"Mermerom popločane ulice i njeni lavirinti, vratili su nas u mladost": Kakvu to magiju ima Split?

Mermerom popločane ulice i njeni lavirinti, vratili su nas u mladost, pa smo lutali njima bez nekog cilja znajući da će biti teško vratiti se opet na isto mesto

Ivana Kovačević provela je deo odmora putujući po Hrvatskoj. Gotovo 30 godina nije bila u ovom delu bivše Jugoslavije, a jedna od destinacija bio je Split.

Preporučujemo

Kako sama kaže, povratak u mladost i oviljavanje sećanja, ali i stvaranje novih uspomena. Da li se i koliko Split promenio, da li će se vratiti u ovaj grad?

Ovo su Ivanine impresije iz posete Splitu.

Od Šibenika, preko malih primorskih gradova duž Jadranske magistrale, stižemo do Splita. Povratak u mladost i oživljavanje lepih sećanja iz detinjstva, ali i upoznavanje nekih zanimljivih ljudi i stvaranje novih uspomena, tako se može opisati naša poseta jednom do najlepših hrvatskih gradova, Splitu. Dugo godina nismo bili u ovom gradu i nismo znali da li nas išta iz sećanja i dalje tamo čeka.

Svoju mladost i fakultetske raspuste S. je provodio u Splitu. Kada sam mu predložila da nam se baš ovaj grad nađe na listi onih koje ćemo posetiti, moram da vam priznam, nije bio nešto preterano oduševljen. Bar ne onoliko koliko sam ja mislila da će biti. Međutim, zbog moje navalentnosti, ali i zbog toga što moje želje retko kada odbija došli smo i do Splita. Ideja mi je bila da obiđemo sva ona mesta koja je nekada posećivao, ali i da nađemo i vidimo neka nova, zajednička, koja ćemo nadam se za par godina ponovo posetiti zajedno.

Prilazimo gradu, užasna je gužva u saobraćaju, grad se proširio i izgradio i skoro ništa nam nije poznato i prepoznatljivo.

Spuštamo se na rivu, u vazduhu se "oseti" opuštena atmosfera i onaj pravi mediteranski duh koji grad ima. Riva je puna ljudi koji šetaju i sede po kafićima, sunce prži, neki bend u ćošku, na klupicama u hladovini ispod palmi, svira neku laganu stvar. Primećujem osmeh i znatiželju na S. licu. Dobro je što smo došli.

Uvukli smo se odmah u grad, među njegove zidine, ne bi li se bar malo sklonili od sunca koje nemilosrdno greje. Mermerom popločane ulice i njeni lavirinti, vratili su nas u mladost, pa smo lutali njima bez nekog cilja znajući da će biti teško vratiti se opet na isto mesto. Volim kod ovakvih gradova što svaki put otkriješ nešto novo i kao dete se gubiš u njima.

Stižemo i do Deoklecijanove palate. I dalje je sjajno očuvana i smatra se jednim od najznačajnijih rimskih spomenika na svetu. Mi sedamo ispred palate, na trg Peristil, u kafe Luksor. Namera nam je bila da se okrepimo pre nego krenemo u istraživanje, ali i da S. kao u mladosti popije prvu jutarnju kaficu na ovom mestu. Kaže fale samo dnevne novine koje su bile zakačene za drveni štap i koje su svi uz prvu jutarnju kafu prelistavali u lokalu.

Dok on razgovara sa konobarom kakve je kafić promene imao u enterijeru, ja sam skočila do blagajne da nam kupim karte za obilazak palate. Na tabli piše da karta za više lokaliteta u sklopu palate iznosi 80 kuna. Ja zamolim devojku na blagajni za dve karte. Ona mi ih daje i kaže da cena iznosi 80 kuna. Pomislih da me nije dobro čula i ponovo tražim dve karte, na šta mi odgovara: "Pa vi ste naši, ne mogu vama da naplatim karte za turiste." Iskreno, nije stvar u ceni, već njenom gestu koji me je zadivio i koji nisam očekivala. Prijatno sam bila iznenađena.

Posle kraće pauze nastavili smo sa obilaskom i obišli smo Jupiterov hram, Dioklecijanov podrum, katedralu sv. Duje, riznicu katedrale, popeli se do zvonika sa spektakularnim pogledom, prošli kroz Srebrna vrata pa se spustili Marmontovom ulicom do Prokurative. Prošetali do Narodnog trga, odnosno Pjace, prošli na severnom delu grada kroz Zlatna vrata i obišli spomenik Grgur Ninski koji je izradio Ivan Meštrović, a potom se sputili do Semafora. Još jednog od kafića u kojima je S. obitavao u mladosti.

U narednim danima, rasterećeni obilazimo grad i plaže u njegovoj okolini i pokušavamo da upijemo sunce i uživamo u mirisu mora.

Plaža Bačvice je jedna od najpopularnijih u Splitu. Ima čak i svoju pesmu. Lepa peščana plaža u srcu grada s brojnim barovima i restoranima. Nedaleko od nje na samo par minuta hoda nalazi se plaža Firule. Ona je bila nešto više po mom ukusu. Iznad plaže se nalazi restoran Dvor sa prekrasnom baštom i pogledom na obližnji Brač i Šoltu. Restoran priprema i nudi tradicionalna dalmatinska jela sa notom internacionalne kuhinje.

A kad smo već kod kuhinje. Imali smo sreće da nam Splićani preporuče konobu Pimpinella. Ako tražite restoran koji posećuju meštani, ukusna i kvalitetna domaća jela, onda je ovo pravo mesto za vas. Ova konoba nema pogled na more i nije moderna i uglađena, ali je uvek puna gostiju koji cene dobru hranu. Pozitivan utisak nam je ostavio i neposredni konobar, koji je očigledno pravi "Splića" i koji ulazi u razgovor sa svojim gostima. Ne, neću vam prepričavati naše dogodovštine sa njim, slatko smo se ismejali njegovoj neposrednosti i zadovoljni i siti napustili konobu.

Upoznavanje Splitske kulture nam je bio važan deo putovanja. Ljudi koje smo sretali po Splitu uglavnom su jako opušteni. Verujem da je to način života u ovom gradu. Mi smo imali sreće i da osetimo tu jedinstvenu atmosferu. Split nas je ponovo očarao, stvorio nove uspomene, spojio sa divnim ljudima. Napustili smo ga sa osmehom i željom da se uskoro ponovo vratimo.

Nismo uspeli ovog puta da stignemo do Jelse, Starog grada i Hvara kao što sam planirala. Nije bilo vremena za to. Naime, isplanirala sam, da se posle Splita, trajektom prebacimo do Jelse i Hvara gde sam ja provela skoro čitavo svoje detinjstvo i odakle nosim predivne uspomene.

Pre par godina u jednom intervjuu na pitanje: Kada je počela moja istorija putovanja, moj odgovor je bio: Hvar i Jelsa su mi prva sećanja na putovanje, na more, na leto… Tamo sam naučila da plivam. Imala sam tri godine i tamo sam išla sa svima: sa mamom, tatom, obe bake i dedom, a kasnije i sa sestrom. Mi smo na letovanja išli onako, svi đuture, a Hvaru smo se vraćali desetak godina zaredom.” Zato sam imala veliku želju da se ponovo tamo vratim, i da ga ponovo vidim i doživim. No nema veze. Ovoga puta za to nije bilo vremena, ali eto nas, nadam se vrlo brzo, ponovo u Hrvatskoj. Takođe, za naredni dolazak planiram i posetu galeriji Ivana Meštrovića, jer ni za nju nismo imali vremena ovoga puta.

Ova dva dinamična putnika, koji ne ostaju dugo na jednom mestu uputila su se ka Nacionalnom parku Kornati, jer naša avantura još nije gotova.

Preuzeto sa bloga: www.mojeputovanje.net

(Telegraf.rs)