3 grada - 3 različita karantinska iskustva: Gde su turisti pod lupom, a gde kontrole nisu rigorozne

Nedelje provedene u kući, bez mogućnosti izlaska sada mi deluju normalno, kao i naporan proces putovanja tokom pandemije

Skoro jednu trećinu od proteklih 148 dana sam provela u karantinu. Počela sam u Pekingu. Zatim sam otputovala u Hong Kong, a sada sam u Tokiju.

Preporučujemo

Na svakom odredištu sam bila po 14 dana u karantinu i radili su mi više puta test na kovid 19. Nedelje provedene u kući, bez mogućnosti izlaska mi sada deluju normalno, kao i dosadan i naporan proces putovanja tokom pandemije.

Azija je velikim delom uspela da suzbije virus upravo putem obaveznih karantina, ali i uz pomoć strogih međunarodnih ograničenja putovanja i agresivnog traženja kontakata.

Oko trećina smrtnih slučajeva u toku pandemije u svetu se odnosi na područje istočne i jugoistočne Azije. U poređenju sa tim, Amerika i Evropa čine oko 15%, odnosno oko polovinu svih smrtnih slučajeva od korona virusa.

Ali sam na sve tri lokacije imala sasvim drugačije iskustvo u vezi sa karantinom.

Peking

Krajem maja sam posetila Peking. Otprilike dve nedelje nakon mog dolaska, vlasti u Pekingu su proglasile pandemiju. Tako je počeo drugi talas korona virusa u prestonici. Ubrzo posle toga su proglašene i dodatne mere.

Vlasti su obilato koristile geoprostorne podatke sa mobilnih telefona ljudi za slanje tekstualnih poruka mnogima, koji su posetili tržnicu, za koju se veruje da je bila okidač za početak pandemije. Od njih su tražili da budu u kućnom karantinu. Ograničenja su varirala u zavisnosti od toga u kom delu grada žive i u kojoj zgradi.

Morala sam da budem u karantinu najmanje 14 dana i da uradim dva testa. Upravnik moje zgrade se potrudio da osigura da nikada ne izlazim iz svog stana, a čak ni da ne ulazim u prostorije poput liftova i predvorja zgrade. 

Na početku i na kraju karantina se pojavila osoba u skafanderu, na vratima mog stana i uzela mi bris. Svaki put sam narednog dana ispod vrata dobila papirić sa rezultatima. Dva puta dnevno sam morala da se javim kako bi mi bila izmerena temperatura u zgradi.

Od izbijanja pandemije u Pekingu je ova strategija najčešće primenjivana. Ona je uključivala masovno testiranje miliona ljudi za nekoliko dana, agresivno traženje kontakata i selektivne blokade .

Delovalo je da je pandemija pod kontrolom. 

Hong Kong 

Putovala sam početkom avgusta u Hong Kong, tokom trećeg talasa u tom gradu. Granice Hong Konga su bile zatvorene za gotovo sve stranice, osim za stanovnike grada i one koji dolaze iz kontinentalne Kine, sa Tajvana i Makaa. 

I aerodromi i avioni su bili gotovo potpuno prazni.

Posle sletanja u Hong Kong, popunjavanje različitih obrazaca, ali i dobijanje uputstava i testiranje na kovid 19 je trajalo prilično dugo.

Smestila sam se u jednom hotelu, koji je od strane Vlade za to bio predviđen i sutradan sam otišla da uzmem rezultate. Bili su negativni.

Svi putnici na aerodromu su dobili narukvicu sa QR kodom. Kad sam stigla na mesto za karantin, morala sam da uparim narukvicu sa aplikacijom na telefonu. Tom prilikom sam koristila pristupne tačke u vidu wi-fi mreže, GPS-a i Bluetooth-a. Aplikacija šalje upozorenje vlastima ako pojedinac napusti mesto karantina. 

Sve vreme trajanja karantina narukvicu nismo smeli da skinemo. Kršenje ovih pravila podrazumeva i izuzetno visoke kazne. Ljudi koji su bili uhvaćeni u krštenju ove mere su bili kažnjavani i sa čak 25.000 američkih dolara i kaznom zatvora od 6 nedelja.

Nositi narukvicu kao u bolnici 14 dana je predstavljalo smetnju i bilo pomalo neprijatno tokom tuširanja i spavanja.

Pred kraj karantina sam morala da uradim još jedan kovid test. Bilo je dozvoljeno da prijatelji dostave uzorak ili da bude plaćena specijalna eksterna služba za to.

Uprkos kopnenoj granici sa kontinentalnom Kinom, Hong Kong je uspeo da broj inficiranih zadrži na relativno niskom nivou.

Uz to su bile izbegnute i ekstremne mere zaključavanja.  Suočavao se sa nekoliko talasa virusa, ali nikada nije bilo više od 150 slučajeva zaraženih dnevno. Proteklih mesec dana svakodnevno prijavljivane infekcije uglavnom ostaju na jednocifrenim brojevima. 

Kao i u kontinentalnoj Kini, kombinacija strogo zatvorenih granica i sprovođenja karantina, zatim nošenje maski i socijalnim udaljavanje bilo je efikasno.

Tokio 

Krajem oktobra sam odletela iz Hong Konga u Tokio. U roku od 72 sata pre poletanja sam morala da dobijem dokaz o negativnom testu, koji je morao da potpiše lekar, a po sletanju su svi putnici upućeni na vađenje brisa iz grla. Čekali smo samo jedan do dva sata i opet sam imala negativne rezultate, pa sam mogla da nastavim do carinske kontrole i izlaska.

Slično kao i na aerodromu u Hong Kongu, tako sam i ovde morala da unesem brojne detalje o svojoj istoriji putovanja i da pokažem QR kod nadležnima na aerodromu. Takođe sam dobila dokument u kom se traži da budem na određenoj lokaciji 14 dana, zatim da izbegavam kontakt sa drugim ljudima što je više moguće i da ne koristim javni prevoz.

Putnici su u obavezi da organizuju sopstveni privatni prevoz sa aerodroma i da prijave na kojoj će lokaciji biti u karantinu, ali posle toga nije bilo nekih naročitih kontrola. 

Niko mi nije proveravao temperaturu, niti vodio računa o tome da li sam izašla ili ne. Takođe nisam uradila ni jedan dodatni kovid test. 

Na aerodromu je u jednom od dokumenata bilo navedeno da putnici treba da dodaju japansko Ministarstvo zdravlja u aplikaciju za razmenu poruka Line, koja se obilato koristi u Japanu. Nikada mi nije stigla ni jedna poruka sa tog broja. Primila sam samo nekoliko automatskih pitanja, na koja je trebalo da odgovorim sa da ili ne. I to je bilo to.

Podsećanja radi, Japan je imao neka od najstrožijih ograničenja za putnike, kao vid borbe protiv pandemije. Zabranjen je ulazak gotovom svim turistima i poslovnim ljudima iz više od 150 zemalja sveta. U poslednjih nekoliko meseci ta pravila se polako ublažavaju.

Za CNN: Selina Vang

(Aleksandra Blažević/Telegraf.rs)