O najvećem i najhrabrijem srpskom vojniku mi ne znamo ništa. Ovaj čovek je rešen da to promeni

Mihaila Madžarevića zvali su "lovac na žive jezike". Kada dve vojske nisu mogle da osvoje Kajmakčalan, on je to uradio sa nekolicinom svojih ljudi

Tamo gde udružene srpske i francuske snage nisu mogle da savladaju Bugare i osvoje Kajmakčalan, nekoliko srpskih vojnika uspelo je da otvori "Kapiju slobode". Njihov predvodik, Mihailo Madžarević, najmlađi major u istoriji ratovanja, jedan je od najvećih srpskih junaka ikad i ideal srpskog vojnika... O kome mi kao narod ne znamo ništa.

Mihailo Madžarević bio je nosilac tri Karađorđeve zvezde, Srebrne i Zlatne medalje za hrabrost, Ordena belog orla sa mačevima, Albanske spomenice, Ordena Legije časti, engleskog Ratnog krsta... Bio je najodlikovaniji ratnik Velikog rata, a jedan od tih ordena kralj Aleksandar je lično skinuo sa svog šinjela i stavio na Madžarevićeve grudi.

Preporučujemo

Svako ko čuje za ove neverovatne činjenice neizbežno se zapita kako ih nije znao ranije? Kako o ovom čoveku nismo učili u školi ili na eksurzijama posećivali Murgaš, rodno selo ovog junaka? Koliko je nas čulo ili pročitalo njegovu autobiografiju "Kroz sjaj i senke rata..."?

Isto čuđenje osetio je i pesnik Momčilo Trifunović, koji zajedno sa nekolicinom istomišljenika "misionari" kako bi ispravio ovu nepravdu. Njegova predstava "Arhangelov vojnik" uskoro će se naći pred beogradskom publikom. O predstavi i samom junaku, ekipa Telegraf.rs  razgovarala je Trifunovićem na Krfu, nedaleko od Plave grobnice i vode kojom je nekada i sam Madžarević plovio, dok se zajedno sa svojim saoborcima oporavljao posle Albanske golgote.

• Šta ste saznali o majoru Mihailu Madžareviću dok ste pisali scenario za ovu predstavu?

- Mnogo toga sam saznao iz njegove autobiografije, koju je na nagovor prijatelja napisao i objavio 1933. godine. Madžarević je završio vojnu školu i kao tek svršeni pitomac počeo je da se bori u Balkanskim ratovima. Istakao se u borbama, i pored preležane kolere. No, pravi njegovi podvizi vezani su za Veliki rat. Još pre povlačenja naše vojske iz Srbije dobio je naziv "lovac na žive jezike". Sa 15-ak ljudi znao je da pređe Adu, na novobeogradsku stranu, tamo pohvata nekoliko Austrougara i dovede ih u naše redove, kako bi od njih dobili informacije. Svi su znali za ovo umeće i"lovca na žive jezike" i zato je njegova glava bila ucenjena ogromnom svotom novca - kaže Trifunović.

- Ono što me je zaista zaprepastilo jeste koliko je velika, a nepriznata bila njegova uloga u osvajanju Kajmakčalana na Solunskom frontu. Naši su pokušavali da poraze Bugare, ušančene na najvišoj tački Kajmakčalana, no nisu uspevali. Posle ko zna kog pokušaja Madžarević (kome je tada bilo svega 22 godine) predložio je kralju Aleksandru, vojvodi Živojinu Mišiću i francuskom generalu Saraju da sa nekoliko svojih ljudi sam pokuša da osvoji vrh. Bili su iznenađeni, ali su mu rekli: "Pa pokušaj. Idi". On je uzeo sa sobom četvoro, petoro svojih ljudi, provukao se sa njima kroz žice, razbio bugarsko mitraljesko jezgro i otvorio "Kapiju slobode", kako su Srbi prozvali prozvali ovaj vrh, jer su tu prvi put od povlačenja zakoračili u svoju zemlju.

- Nakon toga, kralj Aleksandar je sa svog šinjela skinuo Karađorđevu zvezdu i stavio ga na Mihailov. Za njim je isto uradio francuski general Saraj, premeštajući sa svojih na Madžarevićeve grudi Orden Legije časti.

• Kažete da je bio i najmlađi major u istoriji ratovanja?

- Da, tada ga je Živojin Mišić unapredio u čin majora. Imao je tada samo 22, 23 godine, a po tadašnjem vojnom zakonu nije smeo da prikači obeležje sve do 27. godine, iako je zvanično bio major.

• Šta Vam je u Madžarićevoj autobiografiji ostavilo najveći utisak?

- Ono što me je fasciniralo jeste koliko je smireno i prirodno on prihvatao sve što mu se događalo. I muke, i nepravdu, i borbu, i odlikovanja. Kao da je mala stvar boriti se i poginuti. Bez straha, ali i bez sujete. Kada ga je Živojin Mišić zvao na ručak kad su prolazili kroz Valjevo, i time mu ukazao čast, Madžarević se izvinio i rekao da nije u mogućnosti da dođe, jer želi da ode kod rođene sestre koja tu živi, a sa kojom se dugo nije video. To je bio takav čovek, iz naroda. Ono što je radio njemu nije bila velika stvar, već je svaki svoj podvig shvatao kao dužnost vojnika. On sam kaže: "Ja sam umro pre nego što sam krenuo".

• Šta se desilo s njim nakon rata, kako se glas o njemu izgubio?

- Strašna ga je sudbina zadesila nakon Velikog rata. Prebačen je u Ljubljanu da službuje, gde je ubrzo shvatio da su austrougarski oficiri prešli u vojsku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca zadržali iste činove koji su imali u Austrougarskoj. Komandovali su mu vojnici protiv kojih se borio. Došlo je do sukoba i on je jednog od njih istukao. Za kaznu su ga ražalovali, vratili u Beograd bez penzije. Na kraju je završio u Čukaričkoj šećerani, noseći džakove kako bi prehranio ženu i tri ćerke, od kojih je jedna bila slepa.

- I sve to sa toliko smirenja i trpeljivosti, bez ijednog roptaja ili hvalisanja da je on Mihailo Madžarević. Ne, tu je bio samo fizički radnik.

- Država  ga se ponovo setila 1941. godine, kada su ga pozvali da bude komandir žandarmerijskih jedinica u Nedićevoj vladi. Odbio je. Rekao je: "Meni novi narod nije trebao". Imao je svoj Srbe, nije mu trebalo jugoslovenstvo. Zato što je odbio da služi u Nedićevoj vladi i pod vlašću Nemaca, on je deportovan u koncentracioni logor u Nemačkoj. Tu je proveo četiri godine. Na kraju rata odbio je da se vrati u Srbiju, tj. komunističku Jugoslaviju. Tamo su mu ostale žena i deca, ali mislim da ih je svojim odsustvom i ćutanjem zapravo čuvao. I tu razdvojenost od porodice, 24 godine dugu, podneo je junački.

• Kuda je otišao?

- U Ameriku, u Libertvil, predgrađe Čikaga, gde se 1965. godine upokojio. Sahranjen je pored svetog vladike Nikolaja i Jovana Dučića. Njihova tela u u nekom trenutku vraćena u domovinu, a Madžarević je još uvek ostao tamo i za njega još uvek niko ne zna.

• Kako ste došli na ideju da napišete ovu predstavu?

- Ideja je potekla od Marinka Lugonje, predsednika Udruženja za negovanje tradicije i kulture valjevskog kraja. Pitao me je da li bih to napisao i ja sam to uradio. Imao sam veliku pomoć našeg prijatelja, koji je vojno lice, a koji mi je pomagao da prikažem profil jednog vojnika. Nije lako izvući karakter čoveka tog doba, ipak mi živimo u 21. veku. Ali junaštvo, hrabrost, vera u Boga, pravoslavlje koje ga je odlikovalo, to su univerzalne vrednosti i time sam se vodio. Nas trojica se zasada pomažemo svojim sredstvima, ali vrlo nam je stalo da ova predstava zaživi i da oživimo sećanje na jednog takvog junaka. On je u rangu svetih ratnika, u rangu Miloša Obilića...

• Kojim se delom njegovog života bavite u predstavi?

- Bavim se poslednjim minutima njegovog života. Posle toliko borbe i mučenja, on se susreće sa svojom savešću i postavlja pitanje da li je on čist posle svega toga kroz šta je prošao. Naravno, ni jedna trunka nečistoće ne može da se nađe na njegovoj duši, iako mu savest postavlja najteža pitanja - i o ubistvima u ratu, klanjima, borbi prsa i prsa...

- Shvatite, on je bio  izuzetno častan. Arhetip sprskog vojnika, odnosno primer toga kakav srpski vojnik treba da bude. Mihailo je cenio neprijateljskog borca, jednom mrtvom austrougarskom vojniku celivao je čelo zbog hrabrosti koju je iskazao. Nije mogao da shvati kako bugarski vojnici mogu da čine takve zločine nad civilima. Fokusirao sam se na više momenata iz njegove autobiografije, ali ne na opšta istorijska mesta, već na detalje koje su znali samo on i najbliži. Takav je, na primer, susret sa kraljem Aleksandrom u prvim rovovima ili situacija kada je pucao u austrougarskog vojnika, izviđača koji je ispred sebe držao ženu kao štit. Mihailo je od njega 400 metara udaljen, ali uzeo je pušku i pogodio ga. Nije se dvoumio nijednog trenutka, niti razmišljao da li će da pogubi ženu...

• U poslednjim ratovima koje je Srbija vodila bilo je pojedinaca sa srpske strane koji su činili zločine. Mislite li da bi ih Madžarević odobrio?

Nikako. To bi za njega bilo potpuno neprihvatljivo. U svojoj jedinici imao je jednu takvu situaciju. Njegov vojnik je iz straha i panike ubio austrougarskog oficira koji se već predao. Madžarević se prvo iznenadio kako je to uopšte njegov vojnik mogao da uradi. No, kada je malo razmislio i analizirao situaciju, nije kaznio svog vojnika. Razumeo je da ga je gonio strah, ali su svejedno ubistva zarobljenika bila neprihvatljiva za njega. Bio je zgrožen bugarskim zločinima nad civilima.

Premijera pozorišne predstave "Arhangelov vojnik", koja se bavi najodlikovanijim vojnikom Velikog rata, održaće se 11. oktobra u Akademiji 28, sa početkom u 20 sati. Ova duodrama se bavi poslednjim minutom života nepravedno zaboravljenog heroja i njegovim susretom sa Arhangelom Mihailom, koji dolazi po svog nebeskog vojnika. Tekst potpisuje Momčilo S. Trifunović. Igraju Aleksandar Lazić i Predrag Vasić. Kompozitor je Novak Ašković, dizajner kostima Kristina Savić, a za scenografsko rešenje zaslužna je trupa "Gamajun".

(Dunja Savanović, d.savanovic@telegraf.rs)