GLEDAO SAM "MESIJA" I "RONALDA": Jedan je religiozni film o fudbalu, drugi dokumentarac o fudbalskoj Staniji (VIDEO)

Moglo bi se reći da je "Mesi" umetničko delo o fudbalskom Paganiniju, dok "Ronaldo" više nalikuje dokumentarcu o nekoj starleti. "Mesi" izaziva oduševljenje i nadahnjuje gledaoca, "Ronaldo" stvara vrlo uznemirujući i neprijatni osećaj. Ježenje pri gledanju "Mesija" se pretvara u transfere blama gledajući "Ronalda". Nažalost

Ne želim da pokušavam da odgovorim na pitanje ko je bolji fudbaler, Lionel Mesi ili Kristijano Ronaldo. Na stranu dodela "Zlatne lopte", konačna ocena će moći da se da tek kada obojica budu završili svoje karijere, i kada se sve što su postigli bude sabralo. Mada, realno govoreći, ni tada nećemo moći da dođemo do opšteg konsenzusa.

Još manje od toga želim da ulazim u problematiku koja se tiče pitanja ko je od njih dvojice bolji čovek, što takođe opterećuje veliki broj ljudi. Siguran sam da obojica imaju i dobre i loše strane, i vrline i mane, kao i svi ostali ljudi.

Baviću se samo i isključivo dokumentarnim filmovima koji su o njima u poslednjih godinu i po dana snimljeni. Samo to.

Krenuću od "Mesija". Prvi je izašao, a pritom se "Ronaldo" bez njega ne može nažalost staviti u pravi kontekst.

Dopao mi se koncept. Premda nema ničeg spontantog u okupljanju velikih zvezda, prošlih i sadašnjih, poput Krojfa i Inijeste, zajedno sa anonimnim, običnim ljudima iz argentinskog grada Rosarija, na istom mestu, u istom restoranu, u isto vreme, utisak spontantosti je sve vreme prisutan.

Ljudi jesu grupisani po stolovima u zavisnosti od uloge koju imaju u svetu i u Mesijevom životu, pa se ne dešava da njegova najbolja drugarica iz detinjstva Sintija Areljano sedi sa Menotijem ili njegov prvi trener sa učiteljicom, ali razgovori koje vode kao da nemaju nikakvu spoljnu direktivu: čini se kao da je reditelj Aleks de la Iglesija jednostavno postavio kamere oko stolova i rekao gostima da razgovaraju o Mesiju, dajući im apsolutnu slobodu, a dajući je i sebi da u montaži njihove dijaloge složi na skoro perfektan način. Čak i da nije tako - tako izgleda.

Veliki broj arhivskih snimaka - počev od perioda kada je još uvek imao jednocifren broj godina pa sve do današnjeg dana - daju dodatni kredibilitet filmu, jer nam otvaraju vrata istorije i daju nam bitnu perspektivu: čak i pre dvadeset godina neko je shvatao da pred sobom ima dete koje će biti najbolje na svetu, i odlučio je da uključi kameru. Fascinantni snimak njegovog prvog meča, u kome maleni Mesi predriblava sve svoje vršnjake i postiže gol, može se posmatrati i kao alegorija čitavog njegovog života prikazanog u filmu, pošto je Lionel i van terena predriblao sve prepreke koje su mu se našle na putu, od siromaštva preko problema sa rastom do selidbe u stranu zemlju.

Međutim, dok sve do sada navedeno "Mesiju" daje životni i fudbalski ugao i na neki način usmerava radnju, igrani deo filma - u kojem Lea u različitim uzrastima igraju različiti dečaci, u kojem glumci igraju njegovog oca, majku, baku, braću, drugare - ono je što ovom ostvarenju daje emociju i suštinu.

Scena u kojoj četvorogodišnjeg Lionela baka vodi na fudbalsku utakmicu i, prolazeći pored ogromnog murala posvećenog "Rolingstonsima", kaže: "Dobro me slušaj, ti ćeš biti najbolji igrač na svetu"... Prepričavanje takvih stvari ne proizvodi oduševljenje. Jedini pravi način da se to prikaže je umetničko oživljavanje događaja. Da li on odgovara istini savršeno je nevažno; istina se može iskazati i karikiranjem, a ponajviše izmišljanjem (mada ne kažem da je ovo izmišljeno, ne znam).

Baka mu je - saznajemo tako - od malih nogu, pa sve do smrti, bila glavna podrška, a i dan-danas mu je najveća inspiracija, osoba kojoj "pripada svaki njegov dah dok trči sa loptom ka golu", neko kome se obraća svaki put kada nakon postignutog pogotka pogleda ka nebu i uperi u njega ona svoja dva slavna kažiprsta, žaleći što nije doživela da ga vidi na krovu sveta.

Istom metodom saznajemo i da je kao dečak, dok su igrali fudbal na "Soniju", uvek birao da nosi fizički dres Barselone sa brojem deset (jer im je to pojačavalo čitav doživljaj). Umetnički prikazi bitnih epizoda Lionelovog života stvaraju utisak da je ispunio sopstvenu sudbinu, i zbog toga je gledanje "Mesija" ježenje od samog početka do kraja.

Na momente sam ustajao sa stolice od oduševljenja, recimo pri sceni njegovog prvog treninga po dolasku u Barselonu, kada ga pre izlaska na teren svi saigrači zavitlavaju da se skupljači lopti biraju sutra, da bi se nakon povratka sa terena svi zajedno sa trenerom zabezeknuto i u neverici skupili oko njega, sa pitanjem kako se zove.

- Mesi - odgovorio je stidljivo, povučeno.

Ne želim uopšte da sumnjam u verodostojnost toga; uostalom, među decom koja su tome prisustvovala je bilo dosta učesnika i samog filma, poput Pikea.

Ako neki film proizvede ushićenje, nadahnuće, nesputani optimizam u onome koji ga gleda, onda je uspeo da prenese suštinu života osobe koja je potekla iz blata i dotakla zvezde, a naizgled ostala ista.

- Oženio se devojkom iz Rosarija, i to mnogo govori o njemu. Da je hteo, mogao je da bude u svim tabloidima - kaže argentinski novinar Oskar Martinez nakon prikaza scene u kojoj 11-godišnji Leo prvi put vidi ljubav svog života, Antonelu.

Mesi - ako je suditi po "Mesiju" - kao da je i dalje taj isti skromni dečak iz sirotinjskog predgrađa Rosarija, skoro pa netaknut slavom koju je zaradio, neko ko i dalje govori tim lokalnim dijalektom iz svog rodnog grada iako u Španiji živi duže nego u domovini. To je jedan od najbitnijih utisaka koji ostaje posle filma.

Posebno je kraj potresan, kada gledamo malog Mesija i njegovog prijatelja kako prelaze pola grada da bi posetili grob Leove bake. Video sam da se pojedini žale kako film nije zašao duboko u njegovu ličnost; ne slažem se, mislim da je zašao onoliko duboko koliko je to neophodno, i mislim da je intiman onoliko koliko je to potrebno, istovremeno ostavljajući njemu kao čoveku prostor za disanje i privatnost. Ne moramo mi sve da znamo.

Srž filma, međutim, nije taj događaj, već neplanirani pokušaj da se odgovori na pitanje u čemu je tajna njegove fudbalske veličine, tokom jednog od razgovora u restoranu u kome se dobrim delom odigravalo snimanje.

Naime, tokom jednog turnira u petlićima Njuels Old Bojsa u kojem je glavna nagrada bila po bicikl za svakog člana ekipe, Mesi je ostao zaključan u stanu, zbog čega je kasnio na finale. Izašao je tako što je razbio prozor na kupatilu i iskočio. Ušao je u igru dvadeset minuta pre kraja i 0-2 pretvorio u 3-2, het-trikom.

Aludirajući na taj događaj, a nadovezujući se na krupnu ulogu koju je u Mesijevoj integraciji u prvi tim Barse odigrao veliki Ronaldinjo, nekoliko gostiju u restoranu vodi sledeći razgovor, koji se može sažeti u jedan citat: "Ronaldinjo je igrač s plaže, a Mesi iz predgrađa. Za Mesija je svaka utakmica kao utakmica u predgrađu. I najtrivijalniju utakmicu igra kao da je pobeda pitanje časti. Još uvek igra kao da je nagrada bicikl".

Osoba koja se ne pominje u ovom filmu, izuzev na tren od strane jednog od gostiju restorana, tek onako uzgred, jeste Kristijano Ronaldo. Uostalom, zašto bi? "Mesi" je film o Mesiju, čak i ako se Mesi ni u jednom jedinom trenutku ne pojavljuje direktno pred kamerom, niti to čine njegova porodica, žena, deca, niti kamera zalazi u njegov dom.

Ništa od toga ne važi za "Ronalda".

Film o Kristijanu Ronaldu počinje Mesijem, i na neki način se završava u pomrčini koju stvara duga i teška Mesijeva senka, bez obzira što se pri kraju odigrava dirljivo upoznavanje Argentinca sa Kristijanovim sinom, prošlogodišnjim osvajanjem "Zlatne lopte" i proslavom rođendana.

Deluje kao da je Kristijano Ronaldo odlučio da inicira snimanje filma o sebi nakon što je odgledao "Mesija", kao da je sebi rekao da film o njemu mora da bude sto puta bolji, i da je uradio sve što je u njegovoj moći da bi se to desilo.

Nije uspeo.

Obrazlaganje će potrajati.

Prvo, koncept "Ronalda" je potpuno drugačiji, budući da svog glavnog aktera prati u stopu, maltene od jutra do mraka. Arhivski snimci su retki, njegov razvojni put se tek ovlaš dodiruje, igrani deo dokumentarca ne postoji. Dok se Mesi u "Mesiju" ne pojavljuje ekskluzivno, Kristijano Ronaldo je u "Ronaldu" sveprisutan.

Sveprisutnost, međutim, nije problem, ipak je to dokumentarac o njemu. Problem je što to uglavnom poprima komičnu formu, iza koje sledi tragična. Nekad je teško razlučiti šta je za smeh, a šta za plakanje od muke.

Kristijano Ronaldo se budi i, poput Rodenovog "Mislioca", melanholično sedi na ivici kreveta duboko utonuo u promišljanje sveta; iza njegovih leđa ribice plivaju u akvarijumu, dok se roletna polako podiže i otkriva nam zelenilo njegovog vrta.

Predivan, pretenciozni prizor, kakvih je pregršt. No, to još uvek nije izraz taštine koja svojim obimom ostavlja bez reči.

Ali evo šta jeste. CR7 preuzima svog sina iz vrtića, a mališan nas navođen svojim ocem obaveštava da će se voziti "Rols-Rojsom". Ako niste shvatili da će se voziti "Rols-Rojsom", ne brinite se ništa, pošto se reditelj pobrinuo da nam priušti dugi kadar sa fokusom na krilati "Duh ekstaze" na haubi, u toku vožnje. Dakako, i dalje postoji mogućnost da niste shvatili lepršavost njegovog voznog parka, zbog čega će po pristizanju u toplo porodično gnezdo sina pitati šta od kola nedostaje u garaži. Nakon dosta muke, mali će shvatiti da se radi o Lamborginiju. Tako smo saznali još jedan bitan detalj iz života Kristijana Ronalda: naime, pukla je guma na tom superautomobilu pa je otišla na zamenu.

Najbolji fudbaler sveta, prema tome, ne propušta da sam sebi stvori priliku u kojoj će nas informisati o svom udobnom životu i luksuzu, i ako mene pitate to je potpuno u redu. Nisam od onih kojima smetaju nalozi bogate dece na Instagramu, šta više.

Zato sam dugo razmišljao zbog čega mi uprkos tome to smeta u slučaju Kristijana Ronalda, i napokon sam shvatio.

Postoje dva načina da prikažeš svoje bogatstvo, a da to bude simpatično. Prvi je vulgaran, i karakterističan je za skorojeviće. U žargonu se zove i "kurčenje". Drugi je pristojan, prirodan, i karakterističan je za one koji bogatstvo poseduju u dugom nizu generacija. Tu je i treći način, onaj između, komično-iritantni način, kada pokušavaš da budeš prirodan i pristojan, kao da ti nije stalo, ali ne uspevaš jer vulgarnost kipti iz svake pore. Posle ovog filma to zovem CR7-načinom.

Mislim da će se svi koji su posmatrali ponašanje Kristijana Ronalda u poslednjih deset i kusur godina složiti da se radi o osobi glomaznog ega, ali morate da pogledate "Ronalda" da bi shvatili koliko on u tome ne poznaje granicu.

- Ja sam stvoren da budem najbolji.

Uopšte nisam neko ko veruje u lažnu skromnost; najbolji bi trebalo da kaže da je najbolji. Ali, mora li to da bude izraženo i dok priča o svom agentu Žoržu Mendešu, u jednoj bizarnoj, masturbatorskoj rečenici koja glasi: "On je u svom poslu najbolji, on je Kristijano Ronaldo među agentima"?! Imao sam osećaj da je ljudima koji ga slušaju često neprijatno jednako koliko i meni. Čak mi je u jednom momentu delovalo da je i njemu samom neprijatno.

- Najbitniji su prijatelji i porodica. Porodica i prijatelji. Da oni nisu uradili to što su uradili, ne bi bilo Kristijana Ronalda.

Ako se dvoumite ko je to izgovorio, reći ću vam: to je njegova rečenica. Njegova porodica i prijatelji postoje zbog njega. Premda sam ubeđen da nije baš tako mislio, nemam nikakav dokaz da potkrepim to uverenje, jer on u filmu čini sve što je u njegovoj moći da ljudi steknu baš utisak da je mislio to što se čini da je rekao.

Svaki momenat "Ronalda" je u službi gradnje kulta ličnosti, ali je najstrašnije to što čak i njegova porodica i prijatelji (poput Žorža Mendeša, koji uz majku, brata i sina igra najvažniju sporednu ulogu) ostatak sveta primoravaju da u tome učestvuje. Lupanje po čelu je bila moja reakcija na situaciju u kojoj je njegova majka odlučila da svoju manikirku Karlu - pokazujući joj časopis u kome su CR7 i njegov sin - izmaltretira pitanjem u vezi sa lepotom njenog mladića. Navodno je pričala o Kristijanu Junioru, a ne o Kristijanu. A kada je na krštenju svog sinovca kum, imamo prilike da čujemo sveštenika koji kaže: "Čestitam vam na novom hrišćaninu u kući, i ako vam ne smeta, da se slikate sa mnom".

U jednom trenutku sam se zapitao da li postoji i jedan sekund ovog ostvarenja a da nije u službi zadovoljavanja gladi njegove sujete? Odgovor me je razočarao, a on mi ga je sam dao pričajući o svojoj povredi pred Svetsko prvenstvo u Brazilu.

- Neću vas lagati, da imamo dva ili tri Kristijana Ronalda u ekipi bio bih miran; ali, nemamo ih.

Ako mene pitate, njegovo ponašanje je kancer za ekipu i osnovni razlog katastrofe portugalske reprezentacije na svakom takmičenju. Njegova džinovska sujeta ubija ostatak tima u pojam, a njihovi kiseli osmesi snimljeni u avionu na putu za Brazil mi daju za pravo da to kažem. Jedini razlog zbog čega taj kancer ne uništava i Real Madrid je fakat da tamo postoji plejada vrhunskih fudbalera.

Ipak, nije sve tako crno.

Može se reći da je film raspolućen na dve skoro jednake polovine, premda postoji i preplitanje. Prvo nam se pruža prilika da uvidimo Kristijanovu božansku prirodu, a zatim i njegovu ljudsku stranu.

Za početak, brutalno je iskren; nisam očekivao da će tek tako da kaže da mu je bilo teško da gleda kako Lionel Mesi osvaja četiri uzastopne "Zlatne lopte". Svi ljudi su u manjoj ili većoj meri zavidni (svi!), ali neće svi ljudi to otkriti pred kamerom. Ako ste skloni moralisanju, svakako nećete imati pozitivno mišljenje o njemu nakon toga, jer ipak ste vi savršeni pa to tražite i od ostatka sveta. Mi koji ipak imamo neke mane i slabosti cenićemo Kristijana zato što je skupio hrabrost da ih svojevoljno javno prizna. Iako na terenu - poput mnogih drugih od kojih se očekuje da uvek budu najistaknutiji - ne može da sakrije zavist ako neki njegov saigrač postigne tri gola a on ni jedan, to je drugo, jer je to posredno i nenamerno. Ovde, na filmu, on neposredno i namerno otvara dušu do kraja.

I to ne samo u vezi sa Mesijem, o kojem ima štošta da kaže. Retko ko je spreman da pred višemilionskim auditorijumom priča o frustraciji nastaloj zbog toga što nikada nije istinski upoznao rođenog oca jer je ovaj bio neprestano pijan, i o tome da je maštao o nekakvom drugačijem ocu (sugestivna promena kadra na Kristijana Ronalda sa sopstvenim sinom, pokazuje nam da on nije takav). Slušajući ga, jedna čuvena pesma Svetlane Ražnatović mi je prirodno pala na pamet.

Njegova majka, koja guta tablete za smirenje i ne može da gleda utakmicu portugalske reprezentacije zbog nervoze već odlazi u samotnu šetnju po susedstvu, nimalo ne zaostaje sa Kristijanom. Planirala je da ga abortira, verovali ili ne, i ne libi se da o tome govori.

- On je bio neželjeno dete, ali mi je dao toliko radosti... Sve što imam dugujem njemu.

Većina ljudi će nakon ovog ostvarenja - u kome nema onih lepih, humanih činova u kojima on, recimo, ošiša deo glave kao vid podrške bolesnom dečaku koji ga u tom trenutnu gleda na televiziji, ili uplati novac za izgradnju škola u Gazi - imati pojačano negativan stav o Kristijanu Ronaldu.

Ja - uprkos svemu što sam napisao o ovom iskrenom i estetski skoro savršenom ali sveukupno gledano užasnom filmu - ne. Kristijana Ronalda nikada nisam gotivio više nego sada. Jeste, egomanijak je kakvog nema, ali sada uviđam da on ozbiljno pati zbog toga, iako ne znam da li je toga svestan.

- Ljudi misle, oni imaju "Armani", imaju lepe automobile, imaju sve, ali oni ne znaju da patimo da bismo to postigli. Za sve što imam puno sam žrtvovao. Odricao sam se, naporno radio i verovao.

Kao što možete da vidite, u ovom filmu ima svega. Jedino što nedostaju su eksplicitne scene seksa sa najlepšim ženama sveta, da bi utisak bio potpun. Žao mi je što moram da vas razočaram, ali jedina osoba koju ljubi u usta je njegov sinčić.

Da rezimiramo. U čemu se razlikuju ova dva filma? Sažeto, moglo bi se reći da je "Mesi" religiozni film o fudbalu, delo o Paganiniju loptanja, dok "Ronaldo" više nalikuje dokumentarcu o nekoj starleti.

"Mesi" izaziva oduševljenje i nadahnjuje gledaoca, "Ronaldo" stvara vrlo uznemirujući i neprijatni osećaj, mučninu u stomaku. Ježenje pri gledanju "Mesija" se pretvara u transfere blama gledajući "Ronalda". "Mesi" je film za sebe; "Ronalda" morate da stavite u kontekst "Mesija", ako želite da ga shvatite (iako tvrdi da je rivalstvo između njih dvojice izmišljeno od strane medija, sam Kristijano toliko puta pominje Lionela u filmu da samog sebe pobija; a pobija ga i reditelj Entoni Vonki pošto nalazi za shodno da ubacuje stvari kao što je dobacivanje čoveka na ulici: "Kristijano, bolji si od Mesija!").

Nemojmo se zavaravati, oba filma grade kult ličnosti svojih glavnih aktera. Ali, "Mesi" to čini na suptilan način, što se za "Ronalda" prosto ne može reći. Nije isto kada Alehandro Sabelja za tebe kaže da si genije, ili Sesar Luis Menoti da si dijamant i vanzemaljac, i kada ti to sam za sebe kažeš.

Otvoreno je pitanje da li je Mesiju film o njemu uopšte i bitan, budući da se, kao što sam već kazao, direktno ne pojavljuje; čovek nije dozvolio ni da mu privire u kuću, a kamoli da mu snimaju porodicu. To pitanje je zatvoreno kada pričamo o Kristijanu Ronaldu; njemu je njegov film i te kako bitan, toliko bitan da je ne samo dozvolio potpuni ulazak u svoj privatni prostor već je prihvatio i da glumi u filmu (bukvalno da glumi), trudeći se iz petnih žila da svi shvate njegovu veličinu.

Takođe, oba filma savršeno oslikavaju utisak koji se stiče dugogodišnjim gledanjem oba ova igrača na terenu: dok je Mesi nekako povučen i nenametljiv, Kristijano Ronaldo ne postoji ako nije u centru pažnje; dok se Mesi ističe samo svojim fudbalskim umećem, Kristijano Ronaldo tome pridodaje i svoj fizički izgled i frizuru; dok Mesi deluje kao da je na terenu zbog tima, Kristijano ostavlja dojam osobe koja veruje da je tim na terenu zbog njega; dok Mesi izgleda kao tip iz kraja koji bi sa tobom rado pričao da te sretne na ulici, Ronaldo izgleda kao neko ko ne bi propustio priliku da ti se iza leđa posle toga smeje.

Nemam pojma da li taj utisak odgovara stvarnosti, i uopšte se ne bih iznenadio da je situacija skroz obrnuta (premda, dok sam kucao ovu rečenicu, setio sam se scena u kojima se Ronaldo smeje iza leđa dečaku i nekoj devojci koji odlepljuju kada ga vide). Govorim o pukoj korelaciji između utiska sa terena, i utiska iz ova dva filma.

Na početku sam rekao da neću pokušati da odgovorim na pitanje ko je bolji igrač od njih dvojice.

Slagao sam.

Ovo je odgovor: za pedeset godina o Kristijanu Ronaldu ćemo pričati kao o velikom fudbaleru koji je živeo i igrao u epohi JEDNOG MESIJA, kome ta epoha u potpunosti pripada.

To je sve.

(Marko Božić)