Čudesni albumi rok muzike: Spirit - "Twelve Dreams Of Dr. Sardonicus", tužna sudbina gitarskog čarobnjaka

Kada bih nekim, čak i boljim poznavaocima rok muzike, pomenuo grupu Spirit, prilično čest odgovor bi bio: "Behu li to oni od kojih su Led Zeppelin "maznuli" uvod za "Stairway To Heaven?"

Preporučujemo

I stvarno, ta kompozicija koja je pomalo "proslavila" grupu Spirit, nalazi se na njihovom prvom albumu, naziv joj je "Taurus" i svakako je zanimljiva, bolje reći neobična, posebno ako znamo da je objavljena davne 1968. godine.

Ne znam da li su Led Zeppelin (čitaj: Džimi Pejdž), baš tu pronašli inspiraciju za svoju legendarnu "Stairway To Heaven", ali ono što pouzdano znam jeste da su Spirit daleko važniji od te jedne pesme koja je ponekom zapala za oko (ili uho, kako god), a zašto je to tako pokušaću da objasnim u sledećim redovima.

Spirit je jedna od onih grupa koje je po mnogo čemu išle ispred svog vremena, a takve obično prate sukobi unutar same postave, nerazumevanje široke publike, problemi sa izdavačkim kućama i menadžerima.

I kao po pravilu, priznanja za njihov rad obično stignu prekasno, kada takvi bendovi već odavno ne postoje ili su ključni članovi već digli ruke od svega.

Priča o ovoj grupi počinje još davne 1965. godine, kada se u Los Anđelesu okupilo nekoliko muzičara koji su sebe nazvali Red Roosters. U toj postavi bili su neki ključni članovi grupe o kojoj je ovde reč: gitarista Rendi Kalifornija, basista Mark Andes i pevač Džej Ferguson. Ime su promenili 1967. godine kada se ovoj trojci pridružuju klavijaturista Džon Lok i bubnjar Ed Kesidi.

Njihovo orginalno ime bilo je "Spirits Rebellious", inspiraciju za to pronašli su istoimenoj knjizi pisca Halila Džubrana, ali kako im se učinilo da je ipak predugo, ubrzo su ga skratili u Spirit.

Ed Kesidi je bio očuh Rendija Kalifornije i imao je interesantan životopis jer je pre upliva u rok muziku svirao sa istinskim velikanima džeza, kao što su Telonijus Monk, Džeri Maligan i Kenonbol Ederli, a u jednom kraćem periodu bio je i član grupe Rising Sons, u kojoj su bili Tadž Mahal i Raj Kuder.

I Rendi se imao čime pohvaliti u trenutku kada je postao član Spirita, jer je tokom 1966. godine svirao u grupi Jimmy James And The Blue Flames koju je predvodio Džimi Hendriks.

Interesantno je da je njegovo pravo ime bilo Rendi Krejg Vulf i upravo mu je Hendriks dao nadimak "Kalifornija", kako bi ga razlikovao od basiste Rendija Palmera, kome je dao nadimak "Rendi Teksas".

Blue Flames su trajali kratko, samo tri meseca, a Rendi Kalifornija se ovako prisećao tog perioda:

Upoznao sam Džimija u trgovini Manny's Music u Njujorku. Video sam ga u zadnjem delu trgovine gde je svirao Strata. U jednom trenutku pogledi su nam se sreli pa sam ga pitao da li mogu da mu pokažem neke stvari koje sam naučio na gitari. Dao mi je Strata bez reči, pa sam počeo da sviram nešto slajd tehnikom. To mu se jako dopalo i pozvao me je da te večeri dođem u Caffe Wha, kako bi nastupali zajedno. Mislim da pre toga nije svirao ništa samostalno i da mu je to bio prvi nastup u tom prostoru. Nikada neću zaboraviti taj trenutak kad su nam se pogledi sreli i neko vreme tako ostali. Između nas se dogodila neka vrsta istinske duhovne srodnosti ili veze. Izgledalo je kao da se već dugo poznajemo. Te prve večeri, pred sam početak svirke, pokazao mi je akorde nekih pesama. Tu u svlačionici naučio me je "Hey Joe", "Wild Thing", "Shot Gun", i neke standardne bluz stvari. Sećam se da mi je pokazao akorde za "Hey Joe", jer to nikad pre nisam čuo.

Grupa Blue Flames svirala je u raznim njujorškim klubovima mešavinu bluza, roka i ritma i bluza, a u repertoaru su bile i rane verzije pesama koje će kasnije izvoditi grupa Jimi Hendrix Experience.

Sudbina je htela da na jednom njihovom nastupu bude prisutan i basista Enimalsa, Čas Čandler, koji će, kada je čuo njihovu verziju pesme "Hey Joe", ubediti Hendriksa da dođe u Britaniju gde postaje njegov producent, a slavni gitarista će potom u vrlo kratkom periodu ispisati jednu od najvažnijih priča u istoriji rokenrola.

Što se tiče grupe Spirit, oni već do 1970. godine snimaju tri inovativna i po mnogo čemu interesantna albuma:"Spirit" (1968),"The Family That Plays Together" (1968) i "Clear" (1969). Pa ipak, njihova muzika ne izaziva preveliko interesovanje, što dovodi do toga da i producent Lu Adler sa čijom su izdavačkom kućom imali potpisan ugovor, u jednom trenutku izgubi strpljenje i digne ruke od svega.

Kako svaka nevolja obično ide ruku pod ruku sa nekom drugom, ovo nije jedino što je mučilo članove grupe Spirit.

Unutrašnji sukobi bili su sve očitiji i to je posebno kulminiralo između pevača i gitariste. Ferguson je smatrao da je vreme da se priklone pesmama koje će im konačno doneti komercijalni uspeh, ali za to gitarski čarobnjak Rendi Kalifornija nije hteo ni da čuje, smatrajući da i dalje treba da eksperimentišu.

U takvoj situaciji činilo se da će svako otići na svoju stranu, što bi svakako i bilo tako da se nije pojavio producent Dejvid Mening Brigs, koji je već postao poznat zahvaljujući saradnji sa Nilom Jangom.

Brigsu je makar nakratko pošlo za rukom da umiri strasti u grupi Spirit i da ih privoli za rad u studiju.

Rezultat je bio stvarno čudesan.

Album "Twelve Dreams Of Dr. Sardonicus" bio je čisto remek delo.

Ono što je sigurno, jeste da je ovde u pitanju možda najautothonija vrsta američkog roka koju su stvarali muzičari najvišeg kalibra, ili kako je to neko mudro rekao:

Spirit su grupa koja je svoj rok začinila džezom, ali nikada nisu dopustili da se kvazi umetnost umeša u njihovu muziku.

Oni koji malo bolje poznaju njihov opus često se dvoume da li su se najbolji trenuci i zlatna nadahnuća ove grupe dogodili već na njihovom prvom LP-iju, ili je za tako nešto ipak trebalo pričekati da se pojavi  četvrti album "Twelve Dreams Of Dr. Sardonicus".

Što se mene tiče, ja ipak pripadam ovim drugima.

Interesantno je da mnogi ni danas ne znaju, jer to nigde nije posebno ni naznačeno, da je njihov četvrti LP zamišljen kao konceptualni album naučne fantastike na kome je dvanaest pesama koje su predstavljale dvanaest vizija izvučenih iz stvarnih situacija. Međutim, ono što je očigledno jeste da je ovaj album (kao i prethodna tri), išao kilometrima daleko ispred svog vremena.

Baš zahvaljujući tome, ako slušate bilo koja od ova četiri gore navedena LP-ija, nikada nećete imati utisak da zvuče zastarelo, naprotiv, zvučaće isto toliko dobro kao i u godinama kada su objavljeni.

Što se "Twelve Dreams" tiče, naveo bih reči jednog kritičara koji je smelo tvrdio da je taj album "apoteoza grupe Spirit" (apoteoza - termin kojim se označava uzdizanje čoveka među bogove), odnosno spajanje svega onoga što su do tog trenutka naučili, kako bi pronašli ključ za ulazak u bilo koji muzički stil.

I stvarno, ovde možete naći maštovite vokalne harmonije ("Prelude - Nothin' To Hide"), raskošne duvačke aranžmane ("Morning Will Come"), dok su kompozicije "Animal Zoo" i "Mr. Skin" ništa drugo do dva perfektna rok singla koja su išla svetlosnim godinama ispred svog vremena. "Nature's Way" postala je jedna od prepoznatljivih pesama grupe Spirit, ali u to vreme nije bila veliki hit, dostignuvši tek 111. mesto na Billboard lestvici, 1971. godine.

Na popisu 1000 najboljih albuma svih vremena Kolina Larkina iz 2000. godine, "Dr. Sardonicus" zauzeo je 332. mesto.

Ali to nikako ne bi trebalo da vas zavara.

Grupa Spirit se nakon studijskih sesija relativno brzo brzo razilazi. To ne treba da čudi, jer ni tokom snimanja albuma članovi grupe nikada nisu u isto vreme bili u studiju. Tokom miksovanja pesama Rendi Kalifornija je usled pada sa konja zadobio ozbiljne povrede glave. Grupa je nakon objavljivanja albuma krenula na promotivnu turneju koja je ubrzo prekinuta, dok su najavljeni nastupi u Japanu otkazani, jer se Rendijevo psihičko i opšte stanje naglo pogoršalo. Njihov poslednji nastup u originalnoj postavi dogodio se 30. januara 1971. godine, ali kako se sve umalo nije završilo tučom između članova benda, jasno je da dalje nisu mogli. Kreativne, ali i sve druge razlike bile su vidljivije nego ikada pre. Nakon toga basista Mark Andes i pevač Džej Feruson odlaze kako bi osnovali Jo Jo Gunne, a njihov prvi istoimeni album koji je objavljen 1972. godine važi za vrhunsko ostvarenje ove grupe.

Rendi je potom sve podredio svom oporavku pa je tek 1973. godine snimio svoj prvi solo album pod nazivom "Kapitain Kopter And The Tvirlybirds". Nakon kratke promotivne turneje, a pod pritiskom izdavačke kuće, koja je htela da iskoristi ime grupe Spirit, okupljaju se ponovo, ovoga puta u izmenjenoj postavi, ali kako nije bio zadovoljan postignutim rezultatima Rendi se povlači na ostrvo Molorka na Havajima gde mu je živela majka.

Sredinom sedamdesetih, Ed Kasidi je ubedio svog posinka da pokušaju ponovo, pa su potom objavili više albuma u različitim postavama (u grupi su u određenim periodima bili i originalni članovi) od kojih su neki bili zaista dobri, ali to je priča za neki drugi put.

Nakon objavljivanja "Twelve Dreams Of Dr. Sardonicus" nije dostigao neke visoke pozicije na lestvicama popularnosti, zaustavio se na 69. mestu Billboard top liste, a do zlatnog tiraža dospeo je tek 1976. godine.

Rendi Kalifornija je to ovako objasnio:

Izdavačka kuća nikada nije u potpunosti stala iza nas, uvek bi neko neprijatno iznenađenje došlo s te strane. To je verovatno i razlog da bez obzira na sve naše prekrasne pesme nikada nismo uspeli, s tim da takva konstatacija možda ne važi za kompozicije "Got A Line On You" (pesma sa prvog albuma, op. autora) i "Nature's Way".

Rendi nikada nije dobio priznanje ni hvalospeve koje je i te kako zaslužio. Bio je izuzetan gitarista, maestralan kompozitor i pevač. Osim sa Spiritom, sarađivao je i sa mnogim drugim muzičarima. Nažalost, tragično je preminuo kada je imao 47. godina.

Nesreća se dogodila 2. januara 1997. godine, prilikom kupanja sa sinom na ostrvu Molorka, tada su bili u poseti Rendijevoj majci Bernis Perl. Tokom kupanja iznenadila ih je riptida, snažna pučinska struja, uzrokovana plimom, koja povlači vodu kroz zaliv duž plaže, stvarajući fenomen sličan prirodnom vodenom bazenu koji kupače uvlači u more za manje od jednog minuta. Shvatajući šta se događa, Rendi je odgurnuo sina u talas koji ga je potom izbacio na obalu, ali on nije uspeo da ispliva.

U to vreme, planirao je evropsku turneju s obnovljenom postavom Spirita, ali sudbina je htela drugačije. Nakon njegove smrti, osnovan je The Randy Craig Wolfe Trust, koji je koristeći tantijeme od njegovih ugovora finansijski potpomagao Randy Californija Project. Reč je o programu muzičkog obrazovanja za siromašnu decu osnovnih škola koji se nalaze u okrugu Ventura, u južnom delu države Kalifornije.

A što se tiče one priče oko pesme "Stairway To Heaven", stvari su se ovako odigrale:

Grupu je tužio poverenik koji zastupa zaostavštinu Rendija Kalifornije, ali je britanski bend na kraju dobio slučaj 2020. godine, s obzirom da je Deveti okružni sud u Sjedinjenim Državama odbacio presedan autorskih prava poznat kao "pravilo obrnutog odnosa". Takođe, interesantno je da sudija tokom dokaznog postupka nije dozvolio da se sličnost između ovih kompozicija utvrdi preslušavanjem, već je to učinjeno na osnovu notnog materijala.

Tokom svog života, Rendi nikada nije pokušao da tuži Led Zeppelin, ali je verovao da je poznati intro pesme "Stairway To Heaven", inspiriran Spiritom.

U godini kada je preminuo, u jednom intervjuu, kroz gorak osmeh ispričao je i ovo:

Pa, ako poslušate te dve pesme, možete sami doneti sud. Ja bih rekao da je to ipak prevara. Momci su zaradili milione dolara na tome i nikada nisu rekli: "Hvala". Nikada nisu rekli: "Možemo li da vam to nadoknadimo bilo kakvim novčanim iznosom?" To mi je nekako bolna tačka. Možda će ih jednog dana savest naterati da nešto učine u vezi s tim. Ne znam.

Postoje neki čudni poslovi između diskografskih kuća, menadžera, izdavača i umetnika. Ali kad umetnici to rade drugim umetnicima, za to nema izvinjenja. Ja sam ljut!

(Telegraf.rs)