Vanna za Telegraf.rs otkriva kako je nastao hit "Tek je 12 sati", o trendu snimanja koncerata mobilnim

Ivana Ranilović Vrdoljak, poznatija kao Vanna, održaće u sredu, 18. decembra, koncert u mts Dvorani. U intervju za Telegraf.rs, otkrila nam je kako je nastao veliki hit "Tek je 12 sati", šta misli o trendu da se snimaju koncerti mobilnim telefonom, o druženju sa Massimom Savićem, Oliverom Dragojevićem.

• Poštovanje Vanna, očekuje nas 18. decembra koncert u Beogradu Šta nam pripremate?

O, pa biće nova energija, možda neki novi ljudi, možda neki stari ljudi koji su već bili, uvijek se radujem ljudima koji dođu ponovo. U svakom slučaju, energija dvorane je drugačija od energije kluba. Volim podjednako jedno i drugo, ali sigurno je da ljudi neće baš ostati, sjediti na svojim lijepim foteljicama u krasnoj mts Dvorani i vjerujem da će do kraja koncerta plesati na ono što se pleše i da će slušati prekrasne balade u kojima nekako zamišljeno da malo ju uživaju i da zavire u neka svoja mjesta senzibilnosti, emotivnosti gdje ih već takve pjesme nose.

• Da li se sećate kako je nastala pesma "Tek je 12 sati?"

Pa, otprilike da. Mislim, to je bio dio cijelog toga albuma Second to None, na kojem su i "Ne draži ljubavi", "Da ti nisam bila dovoljna". Sjećam se, mi smo se vratili iz Londona, bili smo kao bend u Londonu, jer je naš di-džej, Fresh J, išao tamo na natjecanje di-džejeva u klubu Ministry of Sound, i gledali smo u Royal Albert Hall-u, bio je koncert plesne glazbe i tamo smo iz prvih redova dobili nekakvu potvrdu za to što mi želimo raditi, da je to id trenutak, id glazba, i da ako želimo tako, da moramo biti tome dosljedni.

Tako smo se nekako s tim samopouzanjem da radimo dobru stvar vratili iz Londona, nastavili kombinirati te bitove, dečki su bili zaduženi za to, vrtili su te neke harme u studiju. Ja sam nešto pjevušila, Miro Boljanac, s kojim smo tada intenzivno surađivali, je uvek slušao, on je veliki sluhista... rekao je ovo je baš dobro...Činilo nam se da je pjesma dobra od početka, da. Onda smo ju počeli testirati, puštiti prijateljima, di-džejevima koje smo poznavali, koji su puštali glazbu u klubovima u to vrijeme, i svi su nam rekli da je to nešto veliko. I tako, zapravo, vrlo brzo nas je zatekla ta pjesma, moram priznati, malo smo bili u šoku koliko je brzo postala megagit.

• Promenile su se okolnosti što se tiče koncerata. Ranije ljudi su uživali u muzici,  nije bilo mobilnih telefona da se snima. Kako vi reagujete na to? Sada ljudi uzimaju često mobilne telefone, snimaju, umesto da se posvete muzici i da uživaju.

Jako dobro pitanje Ja ne snimam ništa mobilnim kad sam na koncertu, samo toliko da, evo, stavim neki story poslije, vrlo često sam na koncertima kolega, pa kao da podržim, ali nikad... Evo, bila sam na koncertu Adele, nisam snimila ništa, meni to ništa ne znači, ja poslije ne gledam te filmiće, ali svi oko mene snimaju. Mislim si, jao, je li moguće da to radite, ne uživate u trenutku, nećete uživati na taj način kad budete to gledali poslije... Malo mi je krivo zbog toga, smatram da to nije doživljaj, ali opet, možda sam staromodna, neću puno kontrirati tome... Ok, snimajte ako vas veseli.

• Je l' ste razmišljali da napravite duet sa nekim pevačim iz Srbije?

Jesam, jesam i s obzirom da je to još sve u pregovorima, neću se odavati puno. Da. I pjevačica.

• Da li mislite da se okušate u nekoj možda drugoj profesiji, ne znam, na primer, u glumi?

Pa meni često govore da sam jako glumstvena. Ali što to znači? Ja sam dobra imitatorica, recimo, volim glumatati, dobro, ne sad, sad pokušavam bit vana, ali sad da me tu nešto malo... Volim imitirati ljude, ne samo pjevače, nego ljude uopće ni to.

E sad, ja nemam dovoljno strpljenja više za taj posao u kojem ja mislim 80% čekanja. Na setu, u nekoj odjeći, nekom kostimu, s nekom šminkom. Puno sam, trebali ste me to pitati pred 25 godina, onda bih još rekla, o, zanima me to, ali sad stvarno, zapravo, ne. Mislim, bilo bi uzbudljivo, ali da, možda da se pojavim kao neko, jedan dan snimanja ovor glave.

• U Hrvatskoj postoje mnoge muzičke zvezde. Sarađivali ste i sa Džibonijem, imali ste prilike da upoznate i Olivera Dragojevića. Možete li priznati neke interesantne priče zajedno sa ovim umetnicima?

Pa znate što, dakle, ne samo... Na žalost, sad nabrajamo i mrtve ljude, Masimo, Aki, to su sve ljudi s kojima sam dijelila pozornicu nekoliko puta.

I, recimo, Massimo je bio užasno duhovit, on me zaista često nasmijavao, tim više što smo zaista zajedno bili mentori u šou The Voice, koje je išo pre, koliko to je sad, 4 godine već, 4 i pol, i zaista smo uživali radeći to, zato što smo se smijali istim forama, zezali na isti način, i uživala sam imati njega kao ko-mentora, što mi fali izuzetno.

Ja se uvijek potrudim, ne zato što imam u sebi neki osjećaj da će mi pobjeći vrijeme, ne stvarno zato, nego mislim da velikima treba reći da su veliki, najvećima treba reći da su najveći... Oliver ništa od toga nije htio slušati, njemu je to bilo užasno dosadno, on bi odlazio iz društva kad bi ga neko počeo hvaliti, njemu je to bilo najdosadnije na svijetu. Sjećam se, jednom sam ga vozila u autu, snimali smo neki šou na HRT-u, ja sam rekla: "Nemaš auto, gdje si? U hotelu, u Zagrebu, tom i tom. Odvešću te ja". I mislim si, sad mi je prilika, ne može izaći iz auta, i onda sam ga nahvalila, ono, sve što sam mu htjela ikad reći, koliko ga volim i cijenim, koliko je poseban i velik... Nisam ga čak ni gledala, nego sam samo osjećala da on propada, onaj sic od automobila, i rekao mi je: "Da sam znao da ćeš biti tako dosadna, ne bi išao s tobom, nego bi naručio taksi."

• I za kraj, da li imate neku neostvarenu želju?

Jako puno njih, ali život je još dug, i još neke stvari moram držati u tajnosti, jer ono, znate, ako se razglasi na sav glas, što planirate i spremate, onda osujetite taj pokušaj, tako da ja ću u miru i tišini još neke stvari pripremati.

(Telegraf.rs)