Verovali ili ne, srpski klub može da osvoji Ligu šampiona u fudbalu! Evo i kako! (FOTO)

Nacionalni šampionati su prevaziđene i nepravedne pojave, zbog čega je vreme da evropski fudbal iskorači iz 19. veka i uđe u 21. Potreban je hrabar i odlučan čovek koji će pokrenuti novo deljenje karata i radikalnu reformu organizacije celokupnog sistema klupskog fudbala na Starom kontinentu, pre nego što bude kasno

Crvena zvezda je titulu klupskog prvaka Evrope verovatno uzela u poslednjem mogućem trenutku. Transformaciju ovog sporta tokom devedesetih godina prošlog veka nismo ni primetili, iako je pred našim očima išla dublje nego što je bilo ko mislio da je moguće. Sve do tog trenutku, mogao si za relativno male pare da napraviš odličnu ekipu i da konkurišeš za najvažnije pehare, kako na nacionalnom tako i na evropskom nivou.

Nekoliko je paralelnih procesa i faktora, po mom ličnom mišljenju, uticalo na stvaranje situacije kakvu imamo danas.

KAKO SE FUDBAL PROMENIO U ZADNJIH 25 GODINA

Prvo, komercijalne televizije koje su imale mini-bum tokom osamdesetih godina doživele su veliki bum u deceniji potom. Premijer liga i Serija A su verovatno prve shvatile potencijal ovog medija, a klubovi u njima su prvi počeli da zarađuju novac na taj način. Potom se to desilo i u ostalim tradicionalno jakim i kvalitetnim ligama, uključujući i Ligu šampiona koja je formirana iz KEŠ-a 1992. godine, a koje su prirodno najinteresantnije za gledanje ne samo ostalim Evropljanima nego i onima van našeg kontinenta.

Drugo, zbog porasta količine novca u opticaju unutar fudbalskog sveta, kao i zbog povećane mogućnosti zarade koja je dovela nove investitore i sponzore na vlasnička i rukovodeća mesta u klubovima, od kojih su neki ulazili u celu priču i da bi se jednostavno igrali milijardama sa kojima ne znaju šta će, plate fudbalera kao i obeštećenja rasla su progresivno i eksponencijalno tako da danas nemaju gotovo nikakvo razumno opravdanje a doslovno uništavaju poentu nadmetanja u kome mogu da učestvuju samo malobrojni. Kristijano Ronaldo može da vrati Realu uloženi novac od prodaje dresova, ali je sličnih primera toliko da se nabrajaju na prste jedne ruke.

Treće, Bosman. Čovek koji je bukvalno iz korena promenio lice i naličje evropskog fudbala, i to jednom jedinom tužbom. Daleko bitnije od toga što zahvaljujući njemu igrač po isteku ugovora može bez obeštećenja dotadašnjem klubu da pređe u drugi, klubovi mogu da imaju koliko god žele igrača iz zemalja Evropske unije; sve do Bosmanovog pravila, AC Milan je recimo mogao da ima samo tri ne-Italijana u ekipi, dok je nakon toga mogao da ima svih jedanaest ako je želeo, dok god su iz drugih država EU.

Značaj ovog poslednjeg pomnožen sa prethodno navedenim faktorima doveo je do toga da je od decembra 1995. godine, kada je presuda Evropskog suda pravde u slučaju Bosmana stupila na snagu, samo jednom Ligu šampiona osvojila ekipa koja je van četiri najjače lige (Engleska, Španija, Italija, Nemačka). Te 2003. godine učinio je to Porto, kada je u finalu bio sa Monakom, ekipom iz tradicionalno petog po jačini nacionalnog prvenstva na Starom kontitentu.

KOJI JE OVO PROBLEM STVORILO?

Ova tri faktora kreirala su nepremostivi jaz ne samo između bogatih i siromašnih klubova već i između nacionalnih takmičenja.

Prvak Srbije može samo da sanja o novcu koji je zaradila ekipa koja je upravo ispala iz Premijer lige. Prvak Srbije, čak i da ga kupi najbogatiji besposleni šeik na svetu, može samo da sanja o tome da u svoje redove dovede igrača poput Mesija ili trenera poput Murinja, u naponu njihove snage i slave. Niko neće da dođe i da gubi vreme po blatnjavim livada u polumraku užasnih stadiona koji izgledaju kao da su sagrađeni od arhitekata "Silent Hilla", čak ni za dvostruko više novca, kada će to dovesti do toga da bude potpuno zaboravljen od evropske fudbalske javnosti. Lionel Mesi, recimo, ni u današnju Seriju A ne bi prešao, a kamoli u neku istinsku zabit.

Ova tri faktora stvorila su skupno jedno činjenično stanje, koga je malo ko trenutno svestan, a koga će uskoro svi postati svesni.

Nacionalna prvenstva su prevaziđena pojava.

Pre nego pojasnim na šta mislim i čime to dokazujem, hteo bih da se osvrnem na drugu bitnu stvar koja zapravo igra ulogu i u toj prevaziđenosti: nacionalna prvenstva su postala nepravedna pojava.

Partizan, Crvena zvezda, Olimpijakos, Zenit, Rubin, Dinamo Zagreb, Seltik, Malme, Anderleht i najbolji klubovi iz svih drugih zemalja van fantastične četvorke ili petorke danas mogu samo u snovima da ciljaju na evropski tron, a možda čak ni u snovima. Zbog čega? Samo zato što imaju nesreću da se ne nadmeću na teritoriji država čije su lige u fokusu, čija su fudbalska prvenstva najinteresantnija.

U situaciji u kojoj se ceo Stari kontinent kreće ka ujedinjavanju, organizacija koja se bavi najvažnijom sporednom stvari na to kontinentu kruto se drži institucije državnog šampionata stvorene kada je ta (najvažnija sporedna) stvar još uvek bila na amaterskom i potpuno lokalnom nivou, u 19. veku. Postoji samo jedan način da se sada ovaj začarani krug razbije, a on nije vraćanje fudbala trideset godina unazad već prihvatanje nepromenjive realnosti i guranje fudbala trideset godina unapred.

Finansijski fer plej je plemenit pokušaj, ali on suštinski ništa neće promeniti zato što nije radikalan, zato što se kreće u okviru paradigme koja je i dovela do situacije koju želi da promeni. Finansijski fer plej ništa neće promeniti zato što su nacionalne karte već podeljene.

Šta bi bilo radikalno? Novo deljenje karata.

Time dolazimo do suštine prevaziđenosti nacionalnih šampionata.

Ne samo da su ova takmičenja sa razvojem Lige šampiona postala drugostepena po važnosti klubovima koji u njima igraju (sa izuzetkom vrlo konzervativne Engleske koja gordoalbionski stavlja Premijer ligu iznad svega ostalog na svetu) s obzirom da su protivnici drastično manje atraktivni za publiku (Real protiv Levantea vs Real protiv Arsenala), nego su postala i kamen spoticanja razvoju klupskog fudbala generalno na nivou celog kontinenta koji na vrhunskom nivou postoji u šaci zemalja dok sve ostale tavore u maglama provincije i zaborava iz kojih nikada neće izaći, i iz kojih će tek ponekad promoliti nos, kao što je beogradski Partizan par puta uradio, zatim Maribor, BATE Borisov, Dinamo Zagreb, Dinamo Kijev, Zenit, i još neki.

Ima ih koji promole i celu glavu, poput ekipa iz Grčke i Turske čija prvenstva imaju solidne koeficijente, ali ni oni nikada neće igrati ulogu kakvu bi želeli: izaći iz magle ne znači igrati i nikada ništa ne postići, izaći iz magle znači biti prvak Evrope, ili stalno biti u vrhu njenog fudbala, znači igrati na najvišem nivou, biti poštovan i poznat.

REFORMA ČITAVOG SISTEMA

Šta je novo deljenje karata? Kompletna reorganizacija klupskog fudbala na nivou čitave Evrope. Šta to u praksi znači? Čupanje najvećih klubova iz domaćih prvenstava i formiranje pan-evropskog ligaškog sistema u kome bi 20 najboljih u Evropi igralo Prvu ligu, narednih 20 Drugu, narednih 20 Treću, dok bi Četvrta bila podeljena na četiri ili pet regionalnih liga (Istok, Zapad, Jug, Sever, možda Centar, sa tim što se zemlje koje trenutno imaju najače lige ne bi nalazile u istim grupama) od po 20 klubova. Svaka bi se igrala po sistemu svako sa svakim. Kao današnji nacionalni šampionati na svim nivoima.

Naravno, ne bi bilo loše da se igra i Kup Evrope sa svim klubovima u novom kontinentalnom sistemu, i to na način na koji se danas ova takmičenja i inače igraju u organizaciji fudbalskih saveza pojedinačnih zemalja.

U svakom slučaju, ispod Četvrte lige bili bi dosadašnji nacionalni šampionati, svedeni na ono što u najvećem broju zemalja i danas jesu: takmičenja koja su po kvalitetu na nivou opštinskih, seoskih liga.

Pobednici tih državnih prvenstava bi putem baraža ili plejofa mogli do dođu do Četvrte lige u svom evro-regionu (iz kojih bi u suprotnom smeru ispadale od dve do četiri ekipe), te da se teoretski uzdignu i do Prve, čak iako nisu bili na samom početku unutar nove kontinentalne postavke, ali ovo će pre svega koristiti onim klubovima koji uprkos svom renomeu više ne mogu da dođu do nivoa na kom su nekada bili, ne zato što nešto rade pogrešno, već zato što se jednostavno ne nalaze u pravoj zemlji.

Potpuno suludo zvuči kada se kaže da je teoretski Hajd, trenutno poslednja ekipa na tabeli engleske Konferencije Sever (šestog nivoa engleskog ligaškog sistema), klub sa više šanse u daljem postojanju nego što su to bivši prvak Evrope Crvena zvezda ili bivši viceprvak Partizan. Sva tri kluba mogu da nađu bogatog finansijera ili još bolje (mada i teže) dobar i stabilan ekonomski program koji će ih vinuti u visine, ali samo Hajd može da se nada da će vrhunski igrači jednog dana nositi njegov dres. Zato što je Hajdu perspektiva Premijer liga, a Zvezdi i Partizanu seoska Superliga.

Ko su najveći evropski klubovi, i kako bi trebalo da budu raspoređeni u ovom sistemu? Postoji nekoliko relevantnih kriterijuma kojima bi se moglo voditi. Trenutno stanje i koeficijenti po merilima UEFA, broj navijača, istorija kluba, njegov trenutni uticaj i doprinos igri tokom poslednjih par decenija... konačno i fer baraž u kome bi se odlučivao raspored kada nije sam po sebi očigledan. Parametri su uostalom otvoreni za diskusiju, a ovo nije nikakav kruto zacrtani program već pokretanje ideje za spas evropskog fudbala.

Benefiti ovakvog restruktuiranja postaće vam jasni čim budete shvatili da to znači da će svakog vikenda jedna od naše dve ili tri ekipe u sistemu verovatno igrati svoje prvenstvene mečeve sa klubovima kao što su Torino, Dinamo Zagreb, Levski, Fiorentina, Bursa, Makabi Haifa, Hajduk Split, i njima slični, pod najgorom pretpostavkom da bi bili na četvrtom nivou i da bi Italija ušla u južnu grupu. Ako bi bili u trećoj, gostovalo bi se Brižu, Sevilji, Mariboru, PAOK-u, Hamburgu, Ajntrahtu, varšavskoj Legiji, Steaui, Lilu, Evertonu, Laciju, Sampdoriji...

Međutim, glavna pozitivna stvar bi bila u smanjivanju verovatnoće odlazaka najboljih igrača iz klubova sa slabijim finansijama, a zbog smanjivanja broja klubova koji su atraktivnim igračima moguće destinacije došlo bi i do podizanje kvaliteta svih klubova u sistemu. Više se ne bi dešavalo da dobri igrači ne žele da dođu u naša dva fudbalska giganta samo zato što je nivo lige očajan, i da radije izaberu turskog ili francuskog fenjeraša. Istina je da bi takva Prva liga bila sastavljena samo od trenutno najmoćnijih klubova, ali za nekoliko decenija stvari bi se jednostavno iznivelisale.

Pitanje koje se samo nameće je, da li bi lige ispod Druge bile interesantne sa komercijalnog aspekta. Smatram da bi; prvo, čak i Engleska Konferencija ima TV prenose, a ovo je relevantno zbog razvijenosti klupskog fudbala na nivou te države koji je ekvivalentan razvijenosti klupskog fudbala na nivou Evrope kao celine; drugo, klubovi koji bi igrali u novom evropskog ligaškom sistemu već imaju razvijenu infrastrukturu, veliku navijačku bazu, i tome slično. Oni su već interesantni, a biće dodatno interesantni ako budu igrali sa drugim atraktivnim ekipama iz drugih zemalja; kvalitet fudbala bi čak i u Četvrtoj evropskoj ligi bio na zavidnom nivou.

OTPOR JE UZALUDAN I MOŽE SAMO ZLO DA DONESE

Odmah da budem jasan u vezi četiri stvari. Prvo, premda smatram da je promena ovog stanja neizbežna i da će kad-tad do nje doći, milom ili silom, ovo je samo moj predlog i spekulacija kako bi novi sistem trebalo da izgleda. Ubeđen sam da će neka varijanta ovoga jednoga dana postati realnost; ili to ili će evro-kupovi za sve ekipe van četiri ili pet najjačih liga bukvalno izgubiti svaku poentu (mada u suštini već praktično jesu). Ovo rešenje je još i najbolje, pošto je alternativno stvaranje nekakve Evrolige u fudbalu po ugledu na košarkašku daleko lošije.

Drugo, svestan sam da će ovo srpske klubove u najboljem mogućem slučaju staviti u treći šešir, a verovatnije u četvrti. Početak će biti težak, kao i svaki početak, ali imaće šansu da se dignu u visine, koju sada jednostavno nemaju. Uostalom, mi već jesmo u četvrtom šeširu, naša liga jeste na nivou opštinske, to je jasno i nama samima, samo bi nam možda smetalo da se to ozvaniči.

Treće, svestan sam i da će neizbežan argument protiv ovoga biti to da će se potpuno uništiti domaća škola fudbala (u svim zemljama) i da će ovaj sport zamreti.

Međutim, pitam ja vas: da li je zamro fudbal u opštinama i gradovima koje nikada nisu imale prvoligaše? da li je zamrla ljubav prema fudbalu? ako jeste, da li to znači da treba ukinuti domaća prvenstva i vratiti se u vreme kad su se klubovi takmičili po opštinama i srezovima? da li znate da postoje velike španske regije, poput Kastilje-Leona, Kastilje-La-Manče, Aragona, Ekstramadure i Mursije, koje danas nemaju svoje predstavnike u Primeri? treba li se španski klupski fudbal zato vratiti u 1928. godinu, pre formiranja jedinstvenog nacionalnog prvenstva, kada su postojala regionalna a osvajanje Kupa kralja efektivno nosilo zvanje titule prvaka države? treba li Brazil da ukine Seriju A i da se vrati na prvenstva po svojim saveznim državama?

Četvrto, čak i unutar nacionalnih prvenstava kakva su danas iznenađenja su retka i uglavnom se zna da po nekoliko ekipa konkuriše za titulu dok drugi gledaju da ućare koliko mogu, da ne ispadnu u niži rang i da se eventualno domognu nekog evro-kupa. Tako je u najjačim ligama, tako je i u onim slabijim... samo što nije.

Čelsi pre Abramoviča nije titulu u Engleskoj uzeo 50 godina; Mančester Siti je pre 15 godina bio u trećoj ligi; Mančester Junajted pre formiranja Premijer lige i izlaska na tržište nije bio šampion 25 godina; neki primeri možda nisu najbolji zbog veštačkog načina na koji se novac upumpao i doneo titule, ali svejedno je dokaz da krug nije zatvoren i da postoji način da se on razbije.

Svestan sam takođe i da će sprovođenje ovakve ili slične zamisli, ma koliko neizbežno, biti suočeno sa velikim otporom. Nostalgija, sentimentalnost, čvrsto držanje za tradicionalno ustrojstvo, uskogruda patriotska svest koja odbija supranacionalni evropski identitet i brine se o sudbini klubova iz svojih zemalja, trenutno su toliko jaki da će ovakva inicijativa naići na žestoki otpor na svakom koraku.

Otpor je potpuno uzaludan. Što pre državni savezi to shvate, biće bolje po njihove klubove, zato što će imati prostor za pregovore. Ako ovo ne shvate na vreme imaće situaciju u kojoj tri njihova kluba jednostavno izlaze iz lige i formiraju sa drugim moćnim evropskim klubovima zatvorenu ili poluzatvorenu fudbalsku Evroligu, ostavljajući za sobom pustoš koju više niko neće gledati.

Stoga treba podsetiti da je početkom trećeg milenijuma postojala glasina da G-14, organizacija koja je okupljala prvo 14 a potom 18 najbogatijih evropskih klubova, planira da se otcepi od UEFA i formira sopstveno takmičenje ako se njihovim članovima ne obezbedi garantovano učešće u Ligi šampiona bez obzira na plasman u nacionalnom prvenstvu. Iako je ovo odmah brže-bolje negirano, ostao je gorak ukus u ustima mnogih ljubitelja ovog sporta, kao i bojazan da će se to jednoga dana sigurno desiti.

Kao što već rekoh, i hoće, kao što se desilo u košarci i kao što je difolt u Americi u svim sportovima, ako se ne prihvati da je nacionalno prvenstvo nepravedna i prevaziđena pojava i da je kucnuo čas da neko hrabar reformiše fudbal da bi ga spasio.

Istina je, tada će našim klubovima biti izuzetno teško da dođu iz četvrte evropske lige u prvu, ali će im i dalje biti puno lakše nego sada.

Sada, nemaju čemu da se nadaju, jer i da imaju novac nikome ozbiljnom ne pada na pamet da dođe u naše velikane kada to znači da mora i da se zaje*ava po Jagodini. Tada, imaće nadu. A možda i bogatog japanskog tajkuna koji hoće da se igra "Championship Managera". Na obostrano zadovoljstvo.

(Marko Božić)