u uličnom vežbanju. Ponavljamo: Na svetu!

Ako ste ovih dana, prolazeći preko Mosta na Adi ugledali "razbacanog" momka kako visi na ogradi i zapitali se "da li je ovaj dečko normalan?", nije u pitanju nikakav pokušaj samoubistva, ne daj Bože, ili mladalački nalet adrenalina (mada ima i toga), već jedan veoma neobičan način promocije "Street work out" discipline u režiji snagatora Aleksandra Dunčića. 

Aleksandar je momak koji je pre šest godina odlučio da "prolije krv, suze i znoj" i naoruža se čeličnom voljom da bi stigao do onoga što je danas. A danas je u Top 20 najboljih svetskih takmičara u uličnom vežbanju. Ponavljamo: Na svetu!

Ovaj momak, bivši fudbaler, danas uspešan student i sportista "do koske", letos je bio jedini predstavnik Srbije na "Street work out" prvenstvu sveta održanom u Moskvi. Dakle, u društvu čeličnih ljudi. Najjačih. Ipak, pre nego što pređemo na priču o tome kako je Aleksandar dospeo do Moskve i kako se tamo proveo, vratimo se na kačenje o most.  Samo da pomenemo, nije mu prvi put da izvodi opasne egzibicije, prkosi gravitaciji i smeje se ambisu u lice. Ne tako davno izvodio je i stoj na rukama na ogradi Brankovog mosta, a sada je otišao korak dalje u svom neustrašivom poduhvatu.

Visio si na mostu, nad ambisom. Nije li to malo ekstreman način da promovišeš sport kojim se baviš?

- Desilo se to spontano. Otišli smo tamo (na most) da pravimo klip i ja sam želeo da napravim nešto što do sada nisam. Znao sam da će komentari biti i pozitivni i negativni, i znam da to nije nešto što bi trebalo da se radi, ali jednostavno volim taj adrenalin, i to me je i povuklo to da uradim - počinje priču za Telegraf Dunčić.

Bio si, utisak je, toliko siguran u sebe, u svoju snagu i izdržljivost, da nisi nijednog trenutka pomislio da bi nešto možda moglo da krene naopako?

- Tako je. Posle šest godina sam toliko puta uradio stav na šakama da sam bio siguran u sebe da će sve proći bez problema. Bio sam u pravu. Adrenalin me je vukao. Znate ono: znam da ne smem, ali opet moram – neopisiv osećaj. Sinula mi je ideja da odradim prvo stoj, pa sam odradio zastavu i tu se negde rodila ideja da visim na mostu. Tako se ja okačim i držim sa obe ruke. Rekoh tada sebi “ma, daj da pustim jednu ruku, i pustim ja ruku”.  Imao sam osećaj da sam mogao da se držim pola sata. Ok, posle svega sam osetio grižu savesti, jer su me kritikovali drugovi, ali vredelo je. Inače, visio sam iznad dela mosta gde nije matica, nego iznad plićaka. Da sam pao… Srećom sve se dobro završilo i presrećan sam zbog toga.

Kačenje na most, naravno, Aleksandar ne preporučuje nikome! Za tako nešto potrebne su godine i godine mukotrpnog treninga, vežbe, neverovatne snage i hrabrosti. Pa čak i tada, kačiti se na most nije pametno. No, Acu je jednostavo "povuklo". Kaže "neće više" (mada mu ne verujemo). Mesec dana pre mosta desio se najznačajniji trenutak u karijeri ovog fanatika vežbanja: već pomenuti odlazak na svetsko prvestvo u Moskvu.

Otkud baš ti tamo?

- Trebalo je da se pošalje video koji su organizatori takmičenja uzeli u razmatranje i na osnovu kojeg su odlučivali ko će ići iz Srbije. Bilo je mnogo kandidata, a izabrali su mene. Mojoj sreći nije bilo kraja. Tamo sam dobio smeštaj i klopu. Za kartu sam morao sam da se snađem. Pokušao sam da nađem sponzora, ali pošto su mi javili 15 dana pred takmičenje, bilo je kasno da pronađem pokrovitelja za put.

Nisi ni poleteo za Moskvu, a već si imao rusko društvo na putu ka "majci Rusiji". Potpuno neočekivano.

 - Na aerodromu sasvim slučajno upoznam jednog Rusa, Grigora, I tu uđemo u priču. Ja mu kažem da idem u Moskvu, da predstavljam Srbiju i tako to. On mi je odmah rekao “ja ću da ti pomognem, nema problema”. Kada smo sleteli tamo bila mi ja malo frka jer nisam znao kako ću da se snađem. Ogroman aerodrom, meni sve nepoznato. Ali tu je bio Grigor, koji me je bukvalno odveo do mesta odakle sam imao još malo do hotela. Deo puta sam morao sam, ali štos je bio što sam nosio majicu “Srbija-Rusija” I svako kome sam prišao da ga pitam me je "zgotivio". Bilo mi je mnogo lakše, odmah se nisam osećao kao stranac. Praktično sam imao vodiče do hotela. U sobi sam inače bio sa crncem, momak koji se zove Edgar, inače je iz Afrike, ali predstavljao je na tom takmičenju Finsku.

Ok, stigao si tamo. Kako sve to izgleda, organizacija, na kom je to sve nivou?

- Na vrhunskom. Sve! Dan pre takmičenja imali smo zvanično "fotkanje" na Trgu. Ja sam se u jednom trenutku popeo na most i krenuo da izvodim elemente. Sećam se da svi rekli “crazy Serbian”. Radio sam neke delove koji su bili baš upadljivi, pa sam svima zapao za oko. Generalno, bilo je to sjajno iskustvo za mene, jer od kada se bavim ovim, sve te ljude sam do tada gledao samo preko Jutjuba, a sada sam bio sa njima u društvu. To mi je bio san. Nisam ni bio svestan da idem tamo. Sutradan, takmičenje je održano u sportskom centru “Lužnjiki” koji je zaista ogroman, u sklopu kojeg se nalazi i velelepni fudbalski stadion.

Samo nadmetanje sastoji se u sledećem: svaki takmičar ima sprave i dva minuta na raspolaganju.

 - Da kažem prvo da su tribine su bile prepune, zaista. Ja sam poneo srpsku zastavu, majicu sa našim obeležjima. Sve sam imao. Što se mog nastupa tiče, imao sam zahtevne elemente kao što su stoj na rukama i još nekoliko komplikovanih vežbi. Rekoh sebi, "ma, samo da bude kako treba". I bilo je.

Ipak, Rusi su te upamtili po nečemu posebnom.

- Ono po čemu su me zapamtili je to što sam jedini od svih takmičara imao rusku pesmu kao prateću podlogu. Samo ja. Rusi su bili oduševeljeni, još ja kada sam im otpozdravio sa tri prsta, ma sjajno. Svi su me podržali. Lakše sam i odradio zbog toga vežbu. Čim sam završio svi su mi prilazili, Rusi, navijači, ljudi koji su tu bili. Super. Zadovoljan sam nastupom s obzirom na to da mi u Srbiji nemamo takve uslove za zahtevne vežbe. Inače, ocene su se davale iz statike i dinamike. Meni je statika jača strana, jer dinamika zahteva određene delove gde moraš da radiš okrete, gde moraš da imaš dobru podlogu, ali to nisam imao ovde, ali sam dobio po povratku iz Rusije na Fakultetu za Fizičko vaspitanje koji studiram. Dobio sam salu da mogu da vežbam ,pa ću za naredna takmičenja imati bolje uslove.

Da bi došao do Rusije prolio si hektolittre znoja. Ovo je sada idealan deo da citiramo krilaticu sa asfalta: "hiljade i hiljade sklekova, hiljade i hiljade trbušnjaka..."

 - Tačno tako. Krenuo sam da vežbam pre šest godina. Sa kumom i drugarom. Slučajno smo videli snimah Hanibala na jutjubu kako radi te apsolutne elemente. I tako smo krenuli. Ja sam tada još trenirao fudbal, a posle, kada sam upisao DIF krenuo sam da vežbam ozbiljnije. Prve dve godine su bile klasične repeticije: zgibovi, sklekovi, propadanja, teretana, trčanje, trčanje uz stepenice... Uz gornji deo uvek smo uporedo radili i donji, ali nikad nismo znali kako da slažemo opterećenja. Tek posle, kada sam upisao DIF, naučio sam kako idu stvari. U početku nismo imali uslove pa smo radili gde smo stigli. Radili smo na ogradi, na penjalici, onda smo kupili karike, izbušio sam plafon u sobi da bi mogao da vežbam. Tek posle smo skupili potpise i Opština nam je napravila sprave. Nisu ništo specijalno, ali smo ipak imali mesto za vežbanje. Mnogo su nam pomogli i ljudi iz kraja koji su videli koliko radimo i koliko se trudimo u svemu. Posle dve godine sam već počeo da radim ozbiljnije vežbe: sa torbom, tegovima. Tad sam već imao program.

Kako danas izgleda tvoj rening?

- Dnevno treniram 4-5 sati. Ujutru je obično trčanje, dakle kardio. Posle toga radim zgibove, sklekove, propadanja, pa odmor. Posle toga idu tegovi, i na kraju uvek vežbe istezanja, I do sat vremena traje istezanje. Veoma važan je proces oporavka, ta borba sa mlečnom kiselinom. Sada sam u fazi kada mi je najvažnije kako da se oporavim za naredni dan.Važno je takođe znati, za sve one koji žele da krenu da se bave ovim sportom, da moraju prvo napraviti bazu, a to znači raditi elemente koji pogađaju svaki mišić da bi mogli da pređu na sledeću fazu. Od zgibova, propadanja, sklekova, čučnjeva, raznih vežbi za jačanje tetiva, što je jako važno, jer tetive su te koje se često zanemaruju dok se rade mišići, pa se one i češće povređuju. Tek kad se odradi baza kreće se sa opterećenjima.

Za kraj, u brojkama, kolio možeš "u cugu" da uradiš sklekova, koliko trbušnjaka, a koliko propadanja?

- Zgibove radim 56 u seriji, to je najviše što sam uradio u toj bazičnoj pripremi pred jače napore, mada mogu i više. Sklekove sam brojao do 120 u seriji, onako lagano, a propadanja idem i do 90.

 

(M. Bogovac)