Ispovest legendarnog srpskog košarkaša: Istina o NBA ligi i šta sam tamo doživeo!

Gledao sam prošle godine finale NBA Sparsi i Majami. Greg Popović uzima titulu i ja ga onako, polubunovan, u šest ujutru zovem, i čovek se javi. Pola sata posle osvajanja titule se javio, alal ti ku**c majstore. To je to.

Legenda srpske košarke Žarko Paspalj otvorio je dušu za portal "Vice" gde je pričao o Americi, NBA ligi Gregu Popoviću svom velikom prijatelju i o mnogo stvari. U to vreme osamdesetih godina prošlog veka najbolja košarka u Evropi igrala se u Jugoslaviji. Naši timovi su dominirali u Evropi, a reprezentacija je harala po Svetskim i Evropskim prvenstvima.

Preporučujemo

Ipak, krajem osamdesetih došlo je vreme da se krene putem NBA tamo gde igraju prave basket "aždaje" Žarko Paspalj je bio jedan od prvih Evropljana u NBA.

- Mislim da to uopšte nije bila zona interesovanja. Praktično, do tamo neke 86-7, kako da ti kažem, nije pominjano. Gledali smo mi Džordana, gledali smo sve, ali to ti sve nekako izgleda kao kroz maglu. Rekao bih – nedokučivo, nemoguće, i samim tim krajnje pogrešno. A što bih se bavio nečim pogrešnim ako imam ovde kod sebe nešto potpuno drugačije.

-  Mi smo tada ipak imali neke naše heroje. Dalipagić, Slavnić, Kićanović...

- Kako bih ti rekao – biti deo košarkaške porodice u tom momentu, ti počinješ da shvataš da si deo nečega velikoga, i da je to jedna velika stvar. Jednostavno, igraš sa velikanima, igraš sa neuporedivo starijima od sebe, i sve ti je nekako super. To ti je, znaš, kao veliki zabavni park – igraš tu sa nekim ljudima koji su, bre, legende.

- Oni polako odlaze, i ti tu prepoznaješ svoj kvalitet, i vidiš da dolaze neke nove generacije. To traje par godina. Ne preterano dugo, ali ti vidiš da negde si ti izabran da budeš deo toga.

Nije bio draftovan ali ga je San Antonio uzeo 1989. godine, ali Palja je dobio savet da ne ide u Ameriku. Savetovali ga da ne ide u NBA...

- Posle nekog vremena, posle Dortmunda i Zagreba, ja sam na moru, na Slovenskoj Plaži, sa Lukom Pavićevićem i igramo – ja, osvajač Evropskog Prvenstva i mega zvezda, Luka, tada igrač Jugoplastike klupskog prvaka Evrope – igramo basket protiv Alekse Miloševića i Slađana Stojkovića, i oni nas tako deru da mi nismo dali pet poena.

- Stojimo posle Luka i ja sa strane, i ja njemu kažem, Luka, vidi, zvali su me ovi, ja treba prekosutra da idem za Beograd, da se pakujem i da idem za San Antonio. A on, bivši NCAA igrač, igrao je na Juta koledžu, kaže meni ovako – "znaš šta, ja nisam siguran da ti je to najpametnije, iz prostog razloga...znaš, oni imaju neke svoje principe, rade nekim svojim ritmom, poštuju te stvari, oni su draftovali tog nekog Eliota koji igra baš na tvom mestu".

- Ma, kažem ja njemu, boli me ku..c za Eliota. Šta sad, Eliot ko Eliot, bilo koji Eliot! Ko bude bolji, igraće. "Eh, to tako baš i neće moći", sećam se tih reči. To smo i posle dosta puta pominjali..."ne funkcioniše to tako. On je treći sa drafta, dolazi sa dobrog fakulteta, ja ne znam koliko ćeš ti tu da imaš šanse. Razmisli dobro, ne znam da li je to pravo rešenje - objašnjava Paspalj i nastavlja.

- Ja nikad ništa nisam razmišljao, mi se tu pozdravimo, i tako ti ja prekosutra dođem u Beograd, dan posle toga, čuvenim "Pan-Am"-ovim avionom iz one nam Jugoslavije drage direktno za New York, odatle direktno za San Antonio, i eto me. Niti znam gde sam doš'o, niti znam gde sam, u svakom slučaju, obećanje Gregovo da ću imati prevodioca – ništa od toga ne bude, i odjednom, ja se tu nalazim kod njega u kući. I situacija je sledeća – tu je njegova žena Erin, dvoje klinaca, kuče, on i ja.

Pričalo se da Amerikancima smeta što Paspalj puši.

- Uvek im je to malo smetalo. Kad god je trebalo da se da razlog zašto ja ne igram, bilo je – Žarko puši.

- Tu je samo pitanje bilo da li je to javno ili tajno. Ako bih ti rekao da su petorica pored mene bili pušači, vrlo tajno dolazili kod mene u sobu – to nije šok. To je bilo krajnje licemerno.

Pominju se tri pakle dnevno.

- Ma gde... Sve i da sam hteo, ne bih imao vremena. Pa gde sam mogao to? Mislim, moraš i da spavaš, i da jedeš, i da treniraš. To ti je ono, dovode te iz Crne Gore, kažu, pušiš i piješ. To je ipak na kraju samo neka fama bila. Sa time se i Vlade sretao, al' on je to bolje manipulisao, kao, ostavio sam, pa nisam, pa jesam...

Trener San Antonija Leri Braun je te godine rekao Žarku da za njega neće biti mesta:

-  Nema tu baš mesta za tebe, trenutno. Kad se završi ova godina, mi imamo kamp u Severnoj Karolini, ti ćeš ići tamo, ti u stvari prirodno nisi trojka, ti si četvorka, tamo ćeš da ojačaš itd. Dobro, kažem ja, hvala vam, to je sve super što vi imate planove za mene, ali šta ćemo sad?

- Ne očekujete valjda od mene da sedim na klupi, držim peškir, da i dalje treniram kao konj a za to ne dobijem ništa? Kaže on, ja ću da pokušam, ali mislim da za tebe ove godine nekog preteranog vremena – nema. I kažem ja njemu, slušaj, da nije zbog Grega, i da nije moja familija – moja žena, moje dete – ovde, ja bih sutra uzeo stvari i otišao nazad. Prvo, to nije pošten tretman, drugo, ja mislim da zaslužujem mnogo bolje - rekao je Pasapalj i dodao:

- Kako smo mi završili taj razgovor, završilo se i moje vreme na parketu. I ono malo što sam do tada ulazio, više nisam.

Paspalj je zatim ispričao kako je otišao iz Sparsa.

- To sam saznao kad sam jednom došao na trening, video Grega – koji je bio, onako, dobro popizdeo – i on mi je rekao, vidi, situacija takva i takva... Mislim da mu je to bio jedan od najtežih momenata. Taj momenat, i momenat kad me je pratio na aerodrom, kada sam odlazio. Njemu je tu bilo teže nego meni. Ja sam, verovatno, bio najsrećniji čovek na svetu što idem – moja misija je tu bila završena.

Mada, u stvari, nije ni počela.

- Tako bih i rekao. Posebno taj momenat na aerodromu je bio težak. Jedna mučna, vrlo tugaljiva scena. Ali, ja to uvek sa ponosom pominjem, ja sam tu stekao jednog fantastičnog prijatelja, upoznao jednog fantastičnog čoveka.

Vi ste i dan danas u kontaktu.

- Kontakt nikad nije bio ni prekinut. Niko u tom trenutku nije znao da će on postati toliko uspešan, i ja ga kroz to nikad nisam gledao. Ja ga gledam kao Grega, koji me je primio u kuću kad nisam imao kud. Ja sam kao njegovo treće dete. Kroz mene, Greg je upoznao Luku Pavićevića, i oni se sad isto druže, i eto, sedi Luka tamo kod njih.  Ja Erin, njegovu ženu, nisam video dvadeset i pet godina, otkako sam otišao, i oni mene još uvek tamo pominju.

- To je, znaš kako, sa jedne strane, da ti srce pukne, a sa druge strane – posle dvadeset i pet godina, tebe se tamo neki ljudi sećaju. To imaju Amerikanci, oni to imaju. Ja se tu slažem sa Divcem, kad pričamo o Amerikancima, oni su jako gostoljubivi. I oni, i NBA kao organizacija. Ja kad pričam o njima, to je sa najvećim mogućim poštovanjem.

Paspalj je zatim opisao šta je doživeo tokom prošlogodišnjeg finala kada je San Antonio počistio Majami.

- Ja poštujem Džordana, ja poštujem velike timove, ali... Nikad u životu nisam video da neko onako... I sad, gledaj, igra se ta peta utakmica, a u tom momentu, ja sam negde na Savi. Neko društvo, klopa, piće, provod, otegne se to u veče, počinje peta utakmica u dva sata.

- Oni odigraju nenormalno, završi se tekma, svi polegali, svi mrtvi, ja dvojicu udavio da gledaju sa mnom, meni oči ovolike. Ja da umrem od sreće, majke mi. Oni to završavaju, recimo u pet i trideset. U šest i petnaest, ma reko', sa'ću da mu pustim poruku, ko ga j**e.

- I on se javi. Četrdeset i pet minuta posle osvajanja šampionske titule u NBA, on se čovek javi da priča. Znači, ja gledam na televiziji kako mu onaj uručuje pehar, i pola sata posle, on se javi. Alal ti k***c majstore, rekoh. To je to - zaključio je Paspalj.

(Telegraf.rs/Vice)