Stendap koji donosi likove iz kultne "Nove audicije": Željko Niničić je Ćutuk i Veseli u Akademiji 28

Stendap će moći da se pogleda večeras, u Akademiji 28 u 20h

Kultna „Audicija“ vraća se još jednom, sada u sasvim novom obliku – kao stendap glumca i autora Željka Ninčića „Ero sa ovoga svijeta“, koju će publika moći da pogleda večeras, 19. maja u 20h u Akademiji 28.

Malo koji ljubitelj humora i komedije nije čuo za Marinka Ćutuka koji je „ćetiri sata ćamio ćekajući“, a i njegove čuvene rečenice: da sam normalan poludio bih! Sećamo se i popularnog odžačara Veselog i njegovog – Primi me! Upravo ova dva lika pričaju o svojim sudbinama, o prijemnom ispita za glumu, ali i svim drugim životnim dešavanjima. Dok Ćutuk Ero sa ovoga sveta govori o „našem svijetu“ i regionalnim promenama, Veseli kao Bosanac, izbeglica, govori o iskustvima iz „belog“ sveta.

I Marinka i Veselog igraće, naravno, Željko Ninčić, jedan od glumaca prve „Audicije“ koji je kasnije razvio njene nastavke kao svoj autorski projekat.

- „Audicija“ je nagledanija naša predstava svih zemalja, i uživo, i na Jutjubu – podseća Ninčić na početku razgovora za naš portal.

- Treća „Audicija“ je jedina imala jugoslovensku turneju, što nisu ni mnogi muzičari. Održana je 1.200 puta, a pred rat 450. Oko 150.000 ljudi ju je pogledalo u Srbiji i Crnoj Gori, od toga 20.000 samo u Beogradu – govori on o ovom fenomenu.

I fenomenu zaista jer je, kako Ninčić ističe, danas oko 95 odsto najgledanijih TV emisija na bazi audicije, bez obzira da li je za pevače ili neki drugi talenat. Pre 38 godina studenti Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu - Željko Ninčić, Admir Glamočak, Emir Hadžihafizbegović, Haris Burina, Saša Petrović, Jasmin Geljo, Željko Kecojević, Senad Bašić, Branko Đurić i Mladen Nelević, uz pomoć profesora Emira Kusturice i Bore Stjepanovića, prepoznali su koliko je to interesantna tema. Danas, on veruje da je za to prvesntveno bio zaslužan njihov zajednički entuzijazam.

- U jednom gradu sve su se kockice jednostavno poklopile. Od mojih profesora Bore Stjepanovića i Kustirice, preko nas kolega. Akademija je tada bila veoma otvorena i studenti su tražili način da se što pre predstave. Mi smo bili na jednoj distanci od kulturnih istitucija, donosili smo nešto novo i hteli smo nove puteve. Pritom, u tom je trenu dolazilo do jedne vrste libaralizacije, ne samo medija, već i društva. Država se otvarala, mada izgleda da nas je to skupo koštalo. Baš u tom momentu pojavljujemo se mi sa svojim projektom koji na specifičan način predstavlja ljude koji žele da budu glumci. Od jednog pojavljivanja na Televiziji Sarajevo to je bukvalno eksplodiralo.

„Audiciju“ je širom Jugoslavije pogledalo oko dva i po miliona ljudi. Mnogo je bilo teže, kaže Ninčić, ponoviti taj uspeh.

- Retko ko je verovao da svesno može da se napravi uspešan nastavak. Ja sam bio idejni tvorac „Nove audicije“ i uspeo sam u tom poduhvatu. Uspeo sam da pokažem da ono što se desilo u prvoj „Audiciji“ nije bila slučajnost. Umesto Davora, sada sam igrao lik Marinka Ćutuka, Hercegovca. Naš rad je odlično počeo, ali prekinuo ga je rat.

Ninčić je nakon toga otišao u Kanadu („popolarno nazvano izbeglištvo“), da bi se na kraju sukoba vratio u Beograd i započeo treću „Audiciju“ koja upravo govori o izbeglištvu i ružnim stvarima koje su se desile. Tada se pojavljuje lik Veselog.

- Veseli je posvećen tim ljudima, izbeglicama koje su „pobegle iz Kanade“, vratile se ovde i pokušavaju da se nekako prizemne. On traži gde da to svoje stopalo stavi i da krene da korača, pa govori „Primi me, ma sve ću da uradim, samo me primi“.

U stendapu koji će publika imati prilike da pogleda večeras, vreme je za Veselog prošlo. Umesto „primi me“ on sada pita „što me niste primile, trebalo je da me primite, šta bi bilo da ste me primili?“. Ali on se i dalje bori.

A ko je Ćutuk 30 godina kasnije?

- Bojim se da se on izgubio. On je podržavao jednoličnost tog vremena, dok ovo beleži podeljenost. Svuda nađemo način da se podelimo među sobom. Marinko je bio predstavnik svog vremena, blagostanja i mogućnosti da budeš jedan opušten lik koji ne mari mnogo, vodi se sličnom onom crnogorskom filozofijom „u ladu je spas“ i „ljubi krevet k’a samoga sebe“. Jedan moj prijatelj iz Podgorice mi je rekao da mi je zamerio zbog Ćutuka. Koliko god on bio privlačan, nosi i dozu kritike sa moje strane. Nisam ga baš u superlativu predstavio.

- On, Hercegovac, ne spominje to izbeglištvo. Ja sam u Mostaru gostovao sa svojom predstavom na obe strane i obe su se grohotom smejale na kletvu „dabogda živio na drugoj strane Neretve“.

- To je ta naša realnost koju želim da prikažem na humorističan način. Bilo je sve teško, ali može da se gleda i kroz prizmu smeha. Valjda smo mi Hercegovci takvi, život je tamo vrlo težak i pokušavaš da ga oplemeniš na neki način.

- Mi imamno mnogo filmova koji ismejavaju narod i narode, ali malo onih koji ih afirmišu. A ti naši narodi su toliko toga pretrpeli i zaslužili bolji život. Kažemo Bosanac je glup. Ne, Bosanac je naivan, a to je velika razlika.

Na pitanje šta je još novo i auktuleno u ovoj predstavi, Ninčić odgovara da će likovi govoriti o okolnostima u kojima živimo i kolegama koje su sreli (likovima iz prethodnih „Audicija“).

- „Audicija“ je uvek bila savremena, pratila dešavanja, osvežavala se novim idejama, tako da u ovoj varijatni ljudi mogu videti nešto staro, ali i ono najnovije. Ono najbitnije, što je krasilo svaku „Audiciju“, a i ovaj će stendap, to su različite vrste humora, a sve u jednom, od gega i vica do komedije situacije. Ta raznovrsnost predstavi daje dinamiku.

- Ali primera radi, menjaju se kletve. Nekada je bilo „dabogda te majka u ćevapima prepoznala“, „dabogda te majka kukom po Neretvi tražila“, a danas je „dabogda se vakcinisao“, „dabogda se nevakcinisao“ i slično. To je više u spominjanju, nekoliko prepoznatljivih rečenica. Drugi primer, kroz priču se protežu i novi padeži zemunativ (koga, čime) i korumptiv (kome, koliko).

Željkov prijemni ispit

Na pitanje seća li se svog prijemnog ispita na Akademiji u Sarajevu, Ninčić odgovara da je i Davora, i Ćutuka gradio prema svom i primeru drugih kolega.

- Davor je sav zbunjen, prepadnut, ne zna da li hoće da sedne ili ustane, uvlači ruku u rukav kaputa, promaši i misli da je ostao bez ruke. Iz te njegove komedije situacije proizilazi hiljadu nekih smešnih trenutaka. Davor je drama, on prikazuje suštinu audicije, a to su strah, neizvesnost, nepoznate okolnosti, velika želja, male mogućnosti – haos.

Ćutuk je sasvim drugačiji.

Na svom prijemnom ispitu on je, baš kao i Ćutuk, odabrao monodramu „Oj, živote“ Josipa Pejakovića.

- Zbunio sam se jer mi nisu znali objasnisti šta od mene žele, govorili su „hajde, u svoje ime, baš u svoje ime“, a ja nisam imao pojma šta hoće. To je u „Novoj audiciji“ prikazano i od sebe sam uzeo. Kusturica mi kaže „dobro je“, ja kažem „nije dobro“ i izađem.

- Prime me u uži izbor. Daju mi zadatak „Gospođica Julija“ Strinberg, ali zbunim se opet i umesto „Da, da gospođice Julija pseto može da leži u grofičinoj fotelji“ kažem „konj može da leži u grofičinoj fotelji“. Vidim smeju se i tek tada shvatim šta sam rekao.

- I prime me na kraju. Na dan našeg predstavljanja profesorima i držvanim zvaničnicima, da vratim Bori Stjepanoviću za sve moje jade, prišao sam mu i izabrao baš taj tekst. Gledam ga i govorim „da, da gospođice Julija“. Svi su se smejali.

(Telegraf.rs)