JOHAN KROJF, NAJVEĆI TRENER IKADA? Kako je Leteći Holanđanin u Barsi izvršio revoluciju fudbalske igre (FOTO)

Pep Gvardiola je dalekosežni uticaj svog mentora izrazio na poetičan način, koji se danas može čitati i kao epitaf: "Johan Krojf je oslikao kapelu, a treneri Barselone nakon njega su je samo obnavljali ili unapređivali"

28. aprila 1988. godine hotel "Hesperija", koji se nalazi na samo pet minuta od stadiona Kamp Nou, bio je bojno polje na kojem su se lomila koplja između nezadovoljnih igrača Barselone sa jedne strane, i ondašnjeg predsednika kluba Žozepa Ljuisa Nunjeza sa druge.

Na konferenciji za štampu tog dana, održanoj u 19 časova, kapiten Aleksanko je pročitao saopštenje u kojem je čelnika katalonske svetinje optužio da ih ponižava i kao ljude i kao profesionalce, da ne oseća u srcu boje kluba, da ne voli navijače, da voli samo sebe, zahtevajući njegovu momentalnu ostavku.

Bio je to rat zbog novca, jer je Nunjez tražio od igrača da plate razliku u porezu koju je, po njima, klub trebalo da plati, zbog načina na koji su sklapani ugovori.

Takozvana Hesperijska pobuna bila je klimaks najgore sezone Barselone još od 1941/42, koja je došla neposredno nakon Španskog građanskog rata, kada je teror režima Fransiska Franka bio najžešći, posebno prema Kataloncima koji su se svim srcem borili za antifašističku, republikansku stvar.

Ondašnji trener Luis Aragonjes je patio od depresije, a ekipa je za samo dve godine uspela da od finaliste Kupa šampiona postane predmet sprdnje. Nunjez, iz čistog sebičluka i želje da sebi obezbedi reizbor za predsednika u junu, povlači potez čiji će dalekosežni efekat biti pojava Mesija, Inijeste, Ćavija, i totalna dominacija Evropom u 21. veku.

Šta je Nunjez uradio? Otpustio je Aragonjesa i za trenera postavio Johana Krojfa, 4. maja 1988. godine. U 14 sezona pre toga, Barsa je osvojila jednu titulu prvaka. U osam Krojfovih godina, osvojila je 11 trofeja.

Najbolji "totalni fudbaler" svoje generacije spasio je Barselonu krajem '70-ih godina na terenu, a onda je to isto uradio i sa klupe. Veliki broj navijača katalonskog kluba i dalje smatra da je njegov tim bio ultimativni Barsin "Drim Tim".

POČETAK NA KLUPI

Prvo što je Krojf uradio jeste čišćenje ekipe. Petnaest igrača je prodato, uključujući i one koji su do tog trenutka bili okosnica tima, poput Viktora Munjoza, Ramona Kaldere i Bernda Šustera. Dovedeno je dvanaest zamena, među kojima su bili Čiki Begiristajn, Hoze Mari Bakero, Hulio Salinas i Euzebio. Mladi igrači su dobili šansu.

Uprkos protivljenju predsednika Nunjeza, Krojf je zadržao kapitena Aleksanka, glavnog pobunjenika iz "Hesperije", objasnivši da je on samo uradio ono što svaki dobar kapiten radi: podržao je svoj tim.

- On je bio portparol, i nije izneverio svoje igrače. To pokazuje njegov karakter. Glasnik obično bude ubijen. Ne kod mene - objasnio je Krojf.

Bio je to očigledan način da Nunjeza postavi na pravo mesto; ništa bolje to ne pokazuje nego činjenica da je gazdi rekao: "Ako želiš da pričaš sa mnom, doći ću u tvoju kancelariju. Ti ne dolaziš u moju svlačionicu".

ESTETIKA

Posle toga je došla taktička i stilska rekonstrukcija tima. Okupio je ograče u julu mesecu i objasnio im pod kojim će sistemom ubuduće igrati.

- Stao je pored table i nacrtao tri odbrambena igrača, četiri vezna, dva krilna napadača i jednog centarfora. Svi smo se pogledali i pomislili 'šta je, dođavola, ovo?'. To je bila era u kojoj su svi igrali 4-4-2 ili 3-5-2. Nismo mogli da verujemo koliko je napadača bilo u timu, i koliko malo defanzivaca. Čovek je svojeručno uveo novi način igranja fudbala u Španiji. Bila je to revolucija - priseća se Euzebio.

Tako je rođena taktika 3-4-3, koju je Krojf adaptirao od 4-3-3, kako su igrali Ajaks i Holandija tokom sedamdesetih.

- Ako imate četiri igrača u odbrani koji se brane od dva napadača, onda u sredini imate samo šest igrača protiv osam protivničkih; to je bitka koju ne možete da dobijete - objasnio je Krojf kasnije.

Potom je dodao:

- Bio sam kritikovan zbog toga što sam u odbranu stavio samo tri čoveka, ali to je najidiotskija stvar koju sam ikada čuo. Morali smo da popunimo sredinu terena igračima, jer su nam tu bili najpotrebniji. Uvek bih radije da pobedim rezultatom 5-4 nego rezultatom 1-0.

Napadački stil igre uvek mu je bio važniji od odbrane sopstvene mreže, a jedna anegdota u vezi sa Andonijem Zubizaretom to možda najbolje ilustruje. Naime, kada je proslavljeni golman jednom pitao svog trenera kako želi da se tim brani od prekida, ovaj mu je odgovorio: "Otkud ja znam? Ti odluči. Ti si očito zainteresovaniji od mene za branjenje kornera".

Ovaj sistem nije bio samo ofanzivan, on je navali pružao i nezapamćenu slobodu, koja je pogodovala praktično svima koji su se u tom trenutku našli u timu Barselone.

Međutim, u srcu fudbalske ideologije nove Barselone bio je posed lopte.

- Osnovni koncept je sledeći: ako dominiraš loptom, dobro se krećeš. Imaš ono što protivnik nema, i prema tome ne može da postigne gol. Osoba koja se kreće odlučuje gde će lopta ići, a ako se krećeš dobro, možeš da menjaš pritisak protivnika tako da ode u tvoju korist. Lopta ide tamo gde ti želiš - govorio je Krojf.

Postojao je ipak jedan veliki problem: Barselona u tom trenutku nije imala tehnički potkovanu ekipu koja bi mogla da izgura do kraja tu priču, zbog čega je filozofija La Masije, njihove čuvene "Farme" na kojoj su odgajani mladi talenti, morala biti u potpunosti izmenjena.

"Farma" koja će u naredne dve decenije iznedriti ljude poput Mesija, Inijeste i Ćavija, tada nije birala igrače po njihovim sposobnostima na terenu već na osnovu telesne građe. Da bi ušao u ekipu, da te ne bi odbacili, lekari su morali da procene da ćeš biti viši od 180 centimetara.

Krojf je to promenio.

- Imao sam niske igrače kao što su bili Albert Ferer, Serhi ili Giljermo Amor, koji telesno nisu bili bog zna šta ali koji su baratali loptom odlično i kao psi kidisali na protivnika. Čak ni Pep Gvardiola nije bio previše fizički razvijen, ali je sa loptom bio inteligentan. To je ono što sam želeo - pričao je Krojf.

Ferer kaže da je Krojfu od skok-igre bilo daleko važnije da neko bude spreman, da bude brz i da trči napred, te da je tačno znao kakve je fudbalere trebao, i da nije imao nikakav problem sa "kratkim" igračima koje je dovodio iz omladinskog pogona, ubeđen da je to put do uspeha.

Uskoro su sve selekcije, od petlića do Barselone B, uveli taktiku 3-4-3 i želju da se lopta drži u posedu.

- Lopta je pretvorena u jedinog protagonistu, pa su čak i fitnes-treninzi rađeni sa fudbalom. Odjednom se ukazala prilika za igrače poput mene. Kada sam bio u La Masiji, Gvardiola je bio veoma mršav i Krojf je rekao da on mora uvek da igra jer će na kraju porasti. Bez njega, ćaviji i inijeste ovog sveta ne bi postojali - priseća se svojih dana u Barsinoj omladinskoj školi sadašnji novinar "Munda Deportiva" Oriol Domenek.

BAJKA POČINJE

Tako je utemeljena osnovna struktura nove Barselone, ali su još uvek bili daleko od cilja, uprkos tome što su osvojili Kup pobednika kupova 1989. godine i Kup kralja godinu dana kasnije. Laudrup, a posebno Kuman, koji su dovedeni, u svojoj prvoj sezoni su zakazali i nisu odmah opravdali poverenje.

Krojf je uskoro odustao od dnevnih brifinga za medije, objasnivši to rečima: "pričati za štampu je opasno". Čak i kada je davao intervjue, bio je tajnovit i nije previše objašnjavao. Jednom novinaru je rekao: "Da sam hteo da razumeš, bolje bih ti objasnio".

1990. godine od otkaza ga je spasila samo činjenica da je uzeo pomenuti Kup kralja, budući da je u ligi završio sezonu sa 11 poena zaostatka za Realom. Šta više, samo ga je Nunjezov veto spasio; upravni odbor mu je izglasao nepoverenje.

Ali, već naredne sezone počela je bajka. Plodovi novog pristupa na "Farmi" su sazreli, tim se uigrao, novi stil je postao DNK ekipe.

- Bio sam ovde za vreme Frankove diktature: ja znam kako katalonski narod razmišlja, poznajem njegov karakter. Barsini navijači vole da vide igrače iz svoje omladinske škole u prvom timu, to čini da osećaju da je trener deo kluba. Pokušao sam da stvorim igru koju bi oni mogli da zovu katalonskom. Zbog toga navijači neće olako zviždati ako stvari pođu rđavim tokom - pričao je veliki Johan.

Kockica koja je nedostajala stigla je u vidu Hrista Stoičkova; on je posedovao ono što Španci zovu "mala leche", odnosno "pokvareno mleko", pojam koji se koristi da se opiše konfliktna osoba koja je spremna da uradi sve da bi pobedila. Do tada su se već i Kuman i Laudrup uklopili.

ČUPA-ČUPS

Johan Krojf je od svojih tinejdžerskih godina bio pušač, duvaneći paklu dnevno. 1991. godine takav način života ga je stigao i bacio na operacioni sto. Četiri sata trajala je operacija njegovog srca zbog začepljene arterije; činjenica da je preživeo dodatno ga je uverila da ga je Bog ostavio na Zemlji da bi postao najbolji fudbaler-trener ikada.

Iako je odsustvovao devet utakmica, tokom kojih je tim predvodio njegov pomoćnik Karles Rešak, Barsa je pobedila šest puta i obezbedila titulu.

Da li je Krojfovo zaposlenje bilo time ugroženo? Da li je iko pomislio da se može i bez njega? Ni slučajno.

- Sve je bilo posledica Holanđaninovog pristupa. Znao da je po četiri ili pet puta zaustavlja trening i da nam ispravlja način pozicioniranja. Rekao bi: "Ne, ne! Ne tu. Pomeri se metar desno. Sada pogledaj: imaš mnogo bolji ugao za pas. Pre toga nije bio tu". Ti sitni detalji te nateraju da se zamisliš. Oni ostaju sa tobom, i na kraju spojiš tačkice između svakog dodavanja. Nema na svetu drugog trenera koji bi ti to objasnio, jer je on bio najbolji na svetu kao igrač. Kada se to znanje akumulira u toku godinu, potpuno promeni i unapredi tvoju igru - priča Euzebio.

Kada se vratio na klupu, umesto cigareta sisao je "čupa-čups", a Barsa je na jesen 1991. godine lagano ulazila u formu. Preokret je bio novembarski meč protiv Kajzerslauterna u Kupu šampiona, kada su uprkos pobedi od 3-1 u prvom meču, u prvom poluvremenu drugog igrali očajno i gubili 1-0. Krojf je ušao u svlačionicu, i umesto da ih kritikuje, naprosto konstatovao da je napolju ledeno. Time ih je oslobodio pritiska. U drugom poluvremenu su primili gol, ali su ga i dali, i tako prošli dalje.

Sa obezbeđenom drugom uzastopnom titulom u Primeri (nakon Realovog poraza od Tenerifea u zadnjem kolu), otišli su na Vembli da se suoče sa Sampdorijom u poslednjem finalu onoga što smo do tada nazivali KEŠ-om, pre nego što se to transformisalo u Ligu šampiona.

- Želeo je da zaboravimo na istoriju kluba i sve nevolje iz prethodnih finala poput onog iz 1986. godine. Jednostavno nam je rekao "salid y disfrutad" (izađite i uživajte). To je uklonilo sav pritisak - priča Nadal.

Tako je Barsa osvojila svoju prvu titulu kontinentalnog šampiona.

Sledeće sezone je ispala u Ligi šampiona od moskovskog CSKA, ali je uzela treću uzastopnu titulu prvaka Španije (ponovo nakon Realovog poraza u zadnjem kolu od Tenerifea). Tog leta je stigao i Romario, koji je protiv Reala te sezone postigao het-trik, u ukupnoj pobedi od 5-0.

1994. godine titula je ponovo došla u poslednjem kolu, kada je Miroslav Đukić u dresu Deportiva promašio penal protiv Valencije, u zadnjem minutu (ta sezona je poznata kao "Čupa-čups liga", zato što su navijači La Korunje unapred slavili ogromnom lizalicom na tribinama).

Četiri dana kasnije igralo se finale Lige šampiona, u kojem su se sudarili sa Milanom. Katalonci su bili uvereni u pobedu, i iz njihovih izjava pre meča se moglo nazreti da užasno potcenjuju svog rivala. Napokon, Kuman, Gvardiola, Stoičkov i Romario su bili na vrhuncu svojih karijera. Čak je Krojf pao pod uticaj takvog načina razmišljanja, pričajući o tome kako je njihov stil napadački a Milanov defanzivni.

A Milan ih je unakazio rezultatom 4-0. Masaro, Masaro, Savićević, Desai. Bio je to onaj meč u kojem je Dejo postigao verovatno najlepši gol u istoriji finala tog takmičenja, kada je spektakularno lobovao Zubizaretu i bio proglašen za igrača utakmice.

Bio je to početak kraja za Krojfa na klupi Barselone. Na krajnje dramatičan način počistio je skoro ceo tim - Zubizareta, Laudrup, Gojkočea, Salinas, Romario, Euzebio, Kuman, Begiristajn: svi su otišli u narednih godinu dana, u talasima. Njihove zamene, poput Popeskua, Hadžija i Prosinečkog, su se mučile i pobede su se pretvorile u poraze. Jedino je Figo bio dostojan zadatka.

Dan pre poslednjeg meča u sezoni 1995/96, potpredsednik kluba Žoan Gaspar je sišao u svlačionicu. Nije jasno tačno šta se dogodilo, ali je po svemu sudeći došlo do tuče; Krojf ih je nazivao Judama i psovao Nunjeza zbog toga što lično nije došao da mu kaže šta ima, a Gaspar je pretio da će zvati policiju ako ovaj odmah ne napusti Kamp Nou. Bilo je gotovo.

- Ljudi kao Nunjez ne postaju predsednici klubova jer vole fudbal, već zato što vole sebe - rekao je tada besni Krojf.

Sutradan, nakon pobede od 3-2 nad Seltom, čitav stadion je skandirao njegovom sinu Žordiju: "Krojf, da! Nunjez, ne!".

Dvadeset godina kasnije, međutim, Krojfova zaostavština u Barseloni i dalje živi. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni ovoga čemu prisustvujemo u poslednjih desetak godina.

- Johan je postavio naš način igre, ideju o kontinuitetu kroz sve selekcije kluba. Njegov DNK mogu da osetim u svom timu. Svaki igrač već zna sistem. On je ušao u sve pore kluba. Uspeh "Farme" je dokazao da je bio u pravu - priča Euzebio koji je bio trener Barse B do februara 2015. godine.

On misli da čak i Krojfov najveći poraz, onaj od Milana, služi kao inspiracija.

- Nije slučajnost to što je Pep Gvardiola bio na čelu najuspešnije generacije u istoriji kluba, jer on zna šta nam je nedostajalo u finalu Lige šampiona 1994. godine: mukotrpan rad i poštovanje protivnika. Nemam nikakve sumnje u to da je Pep razmišljao o Milanu pre svakog meča u kome se od njega očekivalo da kao trener Barse pobedi - dodaje on.

Sam Gvardiola je dalekosežni uticaj svog mentora izrazio na poetičan način, i time ćemo završiti: "Johan Krojf je oslikao kapelu, a treneri Barselone nakon njega su je samo obnavljali ili unapređivali".

(O. Š.)