ISTINA O NAŠEM FUDBALU: Secirali smo sve uspehe i neuspehe i došli do bolnog saznanja (FOTO) (VIDEO)

Iako smo ubeđeni da smo velika fudbalska nacija, iako veličamo naše uspehe ostvarene u prošlim vremenima zbog kojih sadašnje naše neuspehe vidimo kao katastrofu, činjenice govore nešto potpuno drugo: ovo što nam se dešava u zadnjoj deceniji je potpuno normalno i uobičajeno

"Nema više vremena za bilo šta! Nema vremena, 45:38! Vujović, Vujović, a evo šansa, GOL! GOL! GOL! Ljudi, pa je li to moguće, ludnica, šta je ovo?! 3-2! Pa ljudi, šta je ovo?! Šta je ovo?!"

Najlegendarniji momenat u TV istoriji jugoslovenskog i srpskog sporta iz grla glasovitog zagrebačkog komentatora Mladena Delića možda najbolje ilustruje bolnu istinitost naslova ovog teksta. Utakmica o kojoj pričamo nije bila finale Svetskog ili Evropskog prvenstva, nije bila ni polufinale, nije bila ni četvrtfinale, nije bila čak ni neka utakmica po grupama (tada nije bilo osmina finala, inače bi i ta opcija našla ovde svoje mesto).

Ne. Najlegendarniji momenat u TV istoriji našeg sporta je poslednji meč kvalifikacija za "evropsku smotru fudbala" koju su "Plavi" odigrali sa Bugarima u Splitu 1983. godine. Obema ekipama je bila potrebna pobeda, pošto je podela bodova u Francusku na završni turnir vodila Vels.

Utakmica o kojoj se i dan danas priča, više od 30 godina nakon što je odigrana, što zbog gola u zadnjim sekundama što zbog mikrofona Mladena Delića, predstavlja najveći uspeh jugoslovenske fudbalske reprezentacije. Naravno, ne formalno i bukvalno, već emotivno, jer samo se pobede pamte, posebno one koje dođu ovako neočekivano i izgledaju kao dar sa neba a donose nešto konkretno; porazi, oni se zaboravljaju, utoliko više ako su došli prerano na turniru, što se nama uvek dešavalo, ako se uopšte i plasiramo.

Nacionalni timovi uspešnih zemalja se ne kunu u poslednji meč kvalifikacija, već u pobede u finalima, polufinalima, pa čak i u borbama za treće mesto, ma koliko bile gorke. Nije li simptomatično što je baš ovakav jedan meč ostao urezan u pamćenje celog prostora bivše Jugoslavije, a ne neki radijski snimak iz relativno dobrih šezdesetih godina?

 

Pošto smo skloni neprestanom glorifikovanju kako-je-nekada-bilo dana, pogledajmo te krivudave staze fudbalskih noći naših "Plavih", dok nisu postali "Orlovi" i dok nisu nastavili dobro proverenom i utabanom stazom propasti i prosečnosti.

Tehnički gledano, jedan od dva najveća uspeha jugoslovenske reprezentacije je četvrto mesto (prema zvaničnom izveštaju FIFA, nismo bili treći iako time volimo da se hvalimo) osvojeno na prvom Svetskom prvenstvu koje je 1930. godine održano u Urugvaju. Broj ekipa je bio mali, 13, pa su se svi mečevi igrali u Montevideu. Iz Evrope smo, na primer, otišli samo mi, Francuzi, Belgijanci i Rumuni. Jugosloveni koji su igrali su zapravo bili samo Srbi, i još tačnije Beograđani, pošto su Hrvati odbili da igraju jer je sedište saveza prebačeno iz Zagreba u Beograd.

 

Uostalom, da ne dužimo, ili ste gledali "Montevideo, Bog te video" ili znate već o čemu se radi. Bez želje da nipodaštavam ovaj veliki uspeh i sjajnu ekipu koju smo tada imali (o kojoj, uzgred budi rečeno, znamo samo iz mitova i legendi), on je došao u vremenu u kome je fudbal još uvek bio u povoju i daleko od ozbiljne i totalne igre kakvu poznajemo od šezdesetih godina pa na ovamo. O čemu da pričamo kad je rumunski kralj morao lično da ubeđuje poslodavce svojih fudbalera da ih ne otpuste i da omoguće da ih poslovi čekaju nakon povratka u domovinu?

Na naredna dva Svetska prvenstva nismo igrali. U Brazilu 1950. godine nismo se plasirali u drugu fazu u koju su išli samo pobednici grupa pa smo zvanično bili peti. U Švajcarskoj smo prošli grupu, i odmah ispali od Nemačke, a identična nam se stvar desila i u Švedskoj četiri godine kasnije. U Čileu smo 1962. ponovo uspeli da uđemo u polufinale; ovog puta meč za treće mesto je odigran, za razliku od Urugvaja 32 godina ranije kada nije, ali smo bitku za bronzu izgubili od domaćina golom u zadnjem minutu i ponovo bili četvrti.

 

Ovaj događaj je, ako ćemo objektivno da sagledamo stvari, naš poslednji uspeh na turnirima FIFA. Za naredna dva se nismo kvalifikovali, potom smo ušli u drugi krug u Nemačkoj, onda ponovo nismo igrali, u Španiji smo bili šesnaesti, onda smo opet izostali, potom smo došli do četvrtfinala u Italiji i ispali od Argentine na penale. U Americi nismo igrali zbog sankcija, a u Francuskoj smo bili formalno deveti jer smo u osmini finala izgubili od Holandije. (Hrvati su uspeli da osvoje treće mesto, koje nam je drugi put dok smo bili zajedno izmaklo; prvi put smo bili zajedno ali se nismo držali za ruke.)

Na prvom SP u trećem milenijumu nismo igrali, dok u Nemačkoj 2006. bolje da nismo pošto smo uspeli da izgubimo sve tri utakmice po grupama i da doživimo potop od Argentine rezultatom 6:0. Ni u Južnoj Africi nismo prošli grupno takmičenje, uprkos pobedi nad Nemačkom od 1:0. U Brazilu nismo igrali.

 

Što se tiče Evropskih prvenstava, slika je uopšteno gledano ista. 1960. u Francuskoj smo bili drugi, potom se nismo kvalifikovali, da bismo 1968. godine ponovo ušli u finale i ponovo izgubili. Onda se, dokle više da ponavljamo, ponovo nismo kvalifikovali. 1976. godine smo bili domaćini i osvojili četvrto mesto; četiri godine kasnije smo izostali, da bi u Francuskoj (gde nas je odvela gorepomenuta pobeda protiv Bugara na Poljudu) prošli grupu, ušli u drugu fazu, odmah ispali i na papiru osvojili osmo mesto.

Na turnir 1988. godine nismo uspeli da se plasiramo, potom smo 1992. suspendovani nakon što smo bili prvi u kvalifikacionoj grupi, a u Engleskoj 1996. godine, kada se "fudbal vratio kući", nismo igrali jer zbog sankcija nismo učestvovali u kvalifikacijama. 2000. godine smo se plasirali u drugu fazu i bili razneti u paramparčad od Holanđana. Od tada nismo igrali ni na jednom Evropskom prvenstvu.

 

Kada se sagleda naš učinak na velikim takmičenjima, niti možemo sebe da stavljamo u rang Albanije (ha!) niti možemo da se stavljamo u rang Italije, Nemačke, Holandije, Engleske, Španije, Francuske, pa čak ni Mađarske koja je bila u finalu SP, ni Čehoslovačke koja je ne samo bila finalista SP nego i osvajač Evropskog, i to baš u Jugoslaviji. Ne zaboravimo ni Sovjetski Savez, odnosno Rusiju, koji je bio prvak Evrope 1960. godine.

Reklo bi se da smo nekakva srednja klasa. Nikada nismo bili kraljevi, nismo bili ni plemstvo, ali nismo baš bili ni prosjaci. A ipak, uvek nekako sebe stavljamo u najviši rang, podsvesno uzdižući prošlost zbog koje očekujemo od sadašnjeg tima podvige, kule i gradove. Naša reprezentacija je u poslednjih trideset godina igrala na samo dva EP od mogućih osam; ako uračunamo ipak da smo se za 1992. kvalifikovali i izuzmemo efekat sankcija 1996. godine, na tri od mogućih sedam. Ovo je jedva prosečan učinak kojim se ne može pohvaliti ni jedna velika i ozbiljna fudbalska zemlja. Što mi očito nismo.

Osvrnimo se za kraj i na čuvenu jugoslovensku Prvu ligu, koja je po našem sopstvenom i nadasve skromnom priznanju "bila jedna od najjačih u Evropi". Po kom to tačno osnovu iznosimo ovakvu, najblaže rečeno, suludu tvrdnju? Jedino što u ovom slučaju može da bude merodavno jeste poređenje sa drugim evropskim ligama iz istog perioda, jer sudar dve lige putem totalnog sudara svih ekipa sve govori o odnosu kvaliteta.

Što se tiče naših klubova, od 1955. do 1991. godine imamo jednog evropskog prvaka (u zadnjem trenutku), vicešampiona Evrope, polufinalistu KEŠ-a, finalistu i polufinalistu Kupa UEFA, polufinalistu Kupa kupova, osvajača Kupa sajamskih gradova i finalistu istog takmičenja. Sve kad se skupi, radi se o Crvenoj zvezdi, Partizanu, Dinamu iz Zagreba i Radničkom iz Niša. Međutim, situacija je zapravo još gora, jer ovo su mahom uspesi Crvene zvezde.

Dakle, za 36 godina evropskih klupskih nadmetanja, imamo dva trofeja (jedan od njih je zapravo sada hrvatski), od kojih je jedan najveći mogući a drugi prilično sporne relevantnosti. Mogli bismo da spomenemo i Srednjeevropski kup koji su klubovi iz Jugoslavije često osvajali, isključivo u periodu kada je on u potpunosti izgubio i na kvalitetu i na važnosti i kada niko iz ozbiljnijih liga u njemu nije ni učestvovao; tu su bili Zvezda, Partizan, Vojvodina, Čelik, Iskra Bugojno, Borac iz Banja Luke...

Sa druge strane, engleski timovi su u istom periodu bili prvaci Starog kontinenta osam puta, italijanski sedam, španski (tačnije Real Madrid) šest, holandski pet, nemački četiri, portugalski tri. Rumunska Steaua je dva puta bila u finalu, ali je samo jednom dobila. Škoti takođe imaju jednu titulu, onu koju je Seltik uzeo 1967. godine. Sa izuzetkom Rumuna i Škota, sve pomenute zemlje imaju i bezbroj neuspešnih nastupa u finalima i polufinalima Kupa evropskih šampiona u razdoblju o kome pričamo.

Da stvar bude još gora po nas, Notingem Forest je drugu uzastopnu titulu evropskog prvaka uzeo bukvalno iz druge lige, pošto je u sezoni u kojoj je uzeo prvu ispao iz elitnog takmičenja. Mi smo samo deceniju kasnije jedva uzeli tu jednu, na kraju. Jedva.

Što se Kupa UEFA tiče, naše jedno finale protiv pet engleskih titula, po četiri italijanske i nemačke, po dve holandske, švedske i španske i jedne belgijske, uz veliki broj finala i polufinala klubova iz tih liga, smešna je stvar za hvalu. Posebno ako se ima u vidu najbitnija stvar: broj država u tom periodu u Evropi je bio drastično manji nego danas, s obzirom da je Jugoslavija bila cela, da je SSSR bio ceo i da je postojala Čehoslovačka. Takođe, Jugoslavija je bila velika zemlja i imala je 20 miliona stanovnika, što su izvrsni preduslovi.

Prema tome, imati "jednu od najjačih liga u Evropi" i nije trebalo da bude toliko veliki problem, s obzirom da i nije bilo mnogo liga u Evropi. Osim što to jeste bio naš veliki problem, jer naša liga očito nije bila u top pet najkvalitetnijih (a upravo su to najjače lige; biti tek eventualno u top 10 je bez značaja, a čak ni to nije potpuno sigurno). Barem ne ako je sudeći po jedinim brojkama koje su bitne. Ne možemo do kraja života kriviti za sve nedaće lošu sudbinu, poštenje i zle plaćene sudije koje su večito protiv nas; moramo jednom već početi da gledamo istini u oči.

Zanimljiva stvar sa našom bivšom Prvom ligom koju ljudi često mešaju sa visokim kvalitetom verovatno je bila izjednačenost takozvane "velike četvorke" (Partizana, Zvezde, Dinama i Hajduka) i postojanje velikog broja drugih klubova koji su im često mrsili konce, poput Sarajeva, Želje, Olimpije, Vojvodine, Vardara, niškog Radničkog, mostarskog Veleža... Ta liga je svakako bila (relativno, u smislu vremenskog trenutka evropskog fudbala) daleko kvalitetnija u odnosu na ove današnje eks-jugoslovenske, ali loptanje je tada generalno bilo drugačije i drugačija su finansijska pravila važila.

 

Iz naše ondašnje perspektive, zanimljivost i neizvesnost domaćeg prvenstva, činjenica da nigde nisi imao zagarantovane bodove, preuveličana fizičkim televizijskim nepostojanjem bilo koje druge lige sa kojom bismo našu uporedili (jer, ne zaboravimo, TV prenosi liga drugih zemalja su u Evropi postali standard tek tokom devedesetih godina), dovela je do toga da glorifikujemo i dižemo u nebesa nešto što je na globalnom planu u najboljem slučaju bilo prosek. Jer, da nije bilo prosek, susreti naših klubova sa inostranim ne bi se u devet od deset slučajeva završavali pogubno po naše klubove.

Da sumiramo, nakon naših relativnih uspeha šezdesetih godina - kada smo imali dva finala EP, polufinale SP, jedno finale KEŠ-a sa Partizanom, i jedan Mitropa kup sa Dinamom, i kada se moglo reći da smo negde blizu vrha evropskog fudbala - nalazimo se u dramatičnom padu. Zvezdin bljesak u Bariju je bio baš to: bljesak.

Spekulisati šta bi ONA reprezentacija SR Jugoslavije zajedno sa ONOM reprezentacijom Hrvatske radila devedesetih godina da je Titova država preživela i opstala je uzaludno, ali evo, pokušajmo da pogodimo: verovatno ništa.

Nisu nama Danci ukrali trofej evropskog prvaka '92. godine samo zato što smo mi bili prvi u grupi u kvalifikacijama pa bili suspendovani (uzgred, Danska nas je dobila u Beogradu) a oni otišli umesto nas; bolna istina je da bismo verovatno doživeli isto što smo doživeli svaki put kada smo ekipu sastavljenu od odličnih fudbalera ispraćali kao da nam je titula zagarantovana, što je gotovo po pravilu uvek bio slučaj.

 

E sad, ne kažemo da bi trebalo da izgubimo veru u ovu našu reprezentaciju. Upravno suprotno. Ne kažemo ni da bi trebalo da prestanemo da se nadamo, jer uvek treba gajiti nadu, ma koliko njeno ostvarenje bilo nemoguće ili malo verovatno.

Kažemo samo da ne bi trebalo da kritikujemo igru ovog tima kao da su oni neki izrodi koji ne mogu da dosegnu uspeh svojih prethodnika, uspeh koga nema kao što možemo da vidimo, i da nikako ne bi trebalo da sečemo vene ako ni ovog puta, kao ni prethodnih, ne uradimo ništa. Da smo ih sekli svaki put kada smo "ispušili" ne bi više imao ko da igra fudbal i ne bi više imali zbog koga da sečemo vene.

(Napomena: Nadamo se da ovaj tekst neće pročitati ni jedan reprezentativac Srbije. Ako pitaju, recite im da je suština: IGRAJ I POBEDI!)

(V. V.)