Čudesni albumi rok muzike: Led Zeppelin - "Led Zeppelin III", neočekivani muzički preokret hard rok heroja

Iako su horde teškometalnih fanova, nakon što se u prodaji pojavio treći LP grupe Led Zeppelin, dobrim delom bile razočarane govoreći da im se omiljeni bend prebacio na akustiku, nisam bio takvog mišljenja i naprosto sam obožavao ovaj album.

Preporučujemo

No da bi ova priča bila jasnija, moramo se vratiti malo unazad.

Kada se na samom početku 1969. godine pojavio njihov LP prvenac, bilo je govorkanja da je tu Pejdž u dobroj meri prekopirao "Truth" Jeff Beck Group koji se pojavio pola godine pre, što verovatno i jeste tačno, ali već sam pisao da se Pejdžu tu i ne može mnogo zameriti.

On je naprosto zgrabio pruženu šansu, koju Džef Bek očigledno nije uspeo do kraja da iskoristi i već sa tom pločom Pejdž je definitivno je pokazao da zna šta hoće:

Stvarno sam znao šta je ono što želim da radim. Ako razmislm o tome, na trećem albumu je kompozicija "Tangerine", ali "Tangerine" sam napisao još dok sam bio u The Yardbirds i potom sam čekao duži period. Nisam tu pesmu stavio ni na prvi album, ni na drugi, već sam čekao da se uklopi s pravom teksturom svega ostalog.

Na snimanje njihovog prvog LP-ija potrošeno je jedva trideset studijskih sati, što je verovatno doprinelo da zvuk bude prilično surov, ali uprkos tome na njemu je ispisana jedna od najlepših posveta izvođačima iz čije su zaostavštine crpeli inspiraciju, bilo da se radi o folk, bluz, ili R&B muzici.

I još nešto: sigurno je da su Cepelini prigrlivši žestoke rifove grupe Cream sve to uobličili na jedan potpuno inovativan način i time u dobroj meri bili zaslužni za stvaranje jednog sasvim novog muzičkog žanra.

Što se albuma "Led Zeppelin II" tiče, vidljivo je da su stilski okviri koji su dominirali na njihovom prvencu i na ovom LP-iju ostali slični, mada je donekle primetno da su ovaj put na raspolaganju imali više studijskog vremena, što im je automatski omogućilo da malo eksperimentišu. I mada je Pejdž tvrdio kako ni ovaj LP nije snimljen u najidealnijim uslovima, ovde je ipak vidljiva njegova sklonost ka perfekciji.

Pa iako već na ovoj ploči imaju najmanje dve vrhunske akustične kompozicije ("Ramble On" i "Thank You"), jasno je da se njen osnovni kvalitet nalazi u teškometalnoj grmljavini koju su u najvećoj meri proizvodili Pejdž i Bonam. Kompozicije "The Lemon Song", "Bring It On Home" i "Whole Lotta Love" zasnovane su na bluz standardima, ali njihova sirovost ih odvodi u jednu sasvim drugu dimenziiju, što se posebno odnosi na ovu poslednju, koja je apsolutno izdržala sud vremena i što je još važnije - uspostavila drugačija, bolje reći sasvim nova pravila.

U takvoj tutnjavi pridružuju im se i "Living Lovin Maid (She's Woman)", "Heartbreaker" i "Moby Dick".

Kada se pojavio treći album, na prvi pogled se činilo da akustična gitara tu apsolutno dominira.

Ipak, istina je da je tek polovina pesama u takvom muzičkom maniru, odnosno, na prvoj strani albuma i dalje je prisutan gromoglasni rok, dok je druga znatno smirenija, pitkija, prepuna akustičnih gitara.

Kada sve to uporedite sa njihovim drugim albumom, vrlo brzo vam postaje jasno da je odnos tih mirnijih i žestokih kompozicija tu gotovo isti kao i na trećem, ali interesantno je da je ta ploča oduvek predstavljala ultimativno ostarenje hevi metal žanra.

Ako bi se upitali zašto je to tako, zašto fanovi već na njihovom drugom albumu nisu govorili da su Cepelini "postali akustičari", odgovor najverovatnije leži u činjenici da su na "dvojci" najbolje kompozicije na žestoki hard rok, dok je na trećem albumu obrnuto. Najsnažnije pesme su upravo one u kojima dominira akustična gitara, a čini se da je jedino "Immigrant Song" dostojna najviših hevi metal standarda grupe Led Zeppelin.

I još nešto jako je bitno: Dok je drugi album kompletno nastao u pauzama koncerata na njihovoj turneji, kod trećeg to nije bio slučaj, što potvrđuje i Džimi Pejdž:

Kada je nastajao treći album bili smo na pauzi što se turneja tiče, što nam je dalo priliku da radimo na više akustičnih kompozicija.

Na pitanje novinara kako su tekle faze oko nastajanje trećeg albuma, odgovorio je:

U onoj najranijoj fazi uvežbavanja, u kojoj smo učestvovali samo Bonam i ja, već sam imao napisane kompozicije "Immigrant Song", "Out On The Tiles", a takođe i "Friends". Ako imate "Immigrant Song" i "Friends", odmah vam postaje jasno da već imate jin i jang i sve ostalo nastaje iz tog odnosa. Doduše i "Since I've Been Loving You" smo već imali u repertoaru. I ona je nastala malo pre. Kad smo već kod toga, skrenuo bih ljudima pažnju na tu kompoziciju jer do te tačke niko nije uronio u bluz na takav način. Svi su svirali bluz, ali niko nije otišao toliko daleko. U takvom kreativnom naboju počele su dolaziti sve te teksture i ja sam bio oduševljen kada sam radio na pesmi "Gallows Pole" koja je na dosta čudan način započela svoj put u Engleskoj, zatim prošla celom Amerikom, pa se opet vratila. Želeo sam da je snimimo i ponovo vratimo u Ameriku kao narodnu pesmu. (Rana engleska verzija pesme često ima naziv "The Prickle Holly Bush". Lusi Brodvud obajvila je jednu verziju u svojoj uticajnoj knjizi "English Country Songs" još 1893. godine, op. autora)

Na početku ovog teksta stoji da sam "trojkom" Cepelina bio naprosto oduševljen. Kada sam nabavio taj album proveo sam sate i sate slušajući ga i uvek mi se činilo da sam otkrio nešto novo.

Ako ništa drugo, razumeo sam koliko je Pejdž raskošan i vešt kompozitor i kako Plant može fantastično "plivati" i u nečem sasvim drugom nego što je vrištanje.

Bio sam ubeđen da je prekrasna, tužna balada "That's The Way" sigurno nešto najlepše što je do tada izašlo iz Cepelin radionice i u mojim ranim tinejdžerskim godinama ta pesma predstavljala je neku moju malu ličnu himnu:

Kad to najviše želiš

Nema lakog izlaza

Kad si spreman ići

I tvoje srce je u nedoumici

Ne odustaj od svoje vere, ne odustaj od svoje vere

Ljubav dolazi onima koji u nju veruju

I to je tako...

Mnogo godina kasnije za sve to pronašao sam potvrdu i u Pejdžovim rečima:

Stvari poput "That's The Way" su prokleto briljantne, ali ima i toliko drugih dobrih stvari na toj ploči.

Svakako da ima, ali jasno je da je ovo ključna pesma na albumu "Led Zeppelin III", koja između ostalog pokazuje i koliko je Plant napredovao kao tekstopisac, o čemu je i sam govorio:

Tu sam odrastao lirski. Zabrinut sam za Vijetnam, zabrinut sam za Pariz u plamenu, zabrinut sam za sve, možda prvi put u životu, ali nisam znao kako da se izrazim. Mučio sam se dok sam pukušavao da kažem nešto na pravi način. Da sam živeo u Bay Areu (zalivska oblast San Franciska, op. autora), shvatio bih to godinama pre, jer su tamo imali tako plodne, muževne, društvene komentare o vremenu u kome živimo. Međutim, to svakako nije tako u tom novom bluz-rok pokretu u kome se činilo kao da ljudi pevaju poput crne dečice, tamo neke '62. ili '63. Bilo je na neki način briljantno, ali više ekspresivno nego lirično. Taj nagon da počnem pričati o stvarima, stigao je kasno, u komadićima.

Da bih bio precizniji, treba reći da se Plant ovde osvrće i na seosku kolibu Bron-Yr-Aur iz 18. veka, koja se nalazi u severnom Velsu i koju je prvi put posetio kada je imao 7 godina, s obzirom da je pripadala prijateljima njegovih roditelja. Plant je tu odveo Pejdža 1970. godine, nakon albuma "Led Zeppelin II", i tada su napisali pesme koje će se pojaviti na nihova četiri naredna albuma.

Boravak u toj kolibi pokazao se presudnim u razvoju instrumentalne estetike benda, dodajući njihovom izrazu folk teksturu i svojevrsnu suzdržanost u odnosu na teške rifove kojim su obilovala njihova prva dva LP-ija o čemu je Plant i govorio:

Mislim da sam tu konačno shvatio da sam deo nečega, da sam ravnopravni saradnik, što mi je dalo sasvim drugačiju potporu. Sve je bilo kao neko kretanje kroz sfere. Izuzetna je razlika između istorije Engleza i istorije Velšana, kao i poezije Engleza i poezije Velšana u kojoj postoji čežnja... ili neka tuga... možda ne baš tuga, već neka daleka, nedodirljiva stvar koju tek treba rešiti.

Na albumu "Led Zepelin III" nalazi se i akustični instrumental "Bron-Yr-Aur" kao svojevrsni omaž mestu na kome su nastale neke značajne kompozicije ove slavne grupe.

Sećam se kako sam u mojim srednjoškolskim danima gotovo pobožno vraćao iglu na početak ove kompozicije, pokušaći da odgonetnem šta bi njen naziv mogao da znači.

Naravno, tada nisam imao pojma o kakvoj priči je reč.

Interesantni detalji vezani su i za omot ovog LP-ija.

S obzirom da su utrošili ogromno vreme kako bi svaka kockica bila na svom mestu i što se muzike tiče sve dovedeno do savršenstva, o samom omotu nisu mnogo ni razmišljali i tu su potpunu slobodu dali starom Pejdžovom prijatelju Zakronu koji je bio poznat i pod imenom Ričard Dru, sa kojim se gitarista upoznao još dok je studirao na Kingston College Of Art.

Zakron se kasnije prisetio da je u to vreme njihovo prijateljstvo cvetalo, pa je Pejdž jednom posetio njegov studio, dok su prilikom uzvratnih poseta u njegovom domu razgovarali o umetnosti i muzici.

Da u svim tim pripremama trećeg albuma članovi grupe ipak nisu previše razmišljali o omotu, potvrdio je i sam gitarista, govoreći usput da mu se krajnji rezultat ipak nije dopao:

Dok smo spremali tu ploču, došli smo do tačke u kojoj sam samo rekao: "Gledaj, moramo ovo imati. Međutim, konačnim rezultatom nisam bio zadovoljan, mislio sam da omot izgleda tinejdžerski.

Već je ovde napisano da je Džimi Pejdž perfekcionista, koliko mu je bila važna muzika, toliko je bio važan i onaj vizuelni efekat. Kada je idejno rešenje već bilo gotovo, shvatio je da je pogrešio ali vremena za ispravke nije bilo. No kako je njegova reč svakako bila poslednja u vezi svega što se dešavalo u taboru Cepelina, već na sledećem albumu "Led Zeppelin IV" pobrinuo se da stvari što se omota tiče dođu na svoje mesto.

S obzirom da je originalni omot na naslovnici imao proreze, a ispod toga nalazio se kartonski krug čijim su se okretanjem mogle videti različite sličice, na mnogim licencnim izdanjima (naravno i kod nas), to je izbegnuto, pa je naslovnica bila bez proreza sa fotografijom jednog položaja pomenutog kartonskog kruga. Uvek me je nervirala činjenica da smo često bili "osakaćeni" za neka sjajna idejna rešenja omota, pa sam tu pribegavao jedinom mogućem rešenju - nabavljao sam originale.

Iako je u trenutku objavljivanja LP-ija "Led Zeppelin III" žestoki hard rok bio apsolutno u modi, tu su već bile primetne određene pukotine i ponavljanja, a pojedini izvođači, pa čak i oni uticajni i poznati, našli su se u svojevrsnom začaranom krugu iz koga nisu umeli da izađu.

Baš zbog toga, Pejdž i ekipa odlučili su da krčmenje stare slave nije njihova opcija, iako su i te kako mogli ostati na hard rok stazama i to mnogo pre nego neki drugi, s obzirom da su ih godinama stvarali.

Zbog svega toga, odlučili su da svojim trećim albumom pokažu i onu svoju stranu koju je malo ko očekivao, o čemu je govorio i Robert Plant:

Da smo samo nastavili tamo gde smo stali sa "Led Zeppelin II", bio bi to svakako veliki album, ali bi istovremeno pokazao da nemamo intuiciju. Nakon "trojke", to je već bio Džagernaut.

Ako znate da je Džagernaut fiktivni lik iz američkih stripova koji dolazi u sukob sa drugim superherojima, pa tako i sa Spajdermenom i Hulkom, ova Plantova alegorija sasvim je jasna.

Svojim trećim albumom pokazali su koliko su njihovi vidici široki i da ih trenutna moda ne zanima previše.

Ubrzo će se ispostaviti da su bili u pravu, s obzirom da je LP dosta lako dospeo na prve pozicije top lista, kako u Americi, tako i u Britaniji. Ipak, nakon te početne euforije, zbog mlakog, pa ponegde i omalovažavajućeg prijema kritike, prodaja je opala.

Takva situacija vremenom se menjala, pa je album do 1999. godine postao šest puta platinast.

Kao i prvi i drugi, i njihov treći album je ramasterizovan i ponovo objavljen 2014. godine, što je ovoga puta dočekano hvalospevima kritike, pa se legendarna "trojka" i u ovom milenijumu našla na Billboard Top 10 listi.

(Telegraf.rs)