Čudesni albumi rok muzike: Piter Frempton - "Frampton Comes Alive!", ikonični simbol rokenrola sedamdesetih

Ako želite da znate šta jedan live album može da učini za nekog izvođača, poslušajte "Frampton Comes Alive!"

Ako potom želite da razumete zašto je jako teško takvo ostvarenje prevazići, opet poslušajte isti album.

Preporučujemo

Ovaj dupli LP je u mnogo čemu odredio karijeru Pitera Fremptona, a svojevrsna ironija je da je to učinio i sam naslov, jer on ovde i jeste"uhvatio život", vinuvši se od izvođača iz jedne osrednje lige do onih koji prodaju ploče u milionskin tiražima.

Njegovi prethodni solo albumi nisu se posebno dobro prodavali, ali "Frampton Comes Alive!" vrlo brzo postaje bestseler i to u takvoj meri da su svi namah zaboravili kako Piter pre toga i nije bio previše poznat.

Doduše, znali su ga oni koji su pratli rad njegove prethodne grupe Humble Pie koju je osnovao 1969. godine zajedno sa pevačem i gitaristom Stivom Meriotom.

Njih dvojica su se upoznali krajem '68. Frempton je upravo napustio grupu Herd, pa je Meriotov plan bio da ga pozove da se pridruži njegovoj tadašnjoj grupi Small Faces. Međutim, ostalim saborcima iz njegovog benda to se nije svidelo, uprkos tome što je Frempton svirao s njima nekoliko koncerta. Kada je uvideo da do dogovora ipak neće doći, Meriot pokreće plan B: pomaže Fremptonu da osnuje svoju grupu u kojoj su bili i basista Greg Ridli i bubnjar Džeri Širli.

Kako je i Meriot bio sve nezadovoljniji onim što se događalo u Small Faces, ubrzo je i sam najavio odlazak u nameri da se pridruži toj novoosnovanoj grupi, a to će u martu 1969. godine dovesti do raspada Small Faces, o čemu je Frempton kasnije ovako govorio:

Stiv Meriot, kao ni ja, više nije hteo da glumi finog momka. Kada smo napravili grupu Humble Pie prvo smo odlučili da se nećemo brijati ni kupati! Svi smo pustili brade i nismo više nosili ispeglanu odeću. Hteli smo da nas ljudi prihvate zbog naše muzikalnosti. Objavili smo naš prvi singl "Natural Born Bugie" i pogodite šta se onda dogodilo? Ponovno smo se vratili na Top Of The Pops i devojke su počele da vrište na našim nastupima. Uživo smo bili stvarno nešto posebno. Zaista smo na pozornici umeli čuti jedan drugog. Da, bili smo tu da iznesemo svoju ulogu, ali naša uloga je bila u okviru benda. Stoga pažljivo slušam ostalu trojicu pa čak i ako ne razmišljam o tome, uvek instiktivno pitam sebe: "Šta ja tu treba da uradim? Moram li učiniti više ili manje u ovom trenutku?" Ponekad bi nam Stiv dirigovao, utišao bi nas - "Stanite momci!" - i svi bismo se stišali, onda bi on krenuo i tada naprosto morate da se naježite. Tako sam srećan što sam bio deo tog benda, ne mogu vam to opisati. To je bilo toliko važno za moju muzikalnost, moje sviranje, moje pisanje, moj osjećaj kakva grupa treba da bude. Tu sam definitivno sve to otkrio.

Humble Pie su u toj prvoj postavi trajali samo dve i po godine, za to vreme snimili su četri studijska i jedan od najboljih live albuma svih vremena - "Performance: Rockin' At The Fillmore". No bez obzira na te uspehe Frempton je '71. najavio odlazak s ciljem da se posveti solo karijeri, što je bilo veliko razočaranje za njihove fanove.

Pre nego što je 1972. godine potpisao ugovor s izdavačkom kućom A&M Records kao solo izvođač, Frempton je imao plodno razdoblje traženog session muzičara, pa je u tom periodu sarađivao sa imenima kao što su: Džordž Harison, Džon Entvisl, Donovan, Hari Nilson, itd.

Njegov prvi samostalni album bio je "Wind of Change" iz 1972. godine, a potom slede "Frampton's Camel" (1973), "Something's Happening" (1974) i "Frampton" (1975), koji se ponajbolje prodavao. Već nakon drugog albuma gitarista je počeo intenzivno nastupati u Americi s obzirom da je smatrao kako je to znatno pristupačnije tržište.

I onda sasvim iznenada, ili je bar tako izgledalo, usledio neverovatan bum sa albumom "Frampton Comes Alive!", nakon koga je otprilike godinu i po dana, počevši od prvih meseci 1976. godine, Frempton bio najveća zvezda na planeti.

Šta je dovelo do toga?

Bio je to rezultat njegovog upornog rada i godina neprekidnih turneja kada je svirao ispred mnogih grupa, od Black Sabbath, preko The Kinks, do ZZ Top, stekavši tako vernu publiku i na kraju je sve to kapitalizovao albumom "Frampton Comes Alive!"

Ako sam i zbog čega voleo ovu ploču, to je zbog njegovog zaista izvanrednog sviranja gitare i vanserijskih sola, koja su tako domišljata, slikovita, melodična, rekao bih - gospodska.

Ploča je snimana u periodu jun - novembr 1975. godine na Fremptonovima nastupima u San Francisku, San Rafaelu i Njujorku, i objavljena je kao dupli LP 15. januara 1976. na kome će se naći odličan presek pesama iz Fremptonove dotadašnje karijere. Tu su recimo romantični hitovi poput "Show Me The Way", "Baby, I Love Your Way" ali i sjajne gitarističke šetnje u pesmama "I Wanna Go To The Sun" ili "Do You Feel Like We Do".

Drugo, Frempton je ovde gotovo savršeno kontrolisao naboj svog sviranja, što je uz njegov nepretenciozan glas i ne zaboravimo - vrlo respektabilan dar za pisanje pesama činilo jednu gotovo savršenu celinu.

Naravno, nikako ne treba zaboraviti njegov bend, koji su tada sačinjavali klavijaturista i gitarista Bob Mejo, basista Stenli Šeldon i bubnjar Džon Siomos, a oni su svakako činili imena koja su pripadala najsvestranijim muzičarima tog doba, o čemu svedoči i sam Frempton:

Bio je to najbolji bend koji sam ikada imao. Ta postava se okupila 1975. godine, tako da je to u suštini bila nova grupa, ali se tako brzo učvrstila da nas je to odmah odvelo u granice normale, što je jedan sasvim poseban nivo. Godinama sam kao izvođač bio na srednjoj poziciji, kao odlična podrška drugima. Prodao bih karte za svoje nastupe u manjim prostorima, ali sam i dalje svirao s drugim bendovima. U vreme izlaska album "Frampton Comes Alive!" otišao sam deset dana na Bahame. Pre nego što ću otići, moj agent Frenk Barsalona me je nazvao i rekao: "Pogodite šta se dogodilo? Rasprodali ste nastup u Cobo Areni u Detroitu." Nisam mogao da verujem. Deset dana kasnije već smo imali tri  rasprodane noći u tom prostoru. Tada sam pomislio: "Opa, šta se to ovde događa?" "Comes Alive!" se tek počeo puštati na radiju u tom trenutku, i odmah je uzeo maha. Zašto je to bilo tako ja još uvek ne znam.

Sa albuma su skinuta tri hit singla: "Baby, I Love Your Way", "Do You Feel Like We Do" i "Show Me the Way".

Interesantno je da je komozicija "Do You Feel Like We Do" sa svojih 14.15 minuta koliko traje na albumu, za singl verziju skraćena gotovo duplo (7.19 min.), ali to je i dalje jedan od najdužih singlova koji je ušao u Top 40, nadmašiviši "Hey Jude" od The Beatles. (7.11 min.)

LP je vrlo brzo dospeo na Billboard lestvicu gde je na prvoj poziciji proveo deset nedelja (ostao je na listi 97 nedelja,  da bi na kraju 1977. godine još uvek je bio na poziciji br. 14) bio je to najprodavaniji album te 1976. godine (samo u Americi prodato je neverovatnih 8 miliona primeraka), a ukupan tiraž iznosio je oko 15 miliona prodatih kopija, što ga čini jednim od najprodavanijih live ostvarenja ikada.

Po glasovima čitaoca magazina Rolling Stone, zauzeo je treće mesto u anketi omiljenih live albuma svih vremena.

Fremptonova popularnost u tom periodu bila je tolika da je krajem 1976. dobio poziv od Stivena Forda, sina tadašnjeg amertičkog predsednika, da sa svojim menadžerom poseti Belu kuću.

Godine 2020. "Frampton Comes Alive!" primljen je u Grammy Hall of Fame, kao ostvarenje od trajnog kvalitativnog ili istorijskog značaja.

Piter Frampton je 24. kolovoza 1979. dobio svoju zvezdu na Hollywood Walk of Fame za svoj doprinos muzičkoj industriji.

Međutim, kada tolika slava dođe tako iznenada, obično se potom događaju i sudbonosne greške.

Sledeći Framptonov album, "I'm in You" (1977.), sadržavao je hit naslovni singl i postao  je platinasti, ali uprkos tome nije ispunio očekivanja u poređenju sa "Frampton Comes Alive!", što je gitarista ovako objasnio:

Apsolutno nisam hteo da snimim album "I'm In You", jer sam znao da si dobar onoliko koliko je dobra tvoja poslednja ploča. Trebao sam sebi dati vremena, ali morao sam da imam na umu svačiji dnevni red i obaveze. Imao sam tada dvadeset šest godina, nedostajalo mi je one prave mudrosti i počeo sam donositi loše odluke, slažući se s onim što drugi misle: "Imaš najveći album ikada, moraš ovo pratiti što je brže moguće inače će te ljudi zaboraviti!" To je bila velika greška jer ljudi me sigurno ne bi zaboravili. Uvek citiram priču o Iglsima. S obzirom na njihovu karijeru mogli su imati dvadeset i sedam studijskih ploča, četiri live albuma i više "najvećih hitova". Ali ne! Imali su samo osam albuma. Ne prilaze studiju dok ne dobiju neverovatne pesme. Trebao sam sačekati tri ili četiri godine. Drugi umetnici jesu. Ali ima i onih koji kažu: "Što duže čekate, to će biti teže." Možda je to za nekog istina, ali u mom slučaju nije bilo tako.

U prvoj polovini osamdesetih Fremptonova karijera je pala na najniže grane, bez obzira što je i dalje objavljivao albume pa čak i snimao filmove. Kada je sve došlo do trenutka da zapadne u potpunu obamrlost, stigao je sapasonosni poziv od njegovog školskog druga i kućnog prijatelja Dejvida Bouvija, da se pridruži njegovom pratećem bendu na turneji, što je po Fremptonovim rečima u tom trenutku za njega bilo od neprocenjivog značaja:

Dar koji mi je Dejvid dao bio je jednostavno prekrasan. Znao je kroz šta prolazim, znao je da sam izgubio verodostojnost i da ću je na taj način vratiti i da će mi tako pomoći. Nikada nisam mogao da mu zahvalim u pravoj meri za to. Mogao je imati bilo kojeg gitaristu, ali izabrao je mene.

Piter je 1998. godine objavio "Frampton Comes Alive II". Naravno, dani velike slave već su odavno prošli i on svakako nije ni očekivao da se magija prvog albuma može ponovo dogoditi, njegova želja bila je da stalno podseća slušaoce na ono što je radio najbolje.

Često bi ponovio kako je on izvođač uživo.

Godine 2017. nakon što je dva puta pao na pozornici, Fremptonu je dijagnostikovan Miozitis sa inkluzionim telima (IBM), bezbolan, ali progresivan degenerativni poremećaj koji se manifestuje slabošću i atrofijom skeletne muskulature, a posebno mišića podlaktice i kvadricepsa, mišića koji je odgovoran za ekstenziju kolena, odnosno ispravljanje kolena iz savijenog položaja. Svoje zdravstveno stanje je preneo u medijima pre nego što je krenuo na oproštajnu turneju 2019. ali je pandemija sve to prekinula na pola puta, pa je ostale koncerte morao da odloži sve do  novembra 2022. kada je nastavio započeto, ali je ovoga puta zbog uznapredovale bolesti morao da sedi na pozornici.

U junu 2019. Framptonov album "All Blues" dospeo je na prvo mesto Billboard top liste najboljih bluz albuma.

Rodžer Daltri, njegov dugogodišnji prijatelj, određen je da ga primi u Rokenrol kuću slavnih na svečanoj ceremoniji koja je upriličena 19. oktobra 2024.

Živi u Londonu, ima 74 godine.

(Telegraf.rs)