KOLUMNA Milojko Pantić: 41.250 beznadežno zaljubljenih zvezdaša
"Znate svi za onu priču o, do ušiju zaljubljenom mužu, koga žena vara i svi to vide osim njega. To je Zvezdin navijač danas."
Koliko su naša bivša braća, sada komšije Hrvati, medijski ispred nas, svedoči i ovaj događaj od prošle nedelje. Posle najnovijih neuspeha hrvatskih košarkaša i fudbalera (poraženi u Zagrebu od Švedske pred samo 5.ooo gledalaca) Hrvatska televizija je u udarnom večernjem terminu organizovala panel diskusiju na temu kuda idu najpopularniji hrvatski sportovi.
Teza urednika emisije bila je da ti sportovi bolje funkcionišu u Srbiji, pa su me pozvali da im se javim iz Beograda i to potvrdim. Nisam mogao to da uradim, jer naprosto to nije istina. Dapače, ustvrdio sam da Srbi i Hrvati funkcionišu na principu spojenih sudova, da su gotovo svi dosadašnji međunarodni i klupski i reprezentativni uspesi (u pomenutim sportovima) počivali na eksploataciji iliti ubiranju plodova minulog stvaralačkog rada stručnjaka i sportskih radnika iz bivše zajedničke velike države.
Prevara je i novi Statut kluba usvojen prošle nedelje. Taj Statut je dokaz ispravnosti tvrdnje da su slavni klub uzeli pod svoje "instrumentalizovani" navijači sa severa i da se on više neće, niti može oporaviti. Jasno je i zašto: Ne postoji na svetu fudbalski klub kojim upravljaju navijači. Po novom Statutu navijači, od 150 članova Skupštine biraju 100, a njihovih 50 članova niko ne bira, oni ih sami delegiraju. Šta je to ako ne preuzimanje upravljanja klubom. Velika Zvezda, evropski i svetski prvak, to je danas jasno svima osim njenim pravim navijačima, fudbalski je odavno mrtva i više ne postoji. Mrtav je i njen tzv. "večiti rival" (onaj sa čijim smo se "bebama" svi ponosili) samo mu to na ovim prostorima još niko nije rekao.
Napisao je to, međutim, veliki hrvatski fudbalski novinar Tomislav Židak. U članku pod naslovom "Dan kada je 'umro' Partizan", kojim je obeležena 14. godina od, kaže Židak, možda i najveće pobede Dinama ikad. Židak između ostalog piše i ovo: "Zdrobljen je i ponižen veliki suparnik, za koga kažu da je treći najveći 'hrvatski' klub, jer su ga osnovali Hrvati (Artur Takač i Franjo Tuđman) i u njemu igrali najveći hrvatski igrači (Bobek, Zebec, Zlatko Čajkovski, Bruno Belin itd.)". Taj klub i klub koji je izrodio čuvene "Partizanove bebe" više ne postoji. Danas je to društvo koje prodaje "svoje bebe" takoreći još u pelenama, samo radi lične koristi.
Ima li ikakvog zaključka iz cele ove priče? Mislim da se sve svodi na ovu golu istinu: i u Srbiji i u Hrvatskoj presušila je fudbalska pamet, a ne nogometni izvori. A crveni karton, kome drugom, nego tzv. Upravi Zvezde.