DOKAZANO: Crvena zvezda za pet godina izgubila 17 hiljada navijača! (FOTO) (VIDEO)
Broj aktivnih članova Crvene zvezde na najbolji način prati i oslikava situaciju u klubu, pa tako od nekadašnjih 21 130, crveno-beli trenutno imaju manje od četiri hiljade pristalica sa plaćenom članarinom
Po ugledu na najveće španske i portugalske klubove, Real Madrid i Barselonu, odnosno Sporting i Benfiku, fudbalski klub Crvena zvezda na sednici UO održanoj 7. marta 2012. godine usvojio je Statut po kome je klub kako se tada govorilo postao vlasništvo navijača.
Nošeni entuzijazmom i harizmom koju je u to vreme u Ljutice Bogdana doneo Robert Prosinečki crveno-beli su verovali da će u budućnosti moći da računaju na desetine hiljada članova koji će značajno doprinositi stabilizaciji i oporavku nekadašnjeg prvaka Evrope.
Bio je to jedinstven slučaj u ovom delu Evrope, da se Uprava jednog sportskog kolektiva bira na neposredan, demokratski način na izborima koji se nisu mnogo razlikovali od onih koje organizuje država.
Ali ispostavilo se da svaki pionirski poduhvat ima svoje nedostatke.
Teško je bilo zamisliti da će perspektivnoj generaciji fudbalera sastavljenoj od igrača iz mlade reprezentacije neko tako brzo skresati krila i da će se svi zajedno na čelu sa Robijem u suzama napustiti klub.
Trenutno u aktuelnoj generaciji, jedini koji može da svedoči o tim vremenima jeste Darko Lazović.
Prvi trodnevni izbori, održani u svečarskoj atmosferi održani su 26, 27. i 28. maja a jedini predsednički kandidat bio je Vladan Lukić. Sabotiran od brojnih političkih i sportskih interesnih grupa, bivši centarfor Crvene zvezde čekao je do poslednjeg trenutka svog eventualnog naslednika. U jednom trenutku delovalo je da niko ne želi u užarenu fotelju Marakane, pa Lukić nije imao kud, jer bi se u suprotnom dogodio ogroman paradoks, da na glasačkom listiću nema nijednog imena.
O predsednikovanju Vladana Lukića bi se moglo raspravljati, ali o privrženosti i ljubavi prema klubu ne.
Glasalo se tri dana, po regionima Srbije, u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, dijaspori. Organizacija je bila itekako ozbiljna, formirani su birački odbori po gradovima širom bivše Jugoslavije, Zvezdaši su na isti način kao što biraju predsednika države birali predsednika svoje Zvezde.
Njih zvanično 10 081 sa uredno plaćenom članarinom, samim tim i pravom glasa. Ono što se ipak kosilo sa načelima demokratije bio je samo jedan ponuđeni kandidat. Vladan Lukić po drugi put je ustoličen kao prvi među jednakima na najvećem srpskom stadionu.
Međutim, samo nekoliko meseci kasnije suočen sa brojnim pritiscima od strane sportskih i političkih interesnih sfera, Lukić je početkom oktobra podneo neopozivu ostavku. Nezvanično čekao je uplatu ugovorene rate od sponzora kako bi zaposlenima isplatio dugovanja i otišao. Usledio je u međuvremenu prvenstveni duel sa Jagodinom, protiv Zvezde je sviran penal na 18 metara i Lukić je otišao. U po bela dana zamolio je svoje saradnike da mu pomognu oko pakovanja i otišao u svoj rodni Sopot.
Još tokom mandata bivši reprezentativac naše zemlje odbijao je izjave za medije i usled toga široka javnost ostala je uskraćena za brojne odgovore koji bi iz Lukićeve perspektive sigurno bili zanimljivi.
Usledio je čuveni ponoćni sastanak na kome je izabrana Radna grupa koja je imala za zadatak da pripremi nove izbore.
Vremena za formalnosti nije bilo, izmenjene su odluke Statuta, skraćeno je vreme izbornih radnji, nije bilo moguće glasati bilo gde osim na Marakani u medija centru i elektronskim putem. Jedino što je ostalo isto bilo je to da je i ovoga puta postojao samo jedan kandidat - Dragan Džajić.
Već tada od majskih nešto više od deset hiljada glasača došlo se na cifru od sedam hiljada. Najbolji fudbaler svih vremena sa ovih prostora nakon osam godina ponovo je zauzimao centralno mesto. Obelodanjen je dug od nešto više od 48 miliona evra, ionako neredovna primanja zaposlenih svedena su na minimalac, igrači su bili nezadovoljni optužbama pojedinih članova Uprave koji su im putem medija poručivali da para nema i da ne mogu da piju pivdžu i jedu slaninu.
Epilog sukoba je pokazao svoje posledice vrlo brzo. Igrači su se masovno odlučivali da tuže klub, a rukovodstvo se podelilo na nekoliko struja.
Posmatrajući očima navijača koji samo želi da im se klub vrati na staze uspeha jedini izvestan epilog bilo je ogromno razočaranje.
Broj članova kluba sa plaćenom članarinom sveo se na nešto više od tri, odnosno nešto manje od četiri hiljade, u zavisnosti od prezentera podataka.
Na pomolu su novi izbori, zakazani za 10. i 11. decembar, a Crvena zvezda i dalje nema kandidata. Nema dileme da bi mnogima odgovaralo da se Statut poništi i da se ponovo uvede odlučivanje u uskim kružocima daleko od očiju članova kluba i Skupštine i javnosti.
Broj kandidata varira od nijednog do četiri. Pominju se Svetozar Mijailović, Petar Škundrić, Branko Radujko i čovek o kome se malo ili gotovo ništa ne zna i koji se u javnosti pojavljuje samo pred izbore u Zvezdi - Branko Tekić.
Zainteresovanost navijača izuzev nekoliko stotina najupornijih gotovo i da ne postoji. Ima li podatka koji bolje svedoči o tome od broja članova? Zvanično, Crvena zvezda je u jednom trenutku imala 21 130 aktivnih članova od čega 5 320 maloletnih bez prava glasa, a sada je taj broj smanjen čak pet puta.
Nijedna Uprava nije uspela da Zvezdi povrati stari sjaj, niko od njih za svoje postupke nije odgovarao, osvojena je titula koja je donela više lošeg nego dobrog, da bi sve kulminiralo eliminacijom iz Evrope zbog neizmirenih obaveza prema bivšim igračima i radnoj zajednici. I onda se sve srušilo. Više od 40 000 navijača protiv OFK Beograda na proslavi titule pretvorilo se u trenutnih pet.
Rukovodioci Zvezde ušli su u opasnu hazardersku igru sa svojim pristalicama i izgubili. Vremena kada se za pretplatnu kartu čekalo po deset sati u redu su nestala, vremena kada je Robi protiv Spartaka i Smedereva u trenutku kada je zaostatak u odnosu na Partizan bio deset bodova, predvodio tim pred 40 000 navijača na Marakani su prošla. Sezone u kojima je prosek na Zvezdinim utakmicama bio veći od 20 000 su pale u zaborav.
Crveno-beli nalaze se na novom početku ali ovoga puta nema energije kao ranije. Svi čekaju privatizaciju, jer postalo je jasno da drugog izlaza nema. Mnogi su pokušavali, oni najveći i onima kojima se najviše veruje. I ništa. Jedini uporan je Branko Tekić diplomirani viši trener za fizičku pripremu sportista, odsek rekreacija.
(Telegraf.rs)