Čarobna priroda i ubedljivo najbolja hrana: Ovako je izgledao moj put u zemlju ljubavi i vina

Moja avantura u Gruziji

Od trenutka kada sam pogledala rusku romantičnu komediju, koja se odigravala u Gruziji, imala sam veliku želju da posetim zemlju ljubavi i vina, a samo putovanje daleko je nadmašilo očekivanja.

Preporučujemo

U decembru prošle godine kupila sam avionske karte za let iz Budimpešte ka malom gruzijskom gradu Kutaisiju. Letenje je samo po sebi bilo veoma posebno. Budući da, zbog jakog vetra, pilot i posle nekoliko pokušaja nije uspeo da sleti na aerodrom, let se nastavio pa smo svi mi putnici završili u primoskom gradu Batumi. U ranu zoru tamo nas je dočekalo nekoliko autobusa koji su nas odvezli do kutaiškog aerodroma.

Ipak, nisam se zadržavala u tom malom gradiću već sam autobusom otišla u prestonicu - Tbilisi. Glavni grad Gruzije ne razlikuje se mnogo od Beograda: mešavina savremene i drevne arhitekture, haotičan saobraćaj, visoki spomenik koji nadgleda grad – poput Pobednika i jedna velika tvrđava – nalik Kalemegdanu, karakterišu obe prestonice.

Svoj prvi dan u Tbilisiju započela sam velikom šetnjom od apartmana ka centru grada, Trgu slobode, u čijem se središtu nalazi spomenik Svetog Đorđa. U blizini je smešten i Puškinov trg, nazvan po piscu koji je neko vreme živeo u ovom gradu i imao samo reči hvale o njemu. Kada nakon toga produžite Rustaveli avenijom u njoj ćete pronaći škole, ambasade, muzeje, Parlament, Narodno pozorište i Operu. Ovaj bulevar je dobio ime po poznatom pesniku Šoti Rustaveliju, i u njemu preovlađuje arhitektura iz XVIII veka, a uvek možete da se susretnete sa uličnim prodavačima, umetnicima i malim štandovima. Kada se šetnja nastavi dalje, grandiozna zdanja smenjuju male građevine i kućice koje podsećaju na ruševine i deluju kao da će bilo kod trenutka da se uruše. Neke od tih šarenih građevina krasi zanimljiva fasada nalik na šipku.

Samo nekoliko metara dalje izlazim na pešački Most mira futurističkog izgleda. Ispod njega protiče Mtkvari ili Kura, moćna reka, nekada izvor života, a danas ljubimica građana Tbilisija. Nakon što sam prešla most žičarom sam se popela do parka u kom se ponosno uzdiže Majka Gruzije, glomazni spomenik žene, obučene u tradicionalnu nošnju, koja u levoj ruci drži pehar vina, simbol prijateljstva i dobrodošlice, a u desnoj drži mač za odbranu od neprijatelja. Aluminijumska statua visoka dvadesetak metara podignuta je 1958. godine na vrhu brda Sololaki i zbog odlične pozicije može se vidite skoro iz svakog dela grada.

Htela sam peške da se spustim niz brdo, međutim veoma dugačak put kroz šumu bio je naporan, i čim sam se vratila u civilaziciju potražila sam neki restorančić.

Gruzijska gastronomija

Nikako nemojte da posetite ovu državu ukoliko ste nedavno započeli dijetu, zato što testo i meso čini osnovu gruzijske kuhinje. Na svakom kraju Tbilisija možete da pronađete mirisnu pekaru punu najrazličitijih ukusnih peciva i hlebova zanimljivog oblika.

Pecivo koje obavezno morate da probate jeste kačapuri, što je nalik na jaje na oko u hlebu. U restoranima obavezno morate da probate crveno vino jake voćne arome. Gruzini su takođe poznati po svojim kobasicama, a još jedan od tradicionalnih specijaliteta je khinkali, koji najviše liče na ogromne italijanske njoke. Jedno je sigurno, šta god da naručite nećete mnogo povrća videti na svom tanjiru. Mtsvadi su slični našem šiš ćevapu, a lobiani našem bureku. Gruzijski sir se obično služi u obliku pletenice, dimljen je, ali iznutra je mekan i ukusom podseća na mocarelu.

A ako želite da isprobate autentičnu poslasticu na svakom ćošku možete da nabavite čurčelu, ili gruzijski „Twix“. Možda na prvi pogled podseća na punjenu kobasicu ali ovo je zapravo orah, lešnik ili drugo koštunjavo voće obavijeno želatinom sa ukusom grožđa.

Čurčelu možete zaista da kupite bilo gde u Gruziji, u centru Tbilisija, ili u najmanjoj radnji zapuštenog sela.

Pravoslavni Gruzini

Gruzini su veoma pobožan, pravoslavni narod o čemu svedoči prisustvo velikog broja pravoslavnih crkava i hramova. Hram Svete trojice na brdu iznad reke Mtkvari dominira centralnim delom grada. Nalazi se na proplanku oivičenom brežuljcima sa zadnje strane, dok sa prednje strane pogled ‘puca’ daleko, na ceo Tbilisi. Izgrađen je 2005. godine, a po tome koliko vernika može istovremeno da primi nalazi se na prvom mestu pravoslavnih hramova na svetu, dok je Hram Svetog Save u Beogradu na drugom.

Kazbegi

Tbilisi je pun malih lokalnih turističkih agencija koje po povoljnoj ceni nude jednodnevne izlete po Gruziji. Odlučila sam da uplatim jedan izlet i sledećeg dana sam već bila u kombiju koji se uputio ka nacionalnom parku Kazbegi.

Kako me je svež planinski vazduh i niži pritisak uspavao porbudila sam se na jednoj benzinskoj pumpi gde smo svi morali da presednemo u džip koji nas je odvezao do vrha planine Stepantsminda. Prizor koji me je dočekao na vrhu, uprkos vetru, snegu i ledu, najlepši je od svega što sam do sada videla.

Na samom vrhu je mala crkva, sa svojim mirnim i nemim čuvarom koji hoda na četiri noge, svakog dočeka na vratima pa se vrati na svoje mesto. Sa vidikovca se prostire idealan pogleda ka lokalnom selu.

Veoma smo se kratko vozili do rusko-gruzijskog mozaiškog zida koji simbolizuje prijateljstvo Sovjetskog Saveza i komunističke Gruzije.

Mala terasa usred Kavkaza gleda pravo ka Đavoljoj dolini, u neverovatno dubiku provaliju iz koje se uzdižu same planine.

Koje god da je godišnje doba, planine u Gruziji su vredne posete.

I pošto sam imala zaista lepo iskustvo sa agencijom, sledećeg dana sam se uputila na još jedan izlet u Gori, rodni grad najpoznatijeg Gruzina, Staljina. Gori je sam po sebi veoma mali grad i najveći prihod im jeste Staljinov muzej i različiti suveniri sa njegovim likom.

S ozbirnom na povoljne cene, odličnu gastronomiju i prelepu prirodu Gruziju morate da stavite na spisak svojih sledećih putovanja.

(Telegraf.rs)