Kada se spoje priroda i čovek, nastaje čudo: Pirinčana polja Honghe Hani su upravo to

Sa više od 80 sela, koliko ih danas ima u tom području, voda se smatra ključnim resursom za opstanak stanovništva, ali i celokupne zajednice

Terasasto formirana pirinačna polja u jugozapadnom delu Kine smatraju se jednim od najspektakularnijih pejzaža na celom svetu. Zauzimaju površinu od oko 160 kvadratnih kilometara, u autonomnoj prefekturi Honghe Hani. Često se može čuti tvrdnja da je Kineski zid jedini objekat, nastao ljudskim delovanjem, koji je vidljiv iz svemira. Iako postoje dokazi da to nije istina, nema sumnje da se mogu uočiti neke neobične strukture na Zemlji. Svakako su to i Honghe Hani pirinčane terase.

Preporučujemo

Obimni inženjerski projekat, za koji su zaslužne generacije, podrazumeva terase nalik stepenicama. Zapravo su Hani, članovi jedne od 55 zvanično priznatih kineskih etničkih manjina, jednostavno iskoristili karakteristike lokalne sredine. A sve to za dobrobit zajednice.

- Od davnina su Hani gradili kanale, kako bi preusmerili izvorsku vodu sa planina i iz šuma za navodnjavanje terasastih pirinčanih polja – izjavio je za BBC A Xiaoying, vodič iz Junana i dodao da je bila potrebna značajna radna snaga i resursi za gradnju tolikih kanala, što pojedinac nije mogao da učini.

Pirinčane terase Honghe Hani se mogu posmatrati kao odličan primer simbioze ljudske zajednice i prirode, uz maksimalno korišćenje resursa koji su ljudima dati. Padavine i vlaga iz guste planinske magle talože se u silosima, koji se nalaze visoko na okolnim planinama i tako obnavljaju podzemne vode. Zatim tako sakupljena voda isparava i formira oblake, a upravo oni su zaslužni za kišu koja pada po gustim planinskim šumama u okolini. Izvorska voda se kroz sistem kanala koristi za navodnjavanje pirinčanih terasa. I tako se celokupan ciklus nastavlja.

- Narod Hani je oduvek živeo u harmoniji sa prirodom, formirajući zdravu životnu sredinu, sa šumama na planinskim vrhovima, selima u sredini, pirinačnim terasama i vodenim sistemima, stvarajući tako jedinstven eko sistem „četiri elementa“ – šume, sela, terase i vodovodni sistemi – objasnio je vodič.

Takva strategija zaslužna je ne samo za održive prednosti u uzgoju kulture pirinča, već i za proizvodnju voća i povrća, kao i uzgoj pataka i ribe, ali i prikupljanje lekovitog bilja, koje se kasnije koristi u tradicionalnoj medicini.

- Voda teče kroz projektovani pejzaž neprekidno. Većina drugih sistema terasa na svetu to nema. Dakle, u toku zimskih meseci, kada nije sezona uzgoja pirinča, Honghe Hani terase su i dalje korisne za ribe i žabe, puževe i druge životinje, koje narod koristi u ishrani – objasnio je Džim Gudman, autor knjige „Junan: Kina južno od oblaka“, koji već decenijama izučava narod tog područja.

Veruje se da je tokom 3. veka, narod Hani stigao sa nepristupačne Qinghai-Tibetanske visoravni na područje planine Ailao, blizu sadašnje granice provincije Junan i Vijetnama. Odluku da se tu nastane najverovatnije su doneli zbog prirodnih uslova, u vidu blage klime, plodne zemlje i obilnih padavina.

Sa više od 80 sela, koliko ih danas ima u tom području, voda se smatra ključnim resursom za opstanak stanovništva, ali i celokupne zajednice.

- Hani su pejzaž dizajnirali demokratski, koristeći sistem kanala, pregrada i nasipa, kako bi osigurali da se voda pravično kreće kroz prostor – pojasnio je Gudman, dodajući da su svakom selu postoji osoba koja važi za „čuvara vode“. Njegova obaveza je da osigura pravičnu raspodelu vode, te tako porodica čija zemlja se nalazi na dnu jedne terase dobija istu količinu vode kao i porodice, čija zemlja se nalazi na samom vrhu terase.

U vreme vladavine dinastije Tank (618-907. godine) su Hani počeli da grade terase. Sve se nalaze na nadmorskoj visini od 500 do 1.800 metara, dok su neke i pod nagibom od 70 stepeni. Da sve bude još interesantnije, terase su klesane ručno, uz primenu metoda koje su njihovi preci primenjivali.

- Ne možete da koristite mehanizaciju na terasama. Ne možete da koristite traktore i druge mašine, zbog njihovog položaja i lokacije. Uz to su često pod vodom do kolena. Zato Hani još uvek koriste bivole i rade teške poslove ručno, koristeći iste alate koje su koristili i njihovi preci – dodaje Gudman.

Uprkos toliko dugom trajanju, sve do kraja 19. veka se nije čulo za postojanje ove atrakcije. Prvi izveštaj o tome zabeležio je 1890. godine pring Anri od Orleana, koji je u to doba predvodio ekspediciju koja je tragala za izvorom reke Iravadi.

- Ovde su dve trećine padina bile prekrivene pirinčanim poljima, koja su se uzdizala na pravilnim terasama, preko kojih se slivala voda u nizu slapova, koji su blistali kao staklo na suncu – napisao je u izveštaju princ i dodao: Ovaj metod navodnjavanja je bio pravo umetničko delo, jer se svi nasipi izrađuju ili ručno ili ih ljudi gaze nogama.

U prvoj polovini 20. veka je o ovom pejzažu pisao i američki putopisac Hari A. Frank:

- Svuda su terase, strmije od stepenica, dugačke, ali koliko god uske i visoke bile, planine koje ih okružuju se ogledaju u novim pirinčanim poljima.

Zbog političkih prilika, celokupan region je za posete bio praktično nedostupan sve do 80-ih godina prošlog veka. Početkom ovog veka su pirinčane terase Honghe Hani uvrštene na listu svetske kulturne baštine UNESKO-a.

- Otporan sistem upravljanja zemljištem na pirinčanim terasama pokazuje izuzetan sklad između ljudi i njihovog okruženja, kako vizuelno, tako i ekološki – stoji u objašnjenju Agencije UN za takvu odluku.

(Telegraf.rs)