HVALA KOŠARKAŠI: Ovo je najbolja poruka koju šalje cela Srbija i jedna Jovana!

Uspeh košarkaša Srbije vratio je osmeh na lice svim građanima naše zemlje*U vreme kada nas retko šta može razveseliti, zbog svih problema sa kojima se susrećemo

Čini se da košarkaška groznica nije izuzela nikoga u Srbiji, od pijace, pošte, ulice, kladionice, škole, stručni i nestručni, svi pričaju samo o ovom sportu jer Srbija igra finale Svetskog prvenstva posle 12 godina i to protiv Amerike!

Preporučujemo

Kao da smo sve obaveze, muke, probleme i nevolje stavili sa strane, zanemarili bar na nekoliko dana koliko traje završnica Mundobasketa, koliko traje neverovatna sreća koju su nam priredili naši košarkaši!

Primer za to je studentkinja Jovana koja je u svom komentaru iznela osećanja, koja verovatno u ovom mommentu deli cela naša zemlja, a ona kaže ovako:

Evo, vec danima je loše vreme u ovoj našoj maloj i napaćenoj zemlji. Već danima je oblačno, tmurno, hladno. Ovde u Srbiji, život je kao ovo vreme, nikakav. Svakog dana samo brige, hoćemo li imati da platimo struju, hoće plata da legne na vreme, hoćemo li položiti ispit ili će neki profesor koji se posvađao sa svojom ženom odlučiti da nas obori zato što mu se može, hoćemo preživeti danas i dočekati sutra.

Tako je ovde već godinama. Umori se čovek od života ovde, oseti nemoć i bes jer je negde tamo bolje, lepše, jer tamo negde ljudi žive spokojnije i oseti zavist.

I onda reši da pusti TV da vidi šta se dešava, da vidi da li će sutra konačno ugrejati Sunce.

Kad tamo, ko o čemu, svi o košarci.

I seti se čovek kako je bilo pre, kako smo nekad bili Bog i batina, kako smo harali, svi parketi i sve sale su bili naši! Svet je bio naš!

Nikad jače srce nije lupalo nego u petak protiv Francuske, nikad više molitvi, nikad veće sreće. Nikad više radosti nego posle utakmice gde je malo falilo infarkt da me strefi.

Kažu da čovek zatvori oči kada nešto stvarno želi, kada nešto srcem oseća. Nikad jače sklopljene oči, nikad veća želja. I onda kraj. Kraj i početak nove istorije.

Da mi je neko rekao da ću biti ovoliko srećna, da cu početi da plačem, ne bih mu verovala. Ali eto, čuda postoje.

I zato i danas, zelim da se desi čudo. Jer znam da cela Srbija veruje u te momke koji svoje srce ostavljaju tamo negde na nekom terenu, da bi nasa srca, ovde u Srbiji jače lupala.

I znam da kada nesto stvarno verujes, to se i ostvari. I zato ćemo svi verovati, verovacemo u njih, i verovaćemo u pobedu. I oni će znati to, osecaće, i zato će i oni verovati. U sebe. U nas. Jer znaju ko ih čeka kad se vrate.

I ako ne pobede, nema veze. Jer ćemo znati da su i oni verovali i dali sve od sebe.

Dali posledni atom svoje snage, dali život tamo, za sve nas, za našu trobojku.

I onda osetim ponos. Osetim takav ponos što sam odavde i što su oni naši, jer samo oni igraju srcem, igraju košarku jer je vole, jer vole svoju zemlju.

I onda se setim da sam pala ispit. Baš me briga, jedan manje više. I nije mi zao.

Bude mi žao svih tih ljudi iz tamo nekih zemalja koji ne znaju kakav je ovo osećaj, koji nikad nisu doživeli to što doživljavamo mi sa našim sportistima, koji nikad nisu bili srećni kao što smo mi bili u petak, kao što ćemo mi biti večeras.

I taj osecaj kad se naježis dok slusas himnu, jer znaš da je u tom trenutku peva ceo tvoj narod, i znaš da ti je drago što si se pre 20 godina rodio u nekoj maloj zemlji u neko loše vreme.

Jer možda smo i najsebičniji, i najmanji, i najnesrećniji narod po nekim tamo listama, ali na listi nacija sa najvećim srcem, bili bismo prvi.

I zato momci znajte da je cela Srbija uz vas, da će naša srca kucati večeras za vas, i svaki put kad vam na terenu bude bilo teško, zažmurite i setite se da, svaki put kada lopta lupi o parket, jedno srce udari jače samo zbog vas!

P.S Inače, danas mi je rodjendan, tako da, momci, potrudite se da dobijem najlepši poklon ikada i da ga pamtim dok sam ziva! :D

Uz vas, do zlata i nazad,

Cela Srbija i jedna Jovana <3

Verujemo da se u nekom delu komentara svako pronašao, ako ne i u celoj poruci.

Činjenica je, isto tako, da niko kao sportisti Srbiji ne može da vrati osećaje ponosa, sreće, zadovoljstva, jer uglavnom, samo tako, možemo kao nacija da budemo silni, moćni, nepobedivi, u nečemu najbolji.

Kako god da bude večeras u finalu od 21 časa, bez obzira na odličje, već smo im zahvalni za sreću koju su nam pružili!

(Telegraf.rs)