Ispovest novinarke CNN-a: Virus napolju, bolest iznutra, a i dalje ostaje žeđ za putovanjima

Za CNN piše Lilit Markus

Preselila sam se u Hongkong na dan velikog protesta povodom obeležavanja Nacionalnog dana Kine, 1. oktobra i mislila sam da će to verovatno biti najluđe iskustvo koje ću imati tokom cele godine.

Preporučujemo

Dva meseca kasnije, tokom Hanuke, saznala sam da imam rak dojke. Dakle, dok je globalna kriza usled pandemije korona virusa bila najizazovnija stvar koja se desila skoro svima na planeti 2020. godine, to jedva da je ušlo u najznačajnijih pet u mom životu.

Znala sam da će se moj život promeniti, ali ne na ovaj način. Moj plan sastojao se od toga da skupim sve što sam preživela 10 godina u Njujorku i preselim se na drugu stranu sveta.

Prva dva meseca bila sam zaokupljena logistikom - pronalaženjem stana, smišljanjem kako da platim sve neophodne račune, učenjem o tome koja je autobuska ruta najbolja za dolazak do kancelarija CNN-a svaki dan. Bila sam suviše umorna da bih mogla da razgledam, pa sam rekla sebi da ću kada se zaista preselim na određeno mesto u ovom gradu, moći ozbiljno da se upoznam sa njim.

Našla sam svoj stan. A onda sam ubrzo nakon preseljenja pronašla i nešto drugo - kvržicu u desnoj dojci. Osećala sam se kao da je to krupni, ravni, teški kamen koji je proklijao preko noći u meni.

U roku od nedelju dana došlo je do gomile zakazivanja - mamograf, ultrazvuk, biopsija, rezultati, uput. Ali ja sam znala šta je to pre nego što mi je bilo ko rekao. Znala sam to u dubini svoje duše, kao što sam znala da sam zaljubljena.

Na dan praznične zabave CNN-a u Hongkongu, dobila sam vest koju sam očekivala – faza bolesti je bila takva da je zahtevala šest meseci hemoterapije, uz operaciju i zračenje. Saopštila sam roditeljima sve to preko mejla, uz 13 sati razlike.

Moja sestra, koje nikada nije išla u Aziju, došla je iz Amerike kako bi prve dve nedelje lečenja početkom januara bila sa mnom. Pravo sa vrata, nakon dugotrajnog leta, ušla je u moj stan i otišla pravo da očisti ono što sam ispovraćala.

Pre nego što sam dobila rak, nisam bila osoba koja volela inspirativne citate ili govore. Posle raka, još uvek nisam bila takva. Ali postoji jedna stvar koju mi je bolest učinila, a to je da me je naterala da otpustim pređašnji osećaj nesigurnosti.

Više nije bilo mogućnosti da se sakrijem od osobe sa kojom sam se kupala kao dete, a koja me je sada posmatrala kako 20 puta dnevno trčim u toalet i nije mi sudila zbog toga.

Kada su mi uspostavili dijagnozu, osećala sam se lako, a uskoro su me i prijatelji videli u vrlo lošem stanju - sa groznicom na usnama, hemoroidima, mučninom i ukočenošću mišića, a još uvek su želeli da se druže sa mnom.

Dok sam pratila sestru na povratku kući nisam znala da se trkam sa nečim nevidljivim.

Virus napolju, bolest iznutra

Nekoliko nedelja nakon mog lečenja, u kancelariji su do nas počele da dopiru vesti o novom virusu koji postoji u Kini. Šef naše kancelarije nas je poslao da radimo od kuće, a otkazana su i sva javna događanja povodom Lunarne nove godine u gradu.

U tom trenutku, mnogi stanovnici Hongkonga, uključujući i mene, su smatrali da su gradski zvaničnici previše oprezni zbog loše reakcije prilikom epidemije SARS-a. Ljudi nisu nosili maske, osim ako su bili bolesni, nije bilo obaveznih provera temperature, a većina kompanija je ostala otvorena.

Nekoliko mojih prijatelja je planiralo da do putuje u Hongkong kako bi me posetili i pomogli mi. Ali kako se korona virus okomio na području Azije, tako je jedan po jedan njihov let bio otkazivan.

Moja kosa je počela da opada već dve nedelje od početka hemioterapije, oko Lunarne nove godine. Zato sam odlučila da zagrizem i obrijem je. Svaki salon u mom kvartu bio je zatvoren - pretpostavila sam da je to zbog odmora, jer svi u gradu imaju slobodnu nedelju u to vreme, osim jedne berbernice. Berberin je izgledao vrlo zbunjeno i iznenađeno kada je ugledao ženu koja ulazi u berbernicu. Nije govorio nije engleski ni kantonski, pa smo komunicirali preko aplikacije Google Translate na mom telefonu.

- Loša je sreća što sečete kosu tokom nove godine, otkucao je.

- Već imam lošu sreću, odgovorila sam a onda sam otkucala zbog raka - odgovorila sam mu.

Odmah je klimno glavom i počeo da radi.

Deset minuta kasnije bila sam ćelava. Berberin mi nije naplatio.

- Žao mi je, otkucao je.

To je bio jedan od stotinu puta koliko sam te reči čula u narednih 6 meseci. Ipak, ono što ja nisam mogla da im objasnim jeste da meni nije žao. Osećala sam se srećnom. Srećnom što imam zdravstvenu zaštitu, imam zajednicu u Hongkongu koja me podržava, od kojih su mnogi bili moje kolege sa CNN-a koje sam tek upoznala i da imam dobru dugoročnu prognozu. Naravno, osećala sam se kao da sam u snu. Ali tokom 2020. godine je mnogo štošta izgledalo nadrealno.

Pitala sam se kako bih svoj novi izgled objasnila svima u kancelariji, ali pandemija korona virusa je to pitanje učinila potpuno nebitnim. Odlučeno je da naša kancelarija ostane zatvorena na neodređeno vreme, dok je pandemija napredovala.

Urednik putovanja koji ne putuje

Čak i kada sam spavala po 10 ili 12 sati dnevno, još uvek sam osećala žeđ za putovanjima. Planirala sam da iskoristim lokaciju na kojoj se Hongkong nalazi i odlično pozicioniran aerodrom, kao način da istražim mnoga mesta u Aziji. A kao urednik CNN-ovih putovanja sam se takođe nadala da ću izveštavati sa različitih lokacija. Dok sam radila u Americi bilo je sasvim normalno da barem jednom mesečno otputujem negde.

Odjednom to više nije bila opcija za mene, ali ni za bilo koga drugog.

Još jedan prijatelj koji se nedavno preselio iz Amerike u Hongkong postao je moj partner u lokalnim avanturama, koje smo organizovali svaki put kada sam se osećala dovoljno dobro da bih mogla izaći. Vozili smo se trajektima do malih ostrva u blizini. Iako su muzeji i i mnoge druge institucije bile zatvorene, imali smo mnoštvo mogućnosti da izaberemo u bogatom životu Hongkonga na otvorenom. Išli smo u šetnje, plivali smo u okeanu, peli se po brdima i istraživali hramove.

Ironično je da je Covid-19 bio savršeno pokriće za moju bolest. Moj onkolog mi je rekao da nosim masku, da koristim sredstva za dezinfekciju ruku i da se zaštitim kada god smatram da mi je ugrožen imunološki sistem, a zatim se preko noći ceo moj grad pretvorio u grad u kome žive osobe koje kao da su imale rak, kao i ja.

Niko od mojih kolega nije znao da odgovaram na mejlove iz onkološke ordinacije umesto sa radnog stola ili da su moji statusi na društvenim mrežama uglavnom privid. Skupa perika koju sam odabrala za odlazak u kancelariju je bila korišćena samo povremeno, kada smo imali pozive preko aplikacije Zoom. Bezkontaktna isporuka namirnica je postala potpuno normalna, dok je pandemija napredovala. A ponekad, samo ponekad, prolazili bi čitavi dani kada bih potpuno zaboravljala da sam bolesna.

Iako nisam mogla napuniti ranac i krenuti put Laosa ili uživati na plažama ostrva Bali, dobila sam dar da bolje upoznam svoj novi dom bolje nego što sam očekivala. Jednog vikenda je grupa nas krenula na jugozapadni deo ostrva Hongkong. Na kraju smo dospeli do plaže i uprkos činjenici da je bio mart, već je bilo dovoljno toplo da možemo da uđemo u vodu. Ponela sam kapu za kupanje samo za ovu posebno priliku, ali umesto toga jednostavno sam skočila, ćelava i potpuno blažena, u more.

Ove godine naučila sam jednu reč joss ili sreća. Kolega od koga sam to naučila mi je doneo neki crveni joss papir ukrašen cvećem i ananasima, što je trebalo da predstavlja rast i napredak, kao novogodišnji poklon. Trebalo je to da zapalim kao žrtvu svojim precima, ali nisam imala srca to da učinim i umesto toga obesila sam ga na zid mog stana. Osećala sam se kao da živim usred uragana. U grad od 7,5 miliona stanovnika, samo četvoro je preminulo od virusa. Moj život u Hongkongu je bio prepun joss - a.

Pronalaženje radosti na neočekivanom mestu

Ljudi misle da vas rak čini mudrijim. Pogledajte samo sve televizijske učesnike mršave i blede, ćelave i prosvećene, koji vas uče neke životne lekcije pre nego što umrete - doktor Mark Grin, koji je umro na plaži u naručju svog ljubavnika, bio je moje prvo iskustvo pop kulture kada je u pitanju rak.

Ima nešto u tome da izbliza vidite sopstvenu smrt što bi vas trebalo učiniti mudrim. Ali istina je da se ponekad ljudi samo razbole. Lepi ljudi se razbole i ostanu lepi. Grubi ljudi se razbole i ostanu bezobrazni.

To je bio jedan od razloga zašto sam nerado delila svoju dijagnozu sa ljudima, posebno kada se pojavio korona virus. U internet komentarima se mogla pročitati rasprava o tome da li je korona virus stvaran i da li je i ko zaslužio da ga dobije.

Uprkos relativnoj sigurnosti u Hongkongu, jer su svi nosili maske, i dalje sam osećala laganu paranoju svaki put kada bih napustila svoj stan. Bolje je biti bolestan u tajnosti, pomislila sam, nego živeti u javnosti.

U aprilu, kada je prošlo već četiri meseca hemoterapije, Hongkong je zabeležio nedelju dana sa 0 novih slučajeva obolelih od korona virusa. Uvedena ograničenja počela su polako da se smanjuju. Restorani bi ponovo mogli da budu puni ukoliko ispoštuju pravilo o postavljanju razdelnika između stolova, a dozvoljeno je da zajedno sede najviše četvoro do osmoro ljudi.

Grad se probudio, kao i ja. Kosa mi je polako rasla, prvo noge, zatim obrve i pazuh. Gledala sam video zapise o pacijentima obolelim od raka kako bi proslavljali poslednju hemoterapiju. Ali sve što sam želela jeste da izađem ponovo na svetlost dana, kao da je to bila obična sreda. Ponekad mi se čini da je sve to bio samo čudan san. Svet se zatvorio, zatvorila sam se i ja u svoj stan i sve je stajalo. Previše je vruće da nosim perike, pa sam počela da idem ćelava. Povremeno bi ljudi zurili, ali uglavnom su me tretirani kao da sam žena koja slučajno nije imala kosu.

Da ste me pitali pre godinu dana kako očekujem da će izgledati moje veliko preseljenje u Hongkong, pričala bih vam o svim zgodnim putovanjima u Aziju i ludim avanturama u koje ću se uputiti kada stignem u grad. Ali život se, kao što se obično kaže, dešava kada ste zauzeti pravljenjem drugih planova.

Bila sam bolesna tokom korona virusa i imala sam mogućnost da dobijem vrhunsku medicinsku negu i nastavim da živim svoj život, što me je podsetilo da uživam u svakodnevnim radostima. Mogućnost kupovine prehrambenih proizvoda za ličnu upotrebu za mene je bila poklon. Izlazak u šetnju bilo je nešto što je trebalo proslaviti. Rak mi je pokazao kako je čudno i divno spavati noću i otkrivati da se ponovo budite ujutru.

Sezona se promenila. Sunce je opet izašlo. Moj tumor se toliko smanjio da sam zakazala lumbektomiju umesto mastektomije. Deca su ponovo počela da idu u školu. I život, kako to obično biva, ide dalje!

(A.B./Telegraf.rs)