"Ono što je dobro, oseti se...": Zoran Radmilović o granici između umetničkog i kiča

Upamćen je i po naglašeno karakternim, serioznim ulogama, i po onima koje su doživljavane kao izuzetan humor

Zoran Radmilović bio je jedan od najboljih glumaca koja je bivša Jugoslavija imala. Glumačkim bravurama je osvajao mnoge, a u intervjuu za časopis "Nada" 1982. godine odgovorio je i na pitanje koja je granica između umetničkog i kiča.

"Kič na neki način može da bude plemenita stvar. Uvek je bilo kiča, nije to izmišljotina našeg vremena. Uvek je bilo i pravih vrednosti. I dobro je kad se to dvoje kombinuje. Nemoguće je drugačije, čini mi se.

Preporučujemo

Na kraju krajeva, na mnoge stvari se nekad u jednom trenutku, gledalo kao na šund, pa se posle uspostavilo da nisu. Ima za to milion primera i u pozorištu, i u slikarstvu, i u muzici.

Nemam utisak da se naš trenutak u tom pogledu razlikuje od vremena iza nas. Ne mogu na kraju, da odvojim to jedno od drugog, pa da kažem - ovo je šund, a ovo nije, ili ovako je dobro, ovako nije. Jednostavno, ono što je dobro, oseti se, pa se izdvoji samo po sebi", rekao je Zoran Radmilović, prenosi Yugopapir.

O Zoranu Radmiloviću

U Zaječaru, na krajnjem istoku Srbije, 11. maja 1933, pre devedeset godina, rođen je Zoran Radmilović, veliki, umnogome neprevaziđeni srpski glumac.

Bila je to neobična ličnost, moglo bi se reći iskonski glumac. Upamćen je i po naglašeno karakternim, serioznim ulogama, i po onima koje su doživljavane kao izuzetan humor.

Rođen je u građanskoj porodici i odrastao je u centru Zaječara. To mu nije smetalo da, u jeku popularnosti, priča o teškom detinjstvu đaka pešaka koji je prevaljivao silne kilometre do škole, u šali razume se.

Iako je standardno nastupao naizgled mrzovoljno, namršteno, svojeglavo, zapravo je koristio svaku priliku za svakojake dosetke, improvizacije, humor, kako u poziciji profesionalnog glumca tako i u svakodnevnom životu.

Oni koji su mu bili bliski tvrdili su da je zapravo lično bio takoreći povučen, ali u ulozi, na pozornici, preobrazio bi se.

Njegov polazak u školu poklopio se s okupacijom Kraljevine Jugoslavije 1941. godine. Otac Momčilo, po zanimanju sudija, period Drugog svetskog rata proveo u nemačkom zatočeništvu. Iako je Zoranov deda Rihard Lang, inače arhitekta, rodom bio Nemac. U Srbiji, gde se oženio, prešao je na pravoslavlje uzevši ime Radmilo. Otuda prezime njegovih potomaka.

Gimnaziju je završio u rodnom Zaječaru. Od najranijih dana njegovo opredeljenje je bila gluma. Roditelji međutim nisu imali razumevanja za tako neracionalan izbor. Otuda, po njihovoj želji, studirao je dve godine na Pravnom fakultetu, potom prelazi na studije arhitekture, zatim upisuje anglistiku, tada na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Amaterski se međutim bavio glumom u sklopu KUD "Ivo Lola Ribar".

Konačno, svestan da od sebe pobeći ne može, upisuje onovremenu Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Diplomirao je u klasi Mate Miloševića, 1963. godine.

Od 1962. do 1968. član je Beogradskog dramskog pozorišta, a potom, do kraja života, Ateljea 212.

Prelomni moment u njegovoj karijeri dogodio se 1964. Te godine, usled odustajanja Ljube Tadić, Zoran Radmilović igra u predstavi "Kralj Ibi", delu Alfreda Žarija (1873 - 1907) francuskog literate, na sceni Ateljea 212. Bio je to trijumf mladog glumca.

Tu ulogu on će igrati tokom naredne dve decenije, s velikim uspehom i na scenama u Francuskoj, SAD, tadašnjem Sovjetskom Savezu…

Sledile su brojne uloge u teatru, na filmu, televiziji. Posebno uspešnim smatra se njegovo ostvrarenje Molijera u komadu Mihaila Bulgakova.

Upamćen je po "Radovanu III" Dušana Kovacevića.

Prvu filmsku ulogu ostvario je u delu Jovana Živanovića "Čudna devojka", 1962. godine.

Poslednju predstavu "Radovan III" odigrao je 9. juna 1985. godine, 299 put, teško bolestan.

Dosledan sebi, ignorisao je bolest i igrao takoreći do poslednjeg daha. Prema svedočenju bližnjih odbio je mučno i neizvesno lečenje.

Ovaj svet napustio je 21. jula 1985. godine.

Omiljen za života, ostao je to i decenijama potom.

Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za ulogu Molijera u komadu Bulgakova. Pozorište u njegovom Zaječaru nazvano je po njemu.

Bio je oženjen takođe glumicom Dinom Rutić.

Dramski pisac Dušan Kovačević nazvao ga je našim najvećim džez glumcem, u skladu s njegovim genijalnim darom glumačke improvizacije.

(Telegraf.rs/izvor: Yugopapir Razgovarala: Danica Božović (Nada, 1982.)/Tanjug)