NAJJAČA NAVIJAČKA PRIČA IKADA: Kako su Istočni Berlinci pratili mečeve Herte s one strane Zida (FOTO)

Herta je ime dobila po popularnom berlinskom parobrodu s kraja 19. veka, a u narednih pola veka postala je najbolji prestonički klub. Imala je navijače po celom gradu; nakon Drugog svetskog rata, oni koji su živeli u zapadnom delu grada mogli su slobodno da prate svoj voljeni tim, ali oni koji su živeli u istočnom su morali da rizikuju život

Berlinska Herta je osnovana 1892. godine, a ime je dobila po popularnom parobrodu iz tog vremena; jedan od četiri mladića koji su je osnovali sa ocem je išao na izlet tim plovilom, koje je ime dobilo po ćerki vlasnika.

Preporučujemo

Od samoga početka, klub je igrao odlično, pa je postao prvak Berlina 1905. godine. Pet godina kasnije pobedili su engleski tim Sautend; na to se gledalo kao na bitan događaj jer su Englezi ipak izmislili fudbal i tada je ostatak Evrope na njih gledao kao što sada planeta posmatra Brazilce.

Ipak, to što su na terenu bili dobri ne znači da nisu imali finansijskih teškoća; zbog toga se radnička Herta udružila sa klubom Berliner, čime je nastao novi klub - Herta Berliner SC.

Sa odličnim igrama u Oberligi Berlin-Brandenburg se nastavilo, i Herta je u šest uzastopnih sezona stizala do finala nemačkog prvenstva, od 1926. do 1931. godine (Nemačka tada i dugo nakon toga nije imala jedinstvenu nacionalnu ligu kao danas, već pokrajinska takmičenja nakon čega su prvaci tih liga igrali nacionalni plejof; Bundesliga je osnovana tek 1963. godine), ali je samo u poslednje dve uspela da uzme titulu prvaka. Nakon toga se Berliner ponovo otcepljuje, ali i bez njih Herta je jedan od dva najuspešnija kluba u međuratnom periodu.

Tokom Trećeg rajha, Herta je igrala solidno u regionalnoj Gauligi Berlin-Brandenburg, i bila njen prvak 1935, 1937. i 1944. godine.

Zbog čega sve ovo pišemo, i u kakvoj je to vezi sa temom? Pa, treba imati u vidu da Herta nije bila opskurni klub u tom dobu već izvrstan takmac, i da je kao takva imala mnogo navijača u nemačkoj prestonici.

Nakon što su Saveznici zabranili sve organizacije u Nemačkoj 1945, Herta je krajem te godine morala da se obnovi pod drugim nazivom: Gesundbrunen. U drugoj posleratnoj sezoni primorani su da iz Oberlige Berlin odu u amatersko takmičenje, ali su 1949. godine uspeli da povrate svoje ime, Herta BSC, i da se vrate u prestoničku elitu.

Imali su ludu sreću, možda i posve slučajno, da su se obnovili u zapadnom delu grada koji je bio pod kontrolom Amerike, Britanije i Francuske, pa su mogli da nastave da se takmiče na višem nivou sa Zapadnim Nemcima, pa čak i da budu inaguralni tim u Bundesligi, kada je napokon formirana početkom šezdesetih.

Ali tu ludu sreću nisu imali njihovi navijači u Istočnom Berlinu.

Naime, tenzije između Sovjeta koji su pod okupacijom držali Istočni Berlin, i zapadnih Saveznika, počele su da narastaju, a to je dovelo do haosa u gradu, i to ne samo što se fudbala tiče.

Herti je 1949. godine zabranjeno da igra protiv klubova sa teritorije koja se nalazila u sovjetskoj okupacionoj zoni, zbog toga što su u svoje redove primili trenera i nekoliko igrača iz drezdenskog Fridrihštada, a koji su glavom bez obzira utekli od Rusa.

Pored toga, više istočnih klubova iz Oberlige Berlin je naterano da igra u DDR-Ligi koja je osnovana 1950. godine (za one koji ne znaju, DDR je nemačka skraćenica od Nemačka Demokratska Republika, kako se službeno nazivala Istočna Nemačka do ujedinjenja sa Zapadnom).

Međutim, Herta je kao najveći prestonički klub, sa najdužom tradicijom i najviše uspeha, imala navijače u celom Berlinu, ne samo u Zapadnom. Nije bilo lako onima koji su živeli u Istočnom a hteli su da prate Hertu, ali im je i dalje bilo omogućeno, barem dok nije sagrađen Berlinski zid 1961. godine; posle toga - mrka kapa.

Ilustrativan je primer Helmuta Klopflajša, Berlinca koji je celog svog života navijao za Hertu. On je iz Pankova, prestoničkog okruga koji je pripadao Sovjetima, i kao dečak je sa ocem išao da gleda Hertu prvi put 1954, kada je imao samo šest godina.

Momentalno se zaljubio, i počeo je redovno da dolazi na mečeve koje je Herta igrala na svom terenu, ali kada je sagrađen Zid, to je postalo nemoguće: svakoga ko bi pokušao da pređe na drugu stranu straža je ubijala pucanjem u leđa.

- Pre 1961. godine, to je bio podeljen grad ali je čovek mogao slobodno da se kreće. Nakon toga je usledio tužan period - priča on.

Ali, Helmut nije odustao. Pošto je Herta tada igrala na stadionu u Gezundbrunenu, u francuskom sektoru Zapadnog Berlina, i pošto se stadion nalazio u blizini Zida, zvukovi su dopirali iza Gvozdene zavese.

Tako su se 14-godišnji Klopflajš i njegovi drugovi skupljali iza Zida (pošto je ova neprirodna barijera išla kroz sam grad i sekla ulice, bilo je dozvoljeno slobodno šetati pored njega, samo nisi smeo da pokušaš da pređeš) i osluškivali šta se na stadionu dešava. Ako bi masa domaćih navijača iz srećnijeg dela grada počela da slavi, slavili su i Klopflajš i njegovi prijatelji.

A ako u blizini nije bilo vojske i policije, uključivali bi i tranzistor pa bi na zapadnonemačkom radiju (koji nije bilo dozvoljeno slušati, a svakako ne preporučljivo pred nadležnim organima) mogli da prate šta se dešava.

Naravno, mogli su to i kod kuće, ali onda ne bi uživo slušali huk sa tribina i ne bi se uživo radovali sa navijačima na stadionu.

Klopflajš je svoju voljenu Hertu pratio i na gostovanjima, ako bi išli u Istočni blok; 1979. godine u Čehoslovačkoj je prisustvovao četvrtfinalnom meču Kupa UEFA kada je njegov klub izbacio Duklu Prag i otišao u polufinale (nažalost po njega, Hertu je u polufinalu te godine iz Kupa UEFA izbacila beogradska Crvena zvezda).

Nakon toga je upoznao igrače u hotelu, slavio sa njima, a sa njima se i vratio u Berlin: ne u Zapadni, već su ga izbacili u Istočnom.

Uprkos tome što nije "izdao" (a i kako bi, kad mu je porodica bila iza Zida), zbog ljubavi prema Herti je saslušavan i pritvaran od strane Štazija, dobio je otkaz kao električar, a svaki put kada bi neki zapadni tim igrao u socijalističkoj zemlji njemu je oduziman pasoš po članu krivičnog zakona o seksualnim nasilnicima.

U međuvremenu je postao i selebriti; igrači koje je upoznao u Pragu su ga se setili i došli mu u posetu, poput Uvea Klimašefskog i Eriha Bera, a Fric Šerer - 1981. godine blagajnik minhenskog Bajerna, kasnije i dugogodišnji predsednik tog giganta - kada je poslom išao u Istočni Berlin sa sobom je poneo i dres Karl-Hajnca Rumenigea, kao poklon za Helmutovog sina; Klopflajš se sa smehom seća kako je Šerer morao da ga obuče ispod mantila jer se plašio da će ga istočnonemačka policija oduzeti.

1989. godine, nakon pada Berlinskog zida, prvi je put posetio Olimpijski stadion i gledao voljenu Hertu na njenom terenu, u svom gradu.

E, to je ljubav prema klubu! A ne mi: busamo se u grudi, a stadioni svih klubova zvrje prazni.

(O. Š.)