Ruska crkva u Gornjem Adrovcu koja je trebalo da bude posvećena Ani Karenjini, a ne Vronskom

Prof. dr Nenad Dikić u svojoj novoj kolumni piše o poseti o Ruskoj crkvi i razmišljanjima o čuvenoj ljubavi između Ane Karenjine i Vronskog

Dolazak u Gornji Adrovac ovog puta, je bio drugačiji. Da li zbog vanrednog stanja, neverovatne virusne infekcije, strepnje i nemira koji je ušao u svakog od nas, ili pomisli na pretke koji su se ovde doseli pre dva veka. Bilo kako bilo, seoski mir je blagotvorno delovao na stres, a drugačija rutina je uticala blagotvorno u svakom pogledu.

Preporučujemo

Običaj iz prošlosti je bila dnevna šetnja do Ruske crkve. I sve bi tako i ostalo da jednog kišnog dana u izolaciji nismo gledali poslednju verziju Ane Karenjine iz 2012. godine sa Kirom Najtli u glavnoj ulozi.

Činilo nam se da su se sve priče koje smo slušali srušile. Naime, smatra se da je Nikola Rajevski poslužio Tolstoju da stvori lik grofa Vronskog u Ani Karenjinoj. Kasnije su mnogi pisali kako se Vronski odao piću zbog nesrećnog samoubistva Ane Karenjine, pa je zato i sam poginuo.

Na mestu pogibije, danas stoji krst na kom piše: „Ruski pukovnik Nikola Rajevski, u ratu s Turcima pogibe na ovom mestu 20. avgusta 1876. godine” iako tu nikad nije bio sahranjen, već u manastiru Sveti Roman, nedaleko od Đunisa.

Međutim, ubrzo su iz Rusije stigli carevi izaslanici i ekshumirali telo Rajevskog da bi ga otpremili u rodnu Razumovku u Kijevskoj oblasti i sahranili pored njegovog dede, generala Rajevskog, junaka iz rata s Napoleonom iz 1812. godine.

Petog septembra na opelu u Beogradu su se za dušu pukovnika Rajevskog pomolili kralj Milan Obrenović i najveći dvorski i crkveni velikodostojnici, te su njegovi ostaci uz zvona Saborne crkve i najveće počasti ispraćeni u Rusiju.

Ovim bi priča o hrabrom ruskom pukovniku mogla biti završena da se nije pojavila njegova tetka koja je na mestu pogibije sazidala lepu crkvu, identičnu onoj u mestu Razumovku u Ukrajini gde je Rajevski sahranjen. I od tada selo Gornji Adrovac koje nestaje, opstaje samo zahvaljujući Ruskoj crkvi, jer izgleda da je svako ko je čuo za priču poželeo da dođe.

Problem sa kojim smo se moj brat Tomislav i ja suočili nakon gledanja filma, smo razrešili, jednoglasno. Crkvu treba posvetiti Ani Karenjini, a ne Vronskom, jer je ona ta koja je propatila.

Mudri Tolstoj je iskoristio mnogo stvari koje danas ne postoje da bi napravio jedan od najboljih romana 19. veka. Pre svega Ana ne bi patila toliko jer je razvod društveno prihvatljiva opcija. Danas je sve to manje romantično, tako da Tolstoj živi danas ne bi ni mogao da napiše ništa slično.

Zatim, Anin ulazak u brak sa 18 godina, možda je i morao da se završi brodolomom, pogotovo u vreme kada su svi imali manje iskustva nego današnji adolescenti. Možda i sam roman pokazuje da je mnogo srećniji Levin koji se ženi sa Kiti nakon svoje tridesete.

Ono što se nije promenilo je da zlato i dalje nije sve što sija. Iako je film dobio Oskara za kostimografiju, i nekako se nestvarno odigrava na pozorišnim daskama, umetničke scene ljubavi Ane i Vronskog zasenjuje nedostatak njegove podrške u kritičnim situacijama.

Tolstojeva poruka da se za pravu ljubav treba boriti, vreme ipak nije promenilo. Verujem da i danas postoje ljudi koji su spremni da žrtvuju sve da bi bila sa onim sa kime su srećni. Možda današnja žrtva ne bi bila tako skupa i niko neće da se baci pod voz, ali nikada nije bilo i neće biti lako izboriti se za pravu ljubav.

Konačno verujemo da ni onda, a ni sada nije lako bilo živeti, ali da je uvek to pitanje prave odluke i pravog izbora. Međutim, to nam ne daje pravo da se sećamo Vronskog kao nesrećnog romantičara, već uvek treba da se setimo Ane i prihvatimo da vredi tražiti i nastaviti živeti čak i u očaju, u potrazi za pravom ljubavi.

Ana Karenjina nije roman o samoubistvu, preljubi, dobru ili zlu. To je jednostavno roman o životu i zato Rusku crkvu ne treba posmatrati kao spomenik Vronskom, već se svaki put setiti Ane. Nekako je ispalo lepo da smo posle toliko odlazaka moj brat Tomislav i ja to konačno shvatili, pa makar i u doba korone.

Za "Telegraf.rs" piše prof. dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum