KOLUMNA Milojko Pantić: 41.250 beznadežno zaljubljenih zvezdaša
"Znate svi za onu priču o, do ušiju zaljubljenom mužu, koga žena vara i svi to vide osim njega. To je Zvezdin navijač danas."
Koliko su naša bivša braća, sada komšije Hrvati, medijski ispred nas, svedoči i ovaj događaj od prošle nedelje. Posle najnovijih neuspeha hrvatskih košarkaša i fudbalera (poraženi u Zagrebu od Švedske pred samo 5.ooo gledalaca) Hrvatska televizija je u udarnom večernjem terminu organizovala panel diskusiju na temu kuda idu najpopularniji hrvatski sportovi.
Teza urednika emisije bila je da ti sportovi bolje funkcionišu u Srbiji, pa su me pozvali da im se javim iz Beograda i to potvrdim. Nisam mogao to da uradim, jer naprosto to nije istina. Dapače, ustvrdio sam da Srbi i Hrvati funkcionišu na principu spojenih sudova, da su gotovo svi dosadašnji međunarodni i klupski i reprezentativni uspesi (u pomenutim sportovima) počivali na eksploataciji iliti ubiranju plodova minulog stvaralačkog rada stručnjaka i sportskih radnika iz bivše zajedničke velike države.
Napisao je to, međutim, veliki hrvatski fudbalski novinar Tomislav Židak. U članku pod naslovom "Dan kada je 'umro' Partizan", kojim je obeležena 14. godina od, kaže Židak, možda i najveće pobede Dinama ikad. Židak između ostalog piše i ovo: "Zdrobljen je i ponižen veliki suparnik, za koga kažu da je treći najveći 'hrvatski' klub, jer su ga osnovali Hrvati (Artur Takač i Franjo Tuđman) i u njemu igrali najveći hrvatski igrači (Bobek, Zebec, Zlatko Čajkovski, Bruno Belin itd.)". Taj klub i klub koji je izrodio čuvene "Partizanove bebe" više ne postoji. Danas je to društvo koje prodaje "svoje bebe" takoreći još u pelenama, samo radi lične koristi.
Ima li ikakvog zaključka iz cele ove priče? Mislim da se sve svodi na ovu golu istinu: i u Srbiji i u Hrvatskoj presušila je fudbalska pamet, a ne nogometni izvori. A crveni karton, kome drugom, nego tzv. Upravi Zvezde.