Odlasci: Halil Mekić Sos (27. februar 1951. - 10. januar 2025.), večiti dečak grupe Drugi način

Kada bi danas mogao da se pojavi album koji bi nam makar približno značio onako kako nam je davnih sedamdesetih značio prvi album grupe Drugi način, gde bi nam bio kraj.

Preporučujemo

Ta ploča je do dan-danas ostala po mnogo čemu neprevaziđena, apsolutni biser kome vreme ne može potamniti sjaj.

U poslednjih nekoliko meseci bio sam u neprekidnoj komunikaciji sa pojedinim članovima grupe Drugi način, posebno sa Borisom Turinom Turkom, i svi smo se nadali da će Sos ozdraviti.

Jučerašnje vesti odagnale su sve naše nade.

Žao mi je, jako mi je žao.

Te pesme i Sosova gitara zauvek su ostale duboko u mom srcu, one su bile i više od muzike, mogao bih reći da su bile moja mladost, moja sreća i tuga, bile su noći koje sam proveo sa Lenom dok smo ih kao opčinjeni slušali, o čemu sam već pisao u tekstu "Davni tragovi Lenine samoće".

Ne znam šta bih danas dao da se makar na trenutak vrati ta magija.

Kada sam jednom prilikom Sosu pokazao plakat Novih akorda, grupe iz koje je nastao Drugi način, oči su mu bile pune suza.

Verujem da mu je u tom trenutku u mislima proletelo sve ono najlepše što mu je muzika donela, setio se Trpnja i odmarališta "Grič" u kome su Novi akordi (a kasnije i Drugi način) svirali letnje "tezge" početkom sedamdesetih.

O svemu tome jednom prilikom pričao mi je Ismet Kurtović:

To su bili nezaboravni dani. Moje druženje sa Sosom, pa to je... Ja svaki dan razmišljam da napišem na Fejsu kada sam došao u Zagreb, gde mi je bilo lijepo, a gde mi je bilo ružno. Jedna od lijepih stvari je bila kada me je Sos primio u svoju kuću, u svoju sobu, a njegovi roditelji su gledali na mene kao da sam njihov, hranili su me. Nisam ja bio stalno tamo, ali sam "visio" tu više nego igde. Dozvolili su mi da se prijavim na njihovu adresu. Čini mi se da sam bio prijavljen na Sosovu adresu sve do ženidbe, do osamdesete. Imao sam posle milion adresa gdje sam to mogao uraditi, jer sam već godinama živio u Zagrebu, ali mi je to uvjek ostajalo u dokumentima i to je ta veza sa Sosom i njegovom familijom. Takođe treba znati da je on imao, odnosno ima i dvije sestre, hoću reći nije bio sam, nije bio jedinac. Oni su poreklom iz Rožaja ili Bijelog Polja, mislim ipak Bijelog Polja. Njegov stari je bio vojno lice i na kraju su završili u Zagrebu gdje je Sos i rođen. Mekića ima još uvek dole.

O nastanku njihovog vanvremenskog prvog albuma i ideji da tu koncepcijski tretiraju samoću, Ismet je ovako govorio:

Nije tu bilo nekog presinga, ideje su nastajale dok smo radili. Kada je Turko vidio šta sve imamo, napisao je tekst "Na mom dlanu" i kad smo sve to složili, to se nekako samo nametnulo. Ta super atmosfera je otvorila prostor, pjesme su same od sebe izletile. Mi nismo kada smo ih stvarali ni znali da ćemo to snimiti, nismo imali pojma, niti je to bio nekakav ambiciozni plan. To je bilo više neko srljanje u životu, naš vlastiti gušt, jer to je bio period kada smo mi sve bliskiji jedan s drugim, uključujući sve u bendu. Drugi način je stvarno živio jedan bendovski život. Nikad se lova nije djelila različito. Ne znam... sve stavri u životu su nam bile u drugom planu, bend je bio prvi, no nažalost, to se vrlo brzo izgubilo i nestalo.

Kada je prva postava grupe prestala s radom, Sos i Ismet su nastavili saradnju u grupi Nepočin, iz čega je nastao album "Svijet po kojem gazim".

Nakon toga Sos se dugo vremena bavio privatnim biznisom.

Poslednji put čuo sam se sa njim pre nekoliko meseci.

Pitao me je da li ću doći u Zagreb, odnosno u Prelog, na obeležavanje pedesetogodišnjice njihovog prvog albuma.

Bio je u bolnici i još uvek je imao problema s govorom, ali jako se radovao tom događaju.

Nažalost, nije ga dočekao.

Život je, kako to već često biva, imao drugačiji plan.

Tako je to.

Sve bude i prođe, ali mi o tome obično ne razmišljamo, uvek negde žurimo, uvek nam nedostaje vremena.

Dragi prijatelju, nadam se da ćeš negde tamo pronaći svoj mir.

I beskrajno ti hvala za muziku koju si nam ostavio.

Ona je već upisana u večnost.