Period kada je Partenon disao punim plućima: Usamljeni Akropolj sa tek ponekom mačkom

Za "Gardijan" piše Rejčel Hauard

Nedavno je doneta odluka da se Grčka polako otvori za strane turiste. Upravo u momentu kada se to događa, hram Partenon koji nadvisuje grčku prestonicu izgleda lepše nego ikad, bez obzira na to što je taj arheološki lokalitet izglepljen nalepnicama na kojima piše "Drži bezbednu razdaljinu".

Preporučujemo

Uprkos tome što smo ostali zarobljeni u Atini, nešto je ostalo nepromenjeno: Partenon je i dalje stajao na visini i tiho posmatrao prazan grad. Odsustvo automobila i aviona je učinilo da nestane čuveni atinski smog, a prolećno nebo je neobično jasno blistalo, čineći da i ovaj spomenik deluje kao da oseća olakšanje.

Ali nedostajalo je nešto. Nije bilo onih turista, koji su bili sastavni deo ovog prostora. Niko gore nije komunicirao sa duhom boginje Atine, osim možda nekoliko mačaka, koje su uspele da se tu ušunjaju.

Kada su se 18. maja ponovo otvorila arheološka nalazišta, kao i šoping centri, saloni lepote i drugi objekti, želela sam da budem prva na tom brdu. Ali moj plan je pokvario toplotni talas, koji je bio donekle neuobičajen i zadržao je Atinjane zatvorene unjihovim domovima. Nije bilo govora o tome da se na 37 stepeni penjemo do partenona. U četvrtak je vrućina konačno bila manja.

Moj sin i ja smo krenuli put ulice Ermu, a zatim preko Plake stigosmo do Akropolja. Iako obično ovde vrvi od ljudi, danas nije bilo nikoga.

Začula sam prodavca karata koji je rekao: Partenon je imao prostora za disanje. Hram je imao priliku da se odmori. Zamislite, rekao mi je, obično se 10 do 12 hiljada ljudi dnevno penje po ovom kamenju. Danas bi moglo da ih ima jedva desetak.

Ne mogu se izgubiti iz vida žute nalepnice, koje upozoravaju malobrojne posetioce da čuvaju bezbednu razdaljinu. One su zalepljene uglavnom na stepeništu koje vodi prema Partenonu.

Moj sin me je upitao da li su ljudi zaista bili toliko ogromni u Staroj Grčkoj, diveći se veličini stepenika. A Partenon je bio monumentalniji nego ikada.

Duvao je vetar koji je uspeo da rastera oblake, dok se sunčeva svetlost blago kroz njih probijala.

Četiri tinejdžerke koje su bile tu su pokušavale da se fotografišu, nadomak grčke zastave koja se ponosno vijorila iza njih. Troje studenata su sedeli u blizini, gledajući ili u svoje telefone ili u daljinu. Muškarac je razgovarao telefonom, dok su dve njegove ćerke trčkarale oko ruševina. Bilo je prisutno i mnogo simpatičnih mačaka, na zadovoljstvo mog sina.

Napravila sam par fotografija, sve dok mi se telefon nije isključio. Nisam imala obavezu da ovu uspomenu sačuvam i u telefonu. Iznenada sam se osetila oslobođenom i ushićenom, možda kao još jedan fotograf koji je nedavno objavio baš sa tog mesta seriju crno-belih fotografija, koje su snimljene na Akropolju 80-ih godina. Upravo na tim fotografijama se može videti i kako je izgledao Partenon, kada su ljudi dolazili da zaista uživaju u njegovoj lepoti, a ne da to sve beleže svojim telefonima.

(A.B./Telegraf.rs)