Od Kadinjače do Taorskih vrela: Uzbudljiva avantura manje znanim lepotama zapadne Srbije

Lekovita voda Lađevca se u pet mlazeva spušta niz planinu i, spajajući se u jedan sliv, udara o stene i kamenje koje prekriva mahovina. Voda je mineralna, lekovita za „oči i nerve”, i preko cele godine ima stalnu temperaturu od 17 stepeni...

Poznato je da je Srbija bogata živopisnim krajolicima, istorijskim znamenitostima, kulturološkim pejzažima i tradicijom, kao i manje znanim lepotama koje još uvek nisu dovoljno istražene.

Ovom prilikom smo se zaputili u predele zapadne Srbije, u regiju koja obiluje prirodnim bogatstvima, neobičnim biljkama i životinjama, kao i pogledima od kojih zastaje dah i koje kamera ne može verodostojno dočarati.

Naše putešestvije je počelo od Kadinjače, a doživeli smo avanturu vrednu prepričavanja...

Memorijalni kompleks Kadinjača

Oduvek su pojedinci iz našeg okruženja pominjali Kadinjaču, ali je retko ko od nas tamo zapravo otišao. Nadomak Užica, ovo istorijsko obeležje je impozantno. Podseća na Stounhendž.

Spomen-kosturnica i zgrada Spomen-doma, u kojoj se nalazi stalna muzejska postavka, smeštene su na prostoru od 15 hektara. Ovde se 29. novembra 1941. godine odigrala bitka između boraca užičkog Radničkog bataljona partizanskih odreda i nemačke divizije.

U prisustvu 100.000 građana, memorijalni kompleks svečano je otvorio Josip Broz Tito 1979, a iste godine je proglašen i za spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Manastir Rujan

Nalazi se u selu Vrutci kod Užica, iznad istoimenog veštačkog jezera. Sastoji se iz crkve, tornja koji podseća na donžon kulu, i konaka. Crkva je posvećena Svetom Đorđu, a njena fasada je od kamena boje ruja – crvene biljke koja raste u dolini reke Đetinje.

Manastir Rujan je podignut krajem 15. ili početkom 16. veka i u njemu je nastala i radila prva štamparija srednjovekovne Srbije. Ovde je monah Teodosije, čiji je spomenik postavljen u dvorištu, štampao Rujansko Četvorojevanđelje, čiji se delovi danas nalaze u Pragu, Sankt Peterburgu i Beogradu.

Prvobitni manastir je uništen, a danas vidimo njegovu obnovljenu verziju iz 2006. godine.

Tvrđava Solotnik

Do Solotnika nam je bilo potrebno više vremena da dođemo budući da je put samo ponegde asfaltiran, a putokaza retko gde ima. Međutim, kad stignete do ovog nekadašnjeg utvrđenja koje se nalazi na litici sela Solotuša blizu Bajine Bašte, shvatićete da je vredelo.

Od tvrđave su ostale samo trošne ruševine, pa morate da pazite kuda stajete, ali je pogled sa zidina koje nadgledaju dobar deo Srbije – neprocenjiv. Ako viknete, eho odjekuje celim predelom kao u crtanom filmu.

Napomena: Unutar tvrđave je sačuvan bunar, tj. nekadašnja cisterna za vodu, pa obratite pažnju da u isti ne upadnete.

Manastir Rača

U podnožju planine Tara, nedaleko od Drine i Bajine Bašte, manastir Rača je smešten u živopisnoj dolini istoimene reke. Ovo je zadužbina kralja Dragutina, a posvećena je Svetom Vaznesenju Hristovom.

Kroz istoriju, manastir je nebrojeno puta paljen i rušen, a ostao je upamćen zbog račanske prepisivačke škole koja je zdušno radila na očuvanju i širenju srpske pismenosti i kulture.

Sadašnja crkva je sagrađena 1826. godine, na zalaganje Hadži Melentija. U toku Drugog svetskog rata, u Rači se čuvalo Miroslavljevo jevanđelje – najstarija sačuvana knjiga na srpskom jeziku, dok Nemci nisu opljačkali manastir, a Bugari ponovo to učinili uz spaljivanje i konaka 1943. godine.

Patrijarh Pavle je jedno vreme bio monah ovde. Zahvaljujući njemu, deo moštiju kralja Dragutina počiva u manastiru. Jedan od ljubaznih monaha nam je rekao da obavezno treba da posetimo i jedno vrelo koje se nalazi duboko u šumi iznad.

Izvor Lađevac

Dok se zavijucima uzbrdo penjete u potrazi za izvorom Lađevac, šuma je toliko gusta da očekujete da ćete spaziti razne životinje uz put – od medveda, jelena, vuka do zeca. Nažalost, to se nije desilo. Ali, kako smo izašli iz automobila i nastavili maršrutu pešice, naišli smo na dva daždevnjaka. Budući da žive uz vodu, znali smo da smo na dobrom putu.

Spuštajući se nizbrdo do vrela, vlažnim makadamom, boje se smenjuju od žute, crvene do zelene. Vazduh je neuobičajeno svež. Sve je tako mistično, tajnovito. Ovde više ne pomišljate na životinje, već na fantastična bića. Očekivali smo da ćemo spaziti satira kako svira frulu uz ples nimfi. Osećaj spokoja – na vrhuncu!

Lekovita voda se u pet mlazeva spušta niz planinu i, spajajući se u jedan sliv, udara o stene i kamenje koje prekriva mahovina. Voda je mineralna, lekovita za „oči i nerve”, i preko cele godine ima stalnu temperaturu od 17 stepeni.

Ubrzo potom, sličan osećaj mira i tišine doživeli smo i na reci Vrelo, koja se uliva u Drinu, a koju lokalci zovu „Godina” jer je dugačka 365 metara.

Kanjon reke Trešnjice i stanište beloglavih supova

Prenoćili smo u Bajinoj Bašti, u hostelu tik preko puta „kućice na Drini”. Rano ujutru, krenuli smo ka kanjonu reke Trešnjice – specijalnom rezervatu prirode. Predeo se nalazi nedaleko od Ljubovije, a reka Trešnjica izvire sa jugozapadne strane planine Povlen i uliva se u Drinu kod sela Gornja Trešnjica.

Celo područje je zaštićeno zbog staništa beloglavih supova – vrste lešinara kojih je krajem prošlog veka bilo svega pet parova.

Danas, zbog unapređenih mera zaštite, zabrane trovanja i ubijanja, kao i poboljšanom radu hranilišta, broj beloglavih supova se znatno povećao, što nam je i dokazano jer smo ih videli kako u velikom broju u krugovima lete iznad jedne litice.

Bobija, Gornje Košlje, Vesin vir…

Nepoznato je koliko visoko smo se popeli na planinu Bobiju. Kamerom nismo uspeli da snimimo dno provalije. Trasa je takva da nam nije jasno kako nam nije pukla guma. Uz put – pokoja kućica i groblje.

Kod porodice Tomić, iz kanjona reke Tribuće, velikodušno smo dočekani, iako nas nisu očekivali. Probali smo njihovu prvoklasnu rakiju, hleb, sir. Mazili smo jariće i jagnjiće. Tri generacije u srećnoj zajednici žive na ovom imanju. Uputili su nas da se pešice spustimo do Vesinog vira, a mi smo im obećali da ćemo doći ponovo.

Ambijent – kao mala Švajcarska. Svuda livade, brda, drveće, izvori. Duva blag povetarac, a vazduh čisti sinuse. Netaknuta priroda.

Taorska vrela

Na Taorska vrela smo stigli u drugom delu dana, ali smo imali sreće jer se voda u velikim mlazevima slivala niz stene. Otkako ovu vodu koriste kao pijaću u Kosjeriću, vrelo je njenom velikom količinom snabdeveno samo u rano proleće.

Ovaj spomenik prirode je deo masiva Valjevskih planina, a nalazi se u podnožju planine Povlen. Vrela izviru u seocetu Donji Taor, a ulivaju se u reku Skrapež. Pejzaž – kao naslikan. Iz pećinskog otvora, a na relativno kratkom rastojanju preko nataloženih bigrenih naslaga, voda se kaskadno spušta i pravi brojne vodopade i slapove.

Stene su obrasle zelenom mahovinom, dok iznad hladne vode možete primetiti i vodenicu kojih je nekad ovde bilo devet. Spazili smo još jednu koja je bajkovito smeštena visoko u šumi.

Budući da je padao mrak, uputili smo se ka Valjevu, na večeru. Dok smo jurili serpentinama, srna nam je pretrčala put...

(Dušan Veselinović)