Preslušao sam: Vlatko Stefanovski - "Mother Tongue", majstorski akustičarski slalomi (Croatia Records 2024.)

Oduvek sam Vlatka Stefanovskog doživljavao kao inteligentnog "ratnika" improvizacije i ritma.

Preporučujemo

Njegova pojava uglavnom me je terala da razmišljam na sledeći način:

Mnogo je onih koje virtouznost vrlo često odvodi na pogrešnu stranu, na stranputicu. Oni postaju robovi forme, zanemarujući suštinu.

Da bi se to izbeglo nije dovoljno biti samo virtouz.

Potrebno je biti inteligentni virtouz.

Ili još bolje: Nadasve inteligentni virtouz.

Stefanovski to svakako i jeste.

No zašto je on po mom mišljenju ipak najviše dao dok je bio u grupi Leb i sol?

Pa zato što su i ostali tu bili virtouzi, pa samim tim i kanalisali njegov ego trip.

Tada je Vlatko svirao inteligentno, bravurozno, a istovremeno i nadasve korisno.

Svaki njegov ton je imao svoj smisao i svrhu.

A to je sasvim dovoljno ne za jedan, već više života.

Ono što je od njega došlo kasnije meni lično nije bilo toliko interesantno, ali to opet ne znači da i u tom periodu Stefanovski nije ponudio mnogo toga vrednog svake pažnje.

Taj period u dobroj meri obeležila je i Vlatkova saradnja sa Miroslavom Tadićem. Sećam se kada sam prvi bio na njihovom koncertu, mislim da je to bilo u Sava centru, zaista sam se oduševio, ali ako hoćete iskreno, daleko više Tadićem nego Stefanovskim.

Zašto?

Pa Vlatkov pristup akustičnoj gitari mi je već bio poznat jer se u mnogo čemu podudarao sa njegovim sviranjem na električnoj, a to sam već ko zna koliko puta do tada čuo.

Za razliku od toga, Miroslav Tadić je doneo jednu nesvakidašnju, do tada gotovo neviđenu izražajnu formu, ako govorimo o akustičnoj gitari na ovim prostorima.

Mislim da je svakom iole boljem poznavaocu gitarističke tehnike jasno kao dan: naprosto je jako teško, bolje reći apsolutno nemoguće, nadoknaditi trzalicom sve ono što su u stanju da izbace prsti desne ruke.

Iako je bez svake sumnje jasno da je Vlatko izuzetno veliki radnik, neko ko je apsolutno posvećen gitari i muzici, što ga je uostalom i dovelo na poziciju na kojoj se danas nalazi, čini mi se da je čak i tu pomalo preterivao, ponekad sam imao utisak da se gotovo prepustio klasičnom tezgarenju, što majstoru takvog renomea zaista nije bilo potrebno.

Jednostavno, ne mora se uvek i sve (čitaj: sa svima) svirati, ali dobro, to je već neka druga priča.

Sredinom decembra meseca dobio sam njegov album "Mother Tongue (Majčin jezik/ Maternji jezik)", ali ovoga puta na vinilu, jer izdavačka kuća Croatia Records ovo ostvarenje originalno je objavila 2017. godine.

Na albumu se nalazi devet kompozicija, uglavnom tradicionala, izuzev dve koje su takođe svima dobro poznate: "Bistra voda" iz repertoara grupe Leb i sol i Bregovićeva "Uspavanka za Radmilu M." na kojoj je Stefanovski (uz Gorana), originalno svirao akustičnu gitaru.

Već na prvo slušanje ovog albuma primetio sam da je Vlatkov pristup ovde dosta drugačiji, smireniji, sa željom da emocije nadvladaju tehniku, što mu ponekad nije polazilo za rukom.

Čini se da je na ovoj ploči to uspeo, gotovo kao nikada pre.

Možda je tome doprineo i težak period na privatnom planu kroz koji je prolazio u vreme nastajanja ovog albuma, što se svakako odrazilo i na same kompozicije, odnosno njegovo sviranje.

Naravno, ovde je prisutno i sve ono na šta smo kod Stefanovskog već navikli: svaki ton je kristalno jasan i definisan, zvuk njegove akustične gitare je besprekoran, ali su i improvizacije koje donosi s jedne strane prožete apsolutnom svrsishodnošću, a sa druge, emocijama koje su i te kako primetne.

Takođe, ovde je osetna i njegova želja da se vrati svojim korenima, podneblju sa koga je potekao, istražujući neke od najlepših makedonskih pesama, poput: " Makedonsko devojče", "Zošto si me majko rodila", "Jano mori", "Ogreala mesečina", "Pelistersko oro", "Kasapsko oro", a tu je i "Dimitrijo, sine Mitre" koja je nastala davnih godina u Vranju i koju je po predanju spevala Stana Avramović Karaminga.

Album otvara nezaboravna kompozicija "Bistra voda", koju su zajednički potpisali Stefanovski i Bodan Arsovski, jedna od onih obaveznih iz Vlatkovog koncertnog repertoara ko zna koliko puta do sada odsvirana, ali ovde je uspeo filigranski preplićući setne i nežne tonove svoje akustične gitare, da joj udahne jedan sasvim novi život. Pa čak i u onim kompozicijama koje zahtevaju neupitnu izvođačku virtuoznost kao što su to "Pelistersko" i "Kasapsko Oro", Stefanovski ovoga puta suvereno vlada situacijom ne dozvoljavajući da ga tehnički zahtevne kompozicije odvuku na onu drugu, bespotrebnu stranu.

Što se "Uspavanke za Radmilu M." tiče, original je po mom skromnom mišljenju ipak ostao nenadmašan. Jasno je da je Vlatko ovu kompoziciju donekle prilagodio i izmenio jer je izvodi sam, za razliku od izvorne verzije gde svira zajedno sa Bregovićem, ali to je donekle promenilo i strukturu same kompozicije što je i razumljivo. Sve je tu opet na svom mestu, ali meni nekako nedostaje ona teško uhvatljiva toplina originala.

Takođe, jako interesantno aranžmansko rešenje koje možete čuti u kompoziciji "Zošto si me majko rodila", koju je na tako maestralan način otpevala velika Esma Redžepova. Mislim da je Vlatko ovde dostojno odgovorio tom isitinski velikom izazovu.

I ne samo to: Snimiti album na kome je jedini instrument akustična gitara, uz dodatak udaraljki na par kompozicija,  posebno u današnjem vremenu prepunom apsolutnog muzičkog kiča i svakakvih eksperimenata, poduhvat je dostojan svake pažnje i u to se kolo, ma ko šta mislio, ipak ne može svako uhvatiti.

Što se samog vinila tiče, on je stvarno besprekoran.

Zaista je uživanje staviti na gamofon ovako tehnički doteranu ploču i svaka čast izdavaču na tome.

Interesanto je da se na naslovnici ovog albuma nalazi fotografija Vlatkove majke, glumice Nade Stefanovski, a svakako treba pomenuti da se u bukletu nalazi nekoliko sjajnih Vlatkovih fotografija i propratni tekst Nenada Georgievskog.

Ako volite akustičnu gitaru i kompozicije koje su stizale iz naše nekadašnje najjužnije republike, na pravom ste mestu.

U tom slučaju ovo je ploča koja će vam, bez svake sumnje, priuštiti pravo zadovoljstvo.

(Telegraf.rs)