Odlasci: Merijen Fejtful (29. 12. 1946.-30. 1. 2025.), od ljupke pop ikone do izvođača sa brutalnim iskustvom

Merijen Fejtful je bila "anđelak" koji je na jednoj zabavi 1964. godine "otkrio" menadžer Rolingstounsa Endru Lug Oldam i potom od nje napravio ljupku britansku pop ikonu. Već njena prva dva albuma iz 1965. godine ("Marianne Faithfull", "Come My Way") postižu uspeh. Interesantno je da je Oldam poziva u studio bez ikakve audicije, jer je u njoj video nekog ko je u sebi nosio i nevinost i seksualnost, a to je i te kako moglo da se proda mlađanoj britanskoj publici.

Preporučujemo

Ako zna da peva, tim još i bolje.

Merijen je o tome ovako govorila:

Mislila sam da je lud, ali mi se ipak sviđao. Za razliku od toga Stounsima uopšte nisam bila oduševljena.

Karijeru pevačice započela je godinu dana pre, pevajući narodnu muziku po klubovima, da bi ubrzo postala deo tadašnje dinamične društvene scene Londona.

Baladu sa njenog prvog singla "As Tears Go By", napisali su Džeger, Ričards i Oldam, i ta ploča dostiže deveto mesto na listama popularnosti, pa se može reći da od tada i započinje njena karijera velike pevačice.

Pesma je takođe ušla na Billboard Hot 100 listu gde ostaje devet sedmica dostigavši 22. mesto, dok se na kanadskoj RPM lestvici zaustavlja na drugoj poziciji.

Ne znam jesam li u tom trenutku mogla prepoznati veliku pesmu - prisećala se Merijen kasnije - ali sam imala sreće pa to nisam ni trebala, jer je bilo već odlučeno, bilo je očito s obzirom da smo pre toga probali drugu kompoziciju koja je bila potpuno inferiorna. (Ovde misli na "I Don't Know How", Lajonela Barta). "As Tears Go By" je bila jedina pesma koja je prolazila. Ja zaista ne znam da pevam drugorazredni materijal, to ne ide. Ne mogu ga prikazati stvarnim.

Bio je to trenutak koji je odredio karijeru Merijen Fejtful, a Rolingstounsi su 1965. godine takođe snimili svoju verziju ove kompozicije sa izmenjenim aranžmanom.

Pored toga, imala je još tri Top 10 singla u Britaniji tokom 1965. godine, a koji su ušli i na Top 40 u SAD.

U tom periodu ostvarila je i karijeru glumice, pojavljujući su u drami "Tri sestre", Antona Pavloviča Čehova, a takođe je imala i ulogu Ofelije u "Hamletu" u kojoj je iz večeri u veče vrhunski izvodila scenu ludila u čemu joj je, kako je kasnije otkrila, pomogao heroin.

Njeni partneri na filmskom platnu, između ostalih, bili su i Alen Delon, Orson Vels i Oliver Rid, a u filmu "Made In USA" iz 1966. godine, režisera i scenariste Žana-Lika Godara glumila je samu sebe i prvi put na ekranu pevala pesmu "As Tears Go By", a svakako je interesantno napomenuti da je 2007. godine zajedno sa Mikijem Manojlovićem igrala u tragikomediji "Irina Palm".

U prvi brak stupila je 1965. godine sa meksičko-britanskim umetnikom Džonom Danbarom sa kojim je dobila sina Nikolasa, ali ga je ubrzo napustila zbog veze sa Mikom Džegerom, što joj je donekle pomračilo slavu tadašnje ikone "razigranog Londona", a njen ugled posebno je narušen kada je prilikom jedne policijske racije u kući Kita Ričardsa otkrivena naga, umotana u krzneni tepih nakon tuširanja, zajedno sa Kitom, Mikom i šest drugih muškaraca, o čemu je mnogo kasnije govorila:

To me je uništilo. Biti ovisnik o drogama poput nekog muškarca i ponašati se tako, uvek je oplemenjujuće i glamurozno, ali žena u toj situaciji postaje drolja i loša majka.

U svakom slučaju, u drugoj polovini šezdesetih bila je muza Rolingstounsa, a priča kaže da je jednom prilikom Džegeru rekla: "ni divlji konji me ne bi odvukli", što će kasnije postati refren njihove pesme "Wild Horses", a njena borba sa heroinom takođe je predstavljala inspiraciju za pesme poput "You Can’t Always Get What You Want" i još neke. Povodom toga Merijen je jednom prilikom izjavila:

Znam da su me koristili kao muzu za te teške pesme o drogama. Znala sam to svakako, ali mislim da je to imalo svoju svrhu i svakako je bilo vredno.

Zajedno za Džegerom i Ričardsom napisala je kompoziciju "Sister Morphine". Po nekoj priči koreni te tužne melodije potiču iz davne 1968. godine, kada je Džeger prvi put to počeo svirati. Merijen je kasnije izjavila kako joj se činilo da Mik nema reči za tu kompoziciju. Svirao je pesmu na akustičnoj gitari mesecima, da bi mu na kraju ona ponudila svoje turobne stihove u kojima govori o čoveku na samrti koji u očajanju traži morfijum. Bilo je to kilometrima daleko od balade "As Tears Go By" i predstavljalo je njeno zadiranje u neke sasvim druge, pomalo i opasne teme.

U svojoj autobiografiji iz 1994. godine napisala je:

Zavidela sam Miku i Kitu. Oni su tada izašli iz granica u kojima sam ja još uvek bila zaključana. Videla sam šta oni rade i šta bi pop muzika mogla da postane i predstavlja. "Sister Morphine" je pokušaj da to i sama učinim: da stvorim umetničko delo od pop pesme.

Ima onih koji tvrde da je strukturu te pesme napravila na osnovu poeme "Lycidas", Džona Miltona, u kojoj se nalazi stih "čisti beli čaršavi umrljani crvenim", što joj je dobro došlo u vezi incidenta koji se dogodio na brodu na putu za Brazil, kada je trudna Anita Palenberg, koja je tada bila u vezi sa Kitom Ričardsom, počela naglo krvariti. Kada su joj kasnije u bolnici dali injekciju morfijuma, njeni prijatelji su po nekim pričama osetili veliku zavist.

Ubrzo će i Merijen u sama upasti u pakao droge, ali u to vreme u tome je bila samo početnik, uostalom kao i Mik Džeger, pa iako su naslovi u štampi govorili da se u pesmi radi o njenom ličnom iskustvu i Džeger i ona će potom godinama tvrditi da je to izmišljena priča, o čemu je govorila i u medijima:

To je bila priča, doslovno samo priča, pre nego što sam počela uzimati heroin ili bilo koji drugi opijat. Bila je to samo priča koju sam imala na umu, o čoveku koji je stradao u saobraćajnoj nesreći, koji trpi bolove, koji umire u bolnici i traži još morfijuma. Bila je to stvrano tek zamisao. Tada još uvek nisam ništa uzimala.

Ipak, nedugo potom Merijen zapada u ozbiljnu zavisnost i tone u zamku prezira prema samoj sebi. Godine 1970. izgubila je starateljstvo nad sinom, razišla se s Džegerom i postala beskućnica, živeći na ulicama Sohoa u Londonu, dok je pokušavala da ostavi heroin, o čemu je 2016. godine ovako govorila novinarima:

Živela sam u vrlo lažnom svetu šezdesetih. Odjednom, dok sam bila beskućnik na ulici shvatila sam da su ljudska bića stvarno dobra. U kineskom restoranu bi mi dopustili da operem odeću. Čovek koji je imao štand s čajem davao bi mi šoljice tog toplog napitka.

Njen veliki povratak označio je novotalasni album "Broken English" koji je imao i elemente panka, regea pa čak i bluza, i  nominovan je za nagradu Gremi 1979. godine. Narkotike je zauvek ostavila 1985. godine i potom redovno objavljivala albume kojih u  diskografiji ima 21.

Udavala se i razvodila još dva puta i to za Bena Brajerlija iz pank grupe Vibrators, a potom i za glumca Đorđa Dela Terza.

U svojim kasnim godinama živela je u Parizu, a kada se 2015. dogodio teroristički napad na gradsku koncertnu dvoranu Bataclan, i tom prilikom ubijeno 90 ljudi, još istog dana napisala je pesmu "They Come At Night".

U dvehiljaditim se susrela sa brojnim zdaravstvenim problemima, pa je 2007. objavila da već 12 godina boluje od hepatitisa C, a takođe je bila podvrgnuta uspešnoj operaciji tumora na dojci. Imala je i bolesti zglobova uključujući i artritis, a 2020. tokom Covid pandemije ležala je u bolnici 22 dana.

Preminula je 30. januara 2025. godine.

Mik Džeger, sa kojim je bila u četvorogodišnjoj vezi, oprostio se od nje sledećim rečima:

Jako sam tužan od kada sam čuo za smrt Merijen Fejtful, ona je toliko dugo bila deo mog života. Bila je divna prijateljica, prekrasna pevačica i sjajna glumica. Uvek ću je se sećati.

(Telegraf.rs)