"UPOZNALI SMO SE SA 4 GODINE I ZAJEDNO SMO 4 DECENIJE": Ova ljubavna priča će vas ostaviti bez daha!

Da li ste nekad čuli da se dvoje ljudi voli ceo svoj život, ali bukvalno?! Neverovatna ljubavna priča koja se događa jednom u hiljadu godina

“Prve reči koje sam čula od svog muža su 'prestani da me pratiš'. On se toga baš i ne seća, ali ja se vrlo jasno sećam. Nešto me je privuklo njemu toga dana, a to što sam ga pratila je izazvalo njegovo protivljenje.”

Preporučujemo

Ovako priča Helen MekDžin, koja se, maltene od tog dana, ne odvaja od Rosa, sada već njenog muža. Imali su samo četiri godine te 1976, kad su se upoznali, ali to ih nije sprečilo da opstanu zajedno 40 godina. Ovo je njihova priča.

“Sećam se, Rosova porodica se tek doselila u selo i ja sam ga tada pitala da li mogu da budem deo posade na njegovom svemirskom brodu u školskom dvorištu, napravljenom od starih guma.

Uvek mogu da zažmurim i vratim se na to igralište obasjano suncem gde su se naši svetovi sudarili. Još uvek mogu da vidim njegovu smeđu kosu, plave oči, čak mogu da zamislim i šare na džemperu kojeg je nosio tog dana. Izgledao mi je jako mudro i odlučila sam da ga pratim.

Ros i ja se poznajemo ceo život. Ja sam njegova prva prava devojka, a on je moj prvi pravi dečko. Kad ispričamo ljudima kako smo se upoznali, to uvek izazove lavinu pitanja - Šta? Nikad nisi bila ni sa kim drugim?

Ne, ni ja ni on nikad nismo bili ni sa kim drugim, i što je hoš zanimljivije, i dalje živimo u istom selu gde smo se i upoznali, s našom decom Džordžom (11), Ksanderom (7) i Alis (6). Dvoje idu u osnovnu školu koja je samo 10 minuta daleko od igrališta gde su se njihovi roditelji upoznali. Mnogo puta su oderali kolena na istom betonu gde i njihovi roditelji kad su bili mali.

Skoro, dok smo pomagali deci oko domaćeg zadatka, setili smo se naše prve svađe. Imali smo pet godina i bili smo na času. Diskutovali smo o tome kako se piše reč svet (world). Sećam se, stajali smo na nekoj žutoj prostirci kada je rekao – W-o-r-d, tako ide. Bio je prilično samouveren. Rakla sam mu da to nije tačno i polako, slovo po slovo, izgovorila kako je pravilno, sigurna da sam u pravu. Rasprava je trajala neko vreme dok se nije pojavila učiteljica i rekla da sam ja u pravu.

Niko tada nije slutio da ću mu ceo život dosađivati kako sam tada bila u pravu, a on nije.

Sećam se i kada je došao na moj peti rođendan. Bilo je sunčano i igrali smo se napolju, kad je Ros došao s knjigom ispod miške. Seo je ispod drveta malo dalje i čitao knjigu. Moja majka ga je pozvala da se pridruži ostalima, ali on je odbio i rekao da će ostati tu da čita. Mama ga od tada zafrkava kako je knjigu držao naopako, dok on tvrdi da nije.

Tih godina nismo bili naročito zainteresovani jedno za drugo. Ipak smo bili deca i ja sam uglavnom bila usmerena na svoje drugarice i lutke, a on je bio dečak.

Nekoliko godina kasnije moji roditelji su se razveli i ja sam se odselila u obližnji gradić, pa se neko vreme nismo viđali. Putevi su nam se ponovo ukrstili kad smo ušli u tinejdžerske godine. Često smo se sretali u, nezaobilaznom, lokalnom disko klubu. Nismo često razgovarali, ali, zajedno s ostalim društvom, uspeli smo da se dogovorimo da svi zajedno odemo na picu u restoran gde je jedan njegov drug radio kao konobar.

Moja drugarica Kler i ja smo se dugo spremale za taj izlazak. Isprobavale smo šta da obučemo i eksperimentisale s nekom šminkom, uglavnom bezuspešno. Nakon nekoliko sati konačno smo se spremile i krenule. Kad smo stigle, Ros i dva druga su već sedeli za stolom i mesto pored njega je bilo prazno.

Nespretno sam se približila, ali nisam znala kako da započnem razgovor. Posle nekog vremena, koje mi se činilo kao godina, on je progovorio - Kako je bilo na teniskom turniru?

Očigledno se dobro pripremio. Iako smo izgubili na tom turniru bila sam srećna što mi se obratio. Pozvao me je da sednem pored njega, i ovog puta nije čitao knjigu.

Nedelju dana kasnije, dogovorili smo se da se nađemo u polju izmađu naših kuća. Kad smo se našli krenuli smo u šetnju i tada smo se prvi put poljubili. Od tada smo zajedno sve vreme.

Kad smo imali 18 godina, razdvojili smo se jer smo upisali različite fakultete. Čudno, ali nikada nismo sumnjali u to da ćemo ostati zajedno. Viđali smo se bar jednom mesečno, ili u rodnom selu, ili smo putovali jedno drugom u posetu. Pisali smo jedno drugom mnaga pisma, svakog drugog dana smo se čuli telefonom i jedva smo čekali da se ponovo vidimo.

Kad smo diplomirali, preselili smo se u London, ali nismo živeli zajedno. One je živeo s bratom, a ja sam delila stan sa grupom drugarica. Iako smo već godinama bili zajedno, hteli smo da živimo onako kako živi većina naših vršnjaka.

Znam da ovo zvuči neverovatno, ali kada me zaprosio, u 27. godini, to je bilo iznenađenje. Svi kažu – mora da ste znali – ali, koliko god se činilo da je to prirodno, ja nikad nisam uzimala zdravo za gotovo da će se to dogoditi.

Išli smo na ručak i on je parkirao auto i izvadio prsten. I on i ja smo bili iznenađeni, plakali smo suze radosnice i proslavili uz šampanjac kupljen na brzinu.

Te večeri je trebalo da letim za Bordo, ali sam odložila put do ujutru da bismo uspeli da proslavimo s porodicom i prijateljima.

Nije bilo teško organizovati venčanje, budući da smo iz istog sela i da imamo većinu zajedničkih prijatelja. Prošlo je oko šest meseci od prosidbe kad smo se venčali i tek tada smo počeli da živimo zajedno.

Od tada traje naša bračna avantura. Kad nas ljudi pitaju kako smo se upoznali, tek tada shvatim da se u stvari poznajemo ceo život i da je takva priča zapravo jako retka. Uvek moram da naglašavam da smo čitavu deceniju živeli u Londonu, jer ljudi u protivnom misle da jednostavno nismo imali gde da upoznamo nekog drugog, ali to nije tačno.

To što sam se udala za nekoga s kim sam odrasla ima svoje posledice. Često, kad gledam svoju decu, i ja se osećam kao da sam još uvek dete i jasno se sećam svega. Jednostavno zaboravim da smo sada odrasli ljudi.

Naša zajednička istorija nekad je opterećujuća, ali u principu mi mnogo znači što je to tako.

Moj mlađi brat, Tim, ubijen je 2002, kad su dva tinejdžera pokušala da mu ukradu auto ispred kuće. Ne znam šta bih tada radila bez Rose i ne znam kako bi neko ko ne poznaje toliko dobro moju porodicu, mogao da bude takva podrška, ne samo meni već i mojoj porodici, pre svega mojoj majci.

Danas se uglavnom prisećamo lepih (često i smešnih) uspomena s mojim bratom Timom. Znam da je Tim obožavao svog zeta Rosa, iako nam je ukrao sve ostatke alkohola sa svadbe i popio sa svojim drugarima u ambaru.

Shvatam da je to što nas dvoje imamo veoma retko i da smo na neki način rođeni pod srećnom zvezdom. Nije sve uvek sjajno i bajno u braku, ali ipak mislim da smo zaista srećni, što malo ko može da kaže za svoj brak."

Od sada, Telegraf pratite i na Vajberu!

(Telegraf.rs / DailyMail)