Zaboravljeni akustičari iz vremena muzičke romantike (drugi deo)

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka u nekadašnjoj Jugoslaviji bila je veoma jaka akustičarska scena. U tom smislu Beograd je svakako prednjačio, a kao potvrdu toga dovoljno je navesti imena kao što su Vlada i Bajka, S vremena na vreme ili Suncokret, ali to svakako nije sve.

U tekstu koji sam pisao pre nešto više od dve godine, napomenuo sam da je naš glavni grad  dao i mnogo više, jer su značajan trag na toj sceni svakako ostavili i drugi izvođači, pa sam tom prilikom izdvojio pet imena za koje sam smatrao da ih svakako vredi sačuvati od zaborava, a to su: Grupa Zajedno, Porodična manufaktura crnog hleba, Trio DAG, Ganeša i grupa MAJ.

Preporučujemo

Pa iako je Beograd sasvim očigledno bio centar akustičarske muzike, taj talas se vrlo brzo prelio i u druge delove ondašnje zemlje. Neki od tih izvođača imali su dosta uspešne karijere, kao što su na primer Lutajuća srca (Niš), Buco i Srđan (Dubrovnik), Jadranka Stojaković (Sarajevo), Miladin Šobić (Nikšić), itd.

S obzirom da sam i o ovim izvođačima pisao u više navrata, ovoga puta podsetiću vas na nekoliko imena koja svakako vredi spasiti od zaborava, ali o kojim se danas vrlo malo zna. Uslov da se nađu u ovom popisu bio je da imaju makar jednu snimljenu ploču.

1. Grupa Ing - "Čeznem" (Priština)

Mislim da sam bio osmi razred, kada sam jednom prilikom otišao do susednog grada u posetu kod nekih rođaka, i naravno, nikako nisam hteo da propustim priliku da svratim do prodavnice ploča u tom mestu. Iako nisam imao nekog novca kod sebe, ipak sam hteo da pogledam šta je to što je novo i interesantno, pa ću se kasnije za novac već nekako snalaziti, kao i mnogo puta do tada. Nakon podužeg razgledanja, uhvatio sam ispod oka sumnjičavi pogled prodavačice i shvatio sam da je već vreme da napustim prostor u kome sam se nalazio. Naravno, tu sam video makar nekoliko albuma koje bih rado imao u svojoj kolekciji ali za tako nešto novca nije bilo. I taman kada sam hteo da se okrenem i izađem, na samom kraju police spazio sam singl na kome je bila fotografija trojice momaka kako silaze niz neke stepenice, ispod je pisalo: Grupa Ing, uz naslov kompozicije  - "Čeznem". Zamolio sam prodavačicu da mi pokaže tu ploču i kada sam je uzeo u ruke, setio sam se da sam u Džuboksu pročitao nekoliko redova o ovoj akustičarskoj grupi, ali to je bilo prilično šturo. Pomislio sam u trenutku da vratim ploču i izađem, ali me je bilo sramota da posle toliko provedenog vremena u razgledanju ne uzmem baš ništa. Kako je u uglu omota bila napisana cena, shvatio sam da taj novac ipak imam kod sebe, a kada sam na etiketi ploče pročitao da je kompozicija "Čeznem" komponovana na tekst Rabindranta Tagore, počeo sam da prevrćem po džepovima tražeći novac. Beše to vreme u kome mojoj generaciji takva imena nisu bila sasvim nepoznata, pa tako ni poezija indijskog filozofa i književnika Tagore.

Uglavnom, imao sam zbirku poezije "Gradinar", iz koje je pesma preuzeta, doduše u skraćenoj verziji. Ovu knjigu Tagore je na engleskom jeziku objavio davne 1913. godine, kada je i dobio Nobelovu nagradu za književnost. Sećam se da sam pisao neke njegove citate i stihove po klupama i koricama sveski, na svaki način pokušavajući da ostavim utisak kod devojaka, koje su sve više i više ulazile u moj vidokrug.

Uglavnom, kada sam došao kući stavio sam ploču na gramofon i kada je igla došla do kraja, vratio sam je još jednom, pa još jednom, a kad je tako, znao sam da ni ovog puta nisam pogrešio što se izbora tiče.

Potražio sam i onaj Džuboks gde sam jedino pronašao neki napis o ovoj grupi i pročitao da vokalno-instrumentalni sastav ING sačinjavaju tri buduća inženjera, apsolventa elektrotehnike na prištinskom univerzitetu, da je PGP RTB upravo objavio njihov prvi singl, kao i da planiraju učešće na festivalima u Subotici i Prištini.

Mnogo kasnije saznao sam i imena članova grupe: Vlada Marić je svirao gitaru i komponovao, drugu gitaru svirao je Nenad Sekulić, dok je pevač bio Branislav Petrović. Interesantno je da je prateće glasove pevala Milice Milosavljević, čije ime mi nije bilo nepoznato. Bila je odlična pevačica, a kasnije i članica grupe Kosovski božuri iz Prištine koju je predvodio klavijaturista Sinan Alimanović, kasnije u nekoliko navrata član Indexa, a danas džez muzičar evropskog formata.

Na albumu "Veče rok muzike - JRT Opatija '78", ostala je zabeležena kompozicija grupe Kosovski božuri "Šta da mislim o njoj", ali to je priča za neki drugi put.

Čeznem da ti kažem

Čeznem da ti kažem

najdublje reči koje ti imam reći

Ali se ne usuđujem,

strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi

i odajem tajnu svoju u šali.

Olako uzimam bol svoj,

strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da ti kažem

najvernije reči koje ti imam reći

Ali se ne usuđujem,

strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u neistinu,

i govorim suprotno onome što mislim.

Ostavljam bol svoj da izgleda glup,

strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim

najdragocenije reči što imam za te.

Ali se ne usuđujem,

strahujući da mi se neće vratiti istom merom.

Zato ti dajem ružna imena

i hvalim se svojom surovošću.

Zadajem ti bol, bojeći se

da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim mirno pored tebe

Ali se ne usuđujem,

jer bi mi inače srce iskočilo na usta.

Zato brbljam i ćaskam olako,

i zatrpavam svoje srce rečima.

Grubo uzimam svoj bol,

strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek

Ali se ne usuđujem,

strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.

Zato ponosito dižem glavu

i dolazim veseo u tvoje društvo.

Neprekidne strele iz tvojih očiju

čine da je moj bol večito svež.

2. Monokl - "Želeo sam da budem vetar" (Niš)

Iako su Lutajuća srca daleko najpopularniji niški akustičarski bend, oni svakako nisu bili i jedini iz tog grada kojima je pošlo za rukom da dobace do ploče. U stvari, oni su jedan od najznačajnijih akustičnih sastava ondašnje Jugoslavije, a svakako je interesantan podatak da su Lutajuća srca prvi sastav iz Srbije kome je pošlo za rukom da objavi LP ploču, ako izuzmemo Beograd. Njihov uspone počeo je kada su na Omladinskom festivalu u Subotici 1972. godine za kompoziciju "Još malo" osvojili prvu nagradu žirija, prvu nagradu publike i nagradu za najbolji tekst.

Uz Lutajuća srca grupa Monokl bila je najvažniji predstavnik niške akustičarske scene sedamdesetih godina prošlog veka.

I mada se dešavalo da neke akustičarske grupe kasnije budu pojačane električmim instrumentima, pa u toj formi i snime svoje prve ploče, kod njih je bio obrnut slučaj. Početkom sedamdesetih godina u Nišu je radila hard rok grupa Fany u kojoj su svirali Bratislav Jevtović i Uglješa Jondžić, dok je treći član bio bubnjar Miroslav Petković. Svirali su po manjim klubovima u Nišu i oklini, ali su 1975. godine odlučili da se prijave za Akustičarski festival koji se te godine održavao u niškom Domu JNA. Jasno je da je to bilo zlatno doba akustične muzike, a svakako je veliki uticaj na njih imao i jugoslovenski uspeh Lutajućih srca. Uglavnom, na tom festivalu prolaze dosta dobro, što nije prošlo nezapaženo od strane uticajnih ljudi iz muzičkih krugova, pa ih Nikola Nešković ubrzo poziva da snime nakoliko svojih kompozicija. Kroz grupu je prošlo više muzičara, a najpoznatija postava izgledala je ovako: Slavica Kostić - gitara, vokal; Bratislav Jevtović - gitara, vokal; Uglješa Jondžić - gitara, vokal i Vojislav Radivojević - gitara, vokal.

Radili su i songove za pozorišnu predstavu "Nema kraja i početka" a učešće na Omladinskom festivala 1978. godine omogućilo im je da za izdavačku kuću Diskos snime svoj prvi i jedini singl na kome su kompozicije "Želeo sam da budem vetar" i "Ala j' lep ovaj svet".

Sa radom su prestali 1980. godine.

3. Dinka i Branka - "Beli šal" (Novi Sad)

Svakako da je Novi Sad u drugoj polovini dvadesetog veka imao veoma živu rok scenu. Tu su između ostalih radile i akustičarske grupe, od kojih je svakako najpoznatija Žetva u kojoj je karijeru započeo Đole Balašević. No kako se o tome uglavnom sve zna, priča nas ovoga puta vodi na drugu stranu, ka ženskom duetu Dinka i Branka. Koreni ovog dueta sežu do onih dana kada su se Elvedina Kasapović i Branka Cvetković upoznale u srednjoj školi, da bi saradnju ozvaničile početkom sedamdesetih godina, tokom studija na Pravnom fakultetu. U početku, zanat su pekle tako što su nastupale ispred grupe Watt koja je imala saradnju sa horom In spe, u kome su njih dve pevale. Na tim koncertima "zagrevale" su publiku izvodeći kompozicije poznatih svetskih akustičara kao što su Simon & Garfunkel i drugih.

Ubrzo će početi da pišu i sopstvene kompozicije, pa 1978. godine nastupaju na Omladinskom festivalu u Subotici. Nakon toga, Branko Pražić koji je u to vreme bio član grupe Crčak i mravi piše za njih kompozicije "Kad bi", sa kojom uzimaju učešće na festivalu Opatija '79 i "Beli šal". Ova druga, iako je bila na B strani singla koji su potom objavili za izdavačku kuću Jugoton, ubrzo se našla na programima mnogih jugoslovenskih radio stanica, pa samim tim postaje i popriličan hit, što je Dinki i Branki omogućilo i brojna gostovanja u radijskim i TV programima. Nastupale su takođe i na međunarodnim festivalima u Livornu i Valensiji, a za potrebe Radio Novog Sada snimile su brojne kompozicije, ali se nijedna od njih nije našla na nekoj ploči, što je zaista šteta.

Sa radom su prestale sredinom osamdesetih.

Elvedina Dinka Kasapović preminula je sredinom oktobra meseca ove godine.

Sasvim je jasno, da iako su ovi izvođači danas gotovo potpuno nepoznati mlađim naraštajima, nikako im se ne može osporiti živopisna poetičnost njihovih kompozicija koje su u vremenu nastanka imale jednu vrlo važnu prednost: mogle su se izvoditi u mnogim prilikama, jer je za to bila potrebna tek jedna akustična gitara i družina koja će pevati na sav glas, bilo kada i bilo gde.

Kraj logorske vatre, na ekskurzijama, letovanjima ili žurkama.

Zbog toga ih se i vredi prisetiti, jer govore o jednom vremenu u kome će stvarnost ipak prestizati naše snove.

A kada neke godine prođu i kada se osvrnemo i pogledamo iza sebe, život će nam pokazati da je mnogo naših snova netragom nestalo, ali makar možemo biti ponosni na to da nam je nekada za sreću trebalo tako malo - jedna gitara i jedna pesma.

Ovo današnje doba donelo je toliko "novih vrednosti" za koje vam tek kada ih uhvatite, postane jasno da je to nešto što je potpuno bezvredno i da je sreća još uvek ostala ona stara, nepotkupljiva dama, koja ima nepogrešiv odnos prema onome što činite i stvarate.

Tu slučajnosti gotovo i da nema, a naše želje svakako ne igraju preveliku ulogu.

(Telegraf.rs)