Seka Sablić donela tešku odluku: "Više neću prihvatati nove uloge"

"Ušla sam u ozbiljne godine i nisam više u kondiciji da igram svako veče. Nisu to samo predstave već ima i mnogo putovanja. Nije to samo neto nego i bruto..."

Beograd je prvi u svetu, i pre Rusije, mogao da vidi komad „Lažljivica“ Nikolaja Koljade u prevodu Novice Antića, i nema sumnje da je ova predstava, u režiji Stefana Sablića, novi hit Ateljea 212.

Dve lažljivice Serafimu Margaritovnu i Margaritu Serafimovnu igraju Jelisaveta Seka Sablić i Gorica Popović, a Seka za Kurir govori o saradnji sa sinom Stefanom i povratku u svoje pozorište.

Preporučujemo

- Od mene se očekuje da budem zabavna i smešna. Izuzetno volim Koljadina dela. Meni je sve to blisko jer je moja generacija počela od ruske literature. Zanimljivo mi je što je Koljada otkrio da su stariji ljudi okrenuti pobuni. Mi te ljude, u koje i sama spadam, kvalifikujemo kao gunđala, ali nije tako. Stariji ljudi reaguju na nepravdu. Larmaju protiv nje - kaže Seka.

Što vas godinama nismo gledali u vašem Ateljeu?

- Uletela sam u redovni repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a nisam u kondiciji da baš igram svako veče. Mislim da više neću prihvatati nove uloge. Atelje je moja kuća. Ušla sam u ozbiljne godine i za mene je sve ovo postalo stresno. Nisu to samo predstave već ima i puno putovanja. Nije to samo neto nego i bruto.

Kako birate uloge?

- Najviše volim komediju. Nema pravila. Greh je odbiti ovakav tekst, koji se oslanja na tradiciju Gogolja i Čehova. Serafima Margaritovna je moj par rukavica. Osećala sam da s ovim moram da vratim dug svojoj profesiji. Glumci moraju da slušaju svoj instinkt. Naša je dužnost da se ponašamo odgovorno.

U predstavi govorite o pobuni, a vi ste bili prvi kad je trebalo da se kritikuju i komunizam i Tito. Šta ste uspeli da promenite?

- Za vreme Tita bila je presija i diktatura na kulturu, a to se sve zaboravilo. Međutim, doživela sam i najveću demokratiju, a posebno u Ateljeu sa Mirom Trailović na čelu. Pravili smo predstave na svetskom nivou i ništa nam nije falilo. Pamtim, što mi je i danas smešno, u Zvezdari smo igrali komad „Pazarni dan“ Ace Popovića, a intervenisali su da Voja Brajović skine prsten s malog prsta jer to asocira na Tita. To su bile gluposti kojih sam mislila da ćemo se osloboditi kad ode Maršal. Naravno, to se nije dogodilo i otišlo je drugim putem. Došla je tranzicija, pali smo i ništa se nismo podigli.

(Telegraf.rs)