SILOVAO JU JE I MOLIO DA NIKOME NE KAŽE: Ono što je žrtva uradila RAZBESNEĆE VAS, ALI I RASPLAKATI U ISTO VREME
Čak i u stanju šoka, znala sam da odlazak policiji neće pomoći. U našim porukama stoji da sam pristala da dođem kod njega - priča žrtva
Žrtve silovanja često se osećaju kao da su krive jer su incident same izazvale, susreću se s nevericom kada progovore, a na sudovima ih odbrana često ocrni, jer se sve svodi na njenu reč protiv njegove. Iskustvo jedne žene koja je proživela tu traumu donosi portal Refinery 29.
Pre tačno četiri godine, moj "prijatelj s povlasticama" me je fizički i seksualno napao. Te četiri godine obuhvataju diplomiranje na fakultetu, osam preseljenja u dva grada, dva posla, jednu ljubavnu vezu, šest meseci psihoterapije i dva neočekivana susreta s mojim silovateljem. Vreme je prošlo, ali sećanje je živo i ponekad mogu da se setim praznine te noći, čim zatvori oči.
Jutro pošto me silovao, probudila sam se s prolećnim suncem. Bila sam dugo budna, bežeći iz njegove sobe u domu dok je on hrkao, probijajući se kroz pijanu gomilu koja je slavila Dan svetog Patrika s odvezanim cipelama.
Čak i u stanju šoka, znala sam da odlazak policiji neće pomoći. U našim porukama stoji da sam pristala da dođem kod njega. Nije bilo tragova ni svedoka. Nije bilo slučaja. Poslednja stvar koju sam želela je on kaže - ona kaže pravnu bitku u državi Ohajo, poznatu po ne baš preterano saosećajnom stavu prema žrtvama silovanja.
To jutro posle, nisam osećala ništa dok sam išla u kupatilo i zatvorila vrata. Pogledala sam se u ogledalo da vidim da li se nešto promenilo, je li nešto drugačije na meni. Nije bilo jasnih fizičkih tragova koji bi otkrivali šta se juče odigralo. Moje oči su još uvek bile moje oči, moje lice je bilo mirno.
Ušla sam u tuš, nasapunjala leđa, oprala se iza ušiju. Potom sam se sklupčala ispod vode i jecala, isplakala sam dušu sve dok želudac nije počeo da me boli i bila sam sigurna da ću ispovraćati svaku emociju koju nisam htela da osećam. Duboko sam udahnula, ustala i isključila tuš. Otišla sam na posao.
Na času biologije u srednjoj školi radili smo eksperiment s potapanjem jajeta u sirće koje smo ostavili preko noći. Ne sećam se čemu je to trebalo da nas nauči, ali sećam se kako je jaje izgledalo - rastopljene ljuske s paperjastom smeđom membranom koja ga je držala. Odrasla sam s nasilnim roditeljem, a jaje je bilo odličan odraz mog stalnog emotivnog stanja.
Jutro pošto me povredio, izgledalo je kao da se i moja membrana raspala. Bila sam žumance i belance, koje zajedno drži snaga volje i bes, nesposobna da shvatim da je moja ljuska nestala i da treba da se prolijem po podu.
31.000 BEBA DŽIHADISTA STIŽE: Kada se rode, ako ne uđu u ISIS, BIČEVAĆE IH I SILOVATI
Na poslu smo jutarnji sastanak održali napolju, nosila sam velike sunčane naočare i brinula se oko masnica koje su počele polako da se naziru. Moje kolege - njegovi prijatelji - sedeli su oko mene i raspravljali smo obaveze u tom danu.
To poslepodne sam se našla s njim, sedeli smo na stepenicama i gledali u parkiralište i kokoške u komunalnom vrtu. Rekla sam mu da je bolestan, da mu treba pomoć i da je svaka veza među nama gotova. Rekla sam mu da neću da idem u policiju, ako on ode na terapiju. Nije znao da nemam slučaj, a čak i ako jeste - pristao je da ide, a potom me preklinjao da nikome ništa ne govorim.
- Ne, nemaš pravo to da mi tražiš - rekla sam mu s prezirom.
- Znam, oprosti - bio je skrušen.
- Ne, ne znaš. Nemaš pravo da tražiš moje ćutanje. Nemaš pravo ni na šta od mene. Ovo je moja stvar. Tvoji osećaji neće biti uzeti u obzir - bilo je poslednje od mene.
Posle razgovora sam se sakrila u ormar i isplakala sve dok nisam osetila da više ne mogu da dišem. Kroz suze sam shvatila da mi je njegova molba ukazala na to šta sledeće moram da napravim. Učiniću upravo suprotno, reći ću sve, svima. Njegovo ime neću spominjati u svojoj priči, jer njegova uloga u ostatku mog života nije bitna.
SILOVALI SU ME SVAKOGA DANA: Ovu ženu su NELJUDI maltretirali mesecima! (VIDEO)
Zaključao me je u svoju sobu, tukao me sve dok nisam videla zvezde, penetrirao i gotovo slomio nešto u meni, ali on neće diktirati moju priču.
I tako sam progovorila. Nikad nisam prećutala tu noć. Rekla sam prijateljima i porodici i oni su bili najveći izvor podrške. Pre godinu dana javno sam pisala o svom iskustvu na Fejsbuku, a poruke razumevanja i podrške bile su melem za moju ranjivost. Naravno, ima i onih koji ne veruju. Ima i onih koje sam podstakla da progovore o onome što su sami doživeli.
Napad i silovanje se mogu činiti kao kraj, kao da nikad više nećete biti celi, kao da više nikad nećete pronaći sreću i ljubav. Nije kraj. Svačije iskustvo i putovanje su različiti i ono što je bilo dobro za mene ne mora biti nužno dobro i za druge. Ali ono što želim da kažem svojim drugovima žrtvama je ovo:
- Kad sam progovorila, potvrdila sam svoju priču. Ona je prestala da bude nešto što mi se dogodilo i pretvorila se u iskustvo koje sam imala, deo onog što imam da kažem i samo jedna prepreka na putu. Kad žrtve progovore, odbacujemo ideju da bismo trebali da se stidimo zbog onog što se dogodilo. Ljudi koji su nas povredili bi trebalo da se stide, mi treba da budemo ponosni jer smo preživeli. Nisam sama, a niste ni vi.
U progovaranju, ja sam stvorila novu stvarnost, onu u kojoj je svaki dan posle 17. marta 2012. godine orden hrabrosti. Preživela sam tu noć, da, ali moja hrabrost izvire iz preživljavanja svakog dana posle toga. Dolazi iz traženja i dobijanja pomoći kad mi je trebala i dopuštanja samoj sebi da ponovo budem ranjiva, ovog puta s čovekom koji me voli i ponaša se prema meni kako treba.
Prošle su samo četiri godine i ja još uvek učim kako da zacelim, a ipak je moj život dobar. Zapravo, i više od toga. Imam partnera koji me voli čak i u mom najgorem izdanju, prijatelje koji me podižu i hrabrog šampiona - sebe. Život postaje bolji, rane manje, a iako sećanje nikad neće nestati, znam da me progovaranje učinilo jačom nego ikad pre.
(Telegraf.rs / Izvor: 24sata.hr)