KOLUMNA MILOJKO PANTIĆ: (S)lepa naša domovino
Setio sam se te scene i tog dijaloga u izbornoj noći kada je Srbija poslednjim hiljadarkama (glasova) plaćala raštimovani politički orkestar i vraćala na scenu političare iz prošlosti
Negde sredinom davnih osamdesetih godina prošlog veka, sedimo moj fudbalski i TV učitelj Vladan Stojaković i ja u nekada poznatoj kafani sa "živom" muzikom "Gospodarska mehana" preko puta Sajma. Odavno je prošla ponoć. Sedimo tako i pijemo i što bi Andrić rekao, pijući čekamo da nam u svesti najposle plane ona svetlost, ona čudna svetlost kojom piće obasjava one koji mu se potpuno predaju, rad koje se slatko strada, propada i umire, a koja se nažalost, sa godinama javlja sve ređe i svetli sve slabije.
Za susednim stolom, okružena tamburašima, sedi, pije, plaća i diriguje orkestrom lepo doterana ali i prilično usahla gospođa. U jednom trenutku vadi iz damskog novčanika poslednju tadašnju desetohiljadarku da plati još jedan set pesama. Vladanko, kakvog ga je Bog dao, sa pevačkim darom, skače i moli: "Ne gospođo za boga miloga, vratite tu novčanicu, ja ću vam pevati bez para." "Ti", reče prezrivo dama, "možeš da pevaš ali u sebi", i nastavi da lumpuje, tonući u svoj svet iluzija i prividne sreće uz pomoć muzike i pesme.