Olivera Balašević za Telegraf.rs otkriva čime ju je Đole osvojio, šta je za nju život, koje osobine vrednuje

Olivera Balašević će u utorak, 26. novembra odigrati svoju monobajku "Prezime ruže" u Domu omladine Beograda.

U susret ovom događaju, u razgovoru za Telegraf.rs, pričala nam je o ovom komadu.

Preporučujemo

Olivera Balašević, inače autorka knjige "Planeta dvorište", otkrila nam je čime ju je njen suprug Đorđe Balašević osvojio, šta je za nju život, i koje osobine vrednuje.

• Kako je došlo do toga da napravite ovaj komad?

Pa razmišljala sam o novim praktičnim koracima na "Planeti dvorište 2" u Novom Sadu u najopevanijoj Ulici Jovana Cvijića. To su uglavnom bili koraci koji podrazumevaju da nećete imati sa kim da podelite ona najintimnija razmišljanja o društvenim tokovima, utakmici nekoj koju smo zajedno gledali i tako dalje. A onda dolazim do saznanja šta se dešava sa muzama kada ih napusti onaj koji ih je inspirisao. Da li sada on, iz nekog drugog vremena, inspiriše njih. Živimo u simulatoru proizvodnje stvarnosti, ali ne kao moj jedini motiv. Ja pričam o sećanjima, uspomenama, sentimentima. Kao što sam rekla na konferenciji, nije to priča o nekom životnom vremenu. Odrastala sam u ulici koja je u određenom godišnjem dobu, pod određenim svetlostima, izgledala kao iz mjuzikla "Priča sa banatske strane". Kroz te kulise su najčešće prolazili ljudi, moja majka, heroj mog detinjstva... To me je nekako držalo, da sam mislila u tom trenutku da je svuda uvek tako. Nažalost, nije.

• Šta "Prezime ruže" može da nauči publiku?

Može najpre da ih podseti, kao što sam rekla, na neraskidive niti isprepletane, ljubavlju i brigom majke... Znate, živimo u vremenu kada tražimo kao odrasli tražimo zaštitu od dece. Ova priča zapravo priča o tome šta znači to produženje, šta znači živeti obrnuti rijaliti, gde je taj neko ko brine, roditelj... Da li je ta roditeljska deljiva na dva ili kao što je bila moja mama jedna. Ona (moja majka, prim.aut) je oko svega znala da nam ukaže na osećanje...Kad god smo išli negde u goste, prvo bi pogledala da li u novčaniku ima dovoljno da kupi za odlazak u goste, zarad svog dostojanstva, kafu, šećer u kocki i ako porodica kojim slučajem ima decu, ona bi kupila kesicu bombona. Nema veze što brat i ja mesecima nismo jeli bombone. Ne, to se nosi tamo. I kada smo došli u goste, ljubazna domaćica bi nas ponudila kolačima. Ako bi mama kojim slučajem uzimala kolač i zahvaljivala se domaćici, to bi značilo, da kada nas ponude, da mi ne uzmemo. Ali, ako kojim slučajem pogleda da brat i ja možemo da uzmemo, ali samo jednom, ne ako nas ponude opet... Hoću reći, znao se red.

• Pomenuli ste decu, koliko je Vaša ćerka Jelena pomogla u komadu?

Naravno da je Jelena, zapravo, najpouzdaniji saradnik, asistent...Ona uvek stalno postavlja pitanja i sugeriše... To je nepogrešiva asistencija da smo na dobrom putu. To je njena podrška.

• Koje osobine najviše vrednujete?

Znate, tako me je pitala moja prva saradnica koja je bila lektor, pa kada je to čitala, rekla je: "Ti ćeš sve ovo da objaviš? To je baš hrabro." Onda sam je ja rekla, to su činjenice. Pa onda mi posle toga kaže: "Za to je trebalo hrabrosti." To provejavanje hrabrosti, to nešto što kapiram...I nekako mi je to, zapravo, smer, da nikada nisam odustala od toga, te, uslovno rečeno, hrabrosti, zapravo od činjenice koje nas orijentišu, koje nas usmeravaju. To je najvažnije.

• Koja osećanja najviše fale ovom društvu? Kao da nije više romantično kao nekada kao što je nekad bilo ranije....

Pa eto, tako pričajući nekad svoja sećanja, uspomene...Ili tako kada kod nas dođu poštovaoci i kažu: "Što bih ja volela da me neko voli kao Vas Đole..." Ja kažem: "Ups..." Mislim da nisam dobro konstatovala odnos...Mislim da je pametnije da pitaš kako je to voleti...Jer, šta je život....

• Šta je za Vas život?

Za mene je život što sam ostvarila... da popnem na pijedestal scenu gde sam bila sa herojima mog detinjstva, mog odrastanja, mog života. Oni to zaslužuju. To je život.

• Pomenuli ste Đoleta. Koje najlepše osećanje i sećanje zajedničko najviše vezujete za Đoleta i Vas?

Znate, mi smo kao generacija tada, tih 60-ih, 70-h godina, tih tinejdžerskih godina, neko nam je podmetnuo kroz filmove da su dobri frajeri Alen Delon. To je neko podmetnuo. I ja sam imala viziju apolonskih... I kada sam upoznala Đoleta, tako je sve to resetovano bilo, kada se zapravo ta magija kojom je on mene fascinirao, to je bila ta duhovitost, taj šarm, taj klik... To je nešto što je bilo zaista najvrednije u mom životu... On bi znao da se smeje ili ja njemu da se smejem.

(Telegraf.rs)