U parku na Dunavu nalazi se dvorac Marcibanji - Karačonji: Legenda koja ga prati ledi krv u žilama

Gradnja dvorca trajala je 15 godina i svake od tih godina Dunav je uzimao život po jednog radnika

Sa površinom od oko 20 hektara, Kamenički park se smatra najvećim na području Novog Sada. Smešten nasuprot čuvenog novosadskog Štranda i Ribarskog ostrva, na desnoj obali Dunava, ovaj park pripada teritoriji naselja Sremska Kamenica i pod zaštitom države, kao spomenik prirode se nalazi od 2008. godine.

Preporučujemo

U drugoj polovini 18. veka je savetnik carice Marije Terezije, Ištvan Marcibanji, od izvesnog barona Ifelina kupio dobro na kome se danas nalazi Kamenički park. Upravo tu je počeo da zida dvorac, koji je danas deo zaštićene prostorno kulturno-istorijske celine.

Gradnja dvorca Marcibanji-Karačonji

Prva etapa gradnje dvorca je počela krajem 18. veka i trajala je do 1811. godine. Druga etapa je vezana za porodicu Karačonji, koja je dvorac i imanje dobila udajom Marije Marcibanji za Gvida Karačonjija.

Sam dvorac je građen u duhu klasicizma, a umetnuti su i elementi dorskog i jonskog stila arhitekture, ali i stilizovani ornamenti od kovanog gvožđa.

Vrt i imanje podseća u velikoj meri na engleske vrtove i izuzetno je bio bogat brojnim skultpurama. U njemu su se nalazile retke biljne vrste, pa čak i skulpture lavova i sfinge, od kojih je danas malo ostalo.

Kasnije je dvorac i celokupno imanje nacionalizovan i danas se nalazi pod upravom Javnog preduzeća Vojvodina vode, iz Novog Sada. Nažalost, iako je Dokumentacioni centar Nikola Mirkov smešten u dvorcu, kao i Republički hidrometeorološki zavod, dok se ekonomske zgrade koriste za stanovanje, ne može se reći da je u sjajnom stanju. Osim brojnih grafita koji „krase“ njegovu nekada velelepnu fasadu, mnoge skulpture u parku dvorca su uništene.

Legenda o nastanku dvorca Marcibanji-Karačonji

Kako bi ovako velelepno zdanje moglo da bude izgrađeno bez legendi, koje ga prate...

Jedna od legendi pominje da je gradnja dvorca trajala 15 godina. I svake od tih godina je Dunav uzimao život po jednog radnika. Zbivalo se to uvek u istom periodu godine, odnosno onda kada je vodostaj reke visok i kada nije valjalo u njoj se kupati. U narodu je taj period poznat kao Kuninsko ili Miholjsko leto. Uvek se u to doba po jedan od radnika odlučio ipak rashladiti u nemirnoj reci i nijedno telo nikada nije pronađeno.

Pričalo se među narodom tada da je majstore uzimao niko drugi do Bog Dunava, koji je želeo da isto tako jedno velelepno zdanje sagrade i njemu na dnu reke.

Još su pričali ljudi tada i da je baš u vreme Kuninskog leta mogla da se čuje pesma utopljenih majstora i da je ona uvek, po nepisanom pravilu najavljivala kišu, ali i bolesti.

Članovi porodica koje su živele na ovom imanju nisu bili baš dobrog zdravlja. Govorkalo se da su svi rano oboljevali od tuberkuloze. Međutim, govorilo se i da ih je sve krasila vanvremenska mudrost, koja se u pojedinim slučajevima graničila sa ludilom.

Danas se, nažalost, ne može ući u prostorije ovog, nekada velelepnog zdanja, ali se ipak može uživati u lepoti imanja na kome se nalazi.

(Aleksandra Blažević/Telegraf.rs)