Miodrag Bata Sokić za Telegraf rs: Mlade generacije popravljaju svet

Iako je rođen u Užicu, Miodrag Bata Sokić oduvek je sebe smatrao Čačaninom, s obzirom da rodni grad nije ni zapamtio, jer se kao jako mlad sa roditeljima preselio u Čačak gde će završiti osnovnu školu, ali i započeti svoju rokenrol priču. Nakon osnovne škole na red je došla još jedna selidba, ovoga puta za Beograd, gde će Bata ostvariti svoju profesionalnu, ali i muzičku karijeru. O njegovim prvim grupama, saradnji sa Borom Đorđevićem i Suncokretom, grupi Vruć vetar, ali i mnogo čemu drugom, čitajte u razgovoru koji je pred vama.

• Voleo bih da se na početku ovog razgovora vratimo u onaj Čačak šezdesetih godina kada se gitara mogla čuti na svakom ćošku, uostalom kao i u mnogim drugim gradovima ondašnje države. Šta je rokenrol muzika tada značila mladim Čačanima?

Kad je sve to počelo, imao sam dvanaest godina, bio sam jako mali, moj brat je bio sedamnaestogodišnjak i već je svirao u grupi Bele višnje. Praktično sam prerano izašao na korzo i ušao u tu muziku, ali treba reći da sam išao i u muzičku školu, što znači da je već postojao neki kontakt, neka pretpostavka je već bila tu. Brat i njegovi drugari su počeli da održavaju probe kod nas i ja sam tada gledao kako se skidaju pesme od Bitlsa, Enimalsa, kako sve to biva. Slika koja mi je ostala iz tog perioda, jeste da se u svakom ulazu svirala gitara, meni je bar tako izgledalo. Igranke su bile svakog petka i subote i tu su svirale Bele višnje, a ja sam već sa trinaest-četrnaest godina bio na svakoj toj igranci. Mogu da kažem da sam baš prerano ušao u sve to jer sam sa četrnaest već imao grupu.

• Tvoj brat Zoran je svirao u Belim višnjama, vrlo značajnoj grupi tog vremena, a ti si kao što i sam kažeš, imao privilegiju da prisustvuješ njihovim probama, pa si kasnije drugarima iz grupe Dečaci sa Morave, u kojoj si i ti bio član, prenosio šta oni skidaju i sviraju.

Baš tako. Čak sam od Ace Guštera (Aleksandar Slaviković Gušter, legendarni čačanski gitarista, op. autora), jednom prilikom "ukrao" Stratokastera koji mu je tek stigao, možeš misliti šta je to tada značilo. Posle jedne probe kod mene kući, ostavili su instrumente i ja tu gitaru sa sve koferom "ukradem" i odnesem preko puta gde su Dečaci probali.

• Na tavanu Kod Zorana Radosavljevića Besta.

Jeste, Zoran Branković, Best i ja, ko je bio četvrti ne mogu da se setim sada (Branislav Đorđević, op. autora), i pokazao im gitaru, gledali smo je u čudu, pipkali i pazili da je slučajno ne oštetimo.

• Koje godine je to bilo?

Pa sad kad izračunam, to je verovatno bila 1965.

• To je bio pojam imati tada Fender Stratokaster gitaru.

Sećam se da je Aca pre toga imao Jolanu, pa mu je posle toga stigao Fender. Čini mi se da je tako bilo, osim ako me sećanje nije napustilo pa sam nešto "pretumbao", ali to je moja priča. Majka ga je jako podržavala i kupila mu je tu gitaru.

• Završio si nižu muzičku školu, odsek klavir i sam si, kao što si malopre već rekao, vrlo rano ušao u muzičke vode i učestvovao u osnivanju grupe Dečaci sa Morave?

To je bilo krajem mog sedmog razreda i tokom osmog, znači šezdeset peta-šesta godina. Imali smo probe dva-tri meseca i jedan nastup u gimnaziji, ja sam tada bio osmak, Zoran Branković je već bio prvi razred gimnazije, ali sve je to bilo u istoj zgradi, on je bio na drugom spratu, ja na prvom. Hoću da kažem da je prostor u kome su se te priredbe održavale bio isti za sve, to je fiskulturna sala u kojoj se i dan-danas održavaju svirke. Mi smo sa još nekim grupama tada svirali novogodišnji koncert.

• Zoran Branković mi je pričao kako vas je direktor gimnazije, čuveni Vapa, terao da se šišate.

Ja sam sledeće godine već otišao za Beograd, roditelji su dobili premeštaj, preselili smo se zbog njihovog posla, tako da to nisam zakačio.

• Kako ti je palo to preseljenje, ostavljaš drugove i grupu sa kojom si počeo da sviraš?

Pa kao da idem u vojsku. Mora se i gotovo. Teško, ali tako mora da bude.

• Kada si se preselio u Beograd?

Šezdeset šeste. Završio sam osnovnu školu i u Beogradu upisao gimnaziju. Prvo Dvanaestu, a sledeće godine Matematičku, jer je ona počinjala od drugog razreda.

• A tvoj brat Zoran?

Zoran je već ona klasična priča odlaska na fakultet, on je tri godine ranije već otišao u Beograd, moj drugi brat takođe, a i otac se zbog posla već preselio. Mi smo bili "porodica u tranziciji". (smeh) Zato ti kažem, morao sam da idem, vidim svi idu, moram i ja.

• Kada si došao u Beograd, ipak nisi zapostavio muziku, osnovao si grupu Senke.

Sa društvom u Žarkovu sam napravio tu grupu, bila je tu sala u kojoj je neki čovek organizovao igranke na koje nam je dolazilo i po četristo ljudi. To je stvarno bio šok, koliko je tu bilo posetilaca, a mi klinci, ja tek drugi razred gimnazije.

• Koliko je postojala grupe Senke?

Razišli smo se '71. Znači, osnovana je '68. postojala je neke dve, dve ipo godine.

• Nešto kasnije pridružio vam se i gitarista Sava Bojić.

Nakon pet-šest meseci i Sava je došao u grupu, potom smo imali još jednu promenu u grupi, pa sam tada prešao na orgulje. Znači u Senkama sam prvo svirao bas, a posle orgulje.

• Kada je nastala grupa Bumerang?

To je ista grupa. Trebali smo da idemo na more da sviramo, nije nam se sviđalo ime Senke, pa smo im poslali ponudu kao grupa Bumerang. Sećam se, Sava Bojić nam je dao to novo ime i tada smo jedno leto svirali na Korčuli. To je bila 1970. godina, svirali smo dva meseca u Vela Luci i u samoj Korčuli. Za to vreme smo bili stvarno dobra grupa, jako solidna.

• Kako se dogodilo da pređeš u druge vode i da počneš saradnju sa Singidunumom i orkestrom Svetomira Šešića?

Nakon tog angažmana na Korčuli, grupa je postojala još par meseci i potom smo se rastali početkom '71. godine. Tada sam dobio prve takve ponude i počeo sam da sviram po Beogradu narodnjake. Tu se upoznam sa nekim muzičarima "teškog kalibra" kao što je Kraja, pa sam počeo sa njima da sviram, tada sam imao dvetnaest godina. Posle toga dobio sam ponudu za Singidunum, pa sam sa njima svirao godinu ipo dana, obišao sam celu Jugoslaviju pet-šest puta, svirali smo koncerte i to je i jedino što sam od te moje narodnjačke faze mogao da podnesem na neki način. Na kafane i ostalo što ide uz to, nikada se nisam "primio", mada bilo je love, sviram dva-tri meseca, pa se potom posvetim fakultetu. Nisam baš nešto ni bio zapeo za pare, ali je svakako lepo kada ih imaš.

• Verujem da ti je i taj susret sa estradom doneo značajno iskustvo.

Kako da ne! O tome i da ne pričamo. Bilo je za to vreme i nekih snimanja, dosta toga se dešavalo. Malo kasnije su me pronašli Šele i Usnija (Svetomir Šešić i Usnija Režepova, op. autora), pa sam potom sarađivao sa Draganom Aleksandrićem, sve je to trajalo do neke moje 24. godine.

• To je već bilo pri kraju tvojih studija na Prirodno-matematičkom fakultetu koji si u međuvremenu upisao.

U tom periodu sam već postao apsolvent i dogodilo se da sam na ulici naleteo na Boru Đorđevića koga nisam video četiri godine.

• Naravno, njega si znao još iz Čačka.

Sreli smo se u Žarkovu, šta je tu tražio Bog te pita. Mi se nismo mnogo družili, ja sam bio baš mlad kada sam otišao iz Čačka, nismo išli u istu osnovnu školu, pa mi nije bio u vidokrugu, on je dolazio i svirao u onom čuvenom čačanskom parkiću tek kasnije. Do neke moje petnaeste godine nije bilo tog parkića, pa ni Bora tu nije svirao kao ni ja. Imali smo tih dvadestak proba na Bestovom tavanu i ništa više, ja sam nakon toga otišao. Bora je tada bio klinja, nigde ga nije bilo. U te prve dve godine, dok je bio gimnazijalac, tu je već bio taj park, svirkice, ovo-ono, tu se pojavio i Točak i Dečaci su već uveliko počeli da sviraju, a ja sam u Beogradu svirao sa Senkama. Nisam imao s njima neke kontakte, osim što sam voleo leti da dođem u Čačak i tu bi se videli. Znao sam Boru, ali nismo bili neki bliski drugari. Tu u Žarkovu mi je rekao da dođem u Pinki, da vidim i čujem njegovu grupu. Kada sam došao, shvatim da je tu neki koncert na kome je bilo dosta izvođača. U jednom trenutku nastupio je i Bora sa svojim devojkama, tu je bio i mali Boža (Nenad Božić, op. autora), ali to mi je delovalo tanko, jer nije bilo instrumenata, izuzev dve akustične gitare.

• A ti već ljuti tezgaroš.

Ma ja bez basa i bubnja nisam smatrao da nešto uopšte i postoji, ali video sam da su talentovani, devojčice pevaju lepo i tu smo se upoznali. Pitali su me tada da li bi hteo sa njima da snimim jedan song. Ti songovi su tada bili mnogo popularni, svaki čas su sa radija i televizije tražili da se napravi neki song za neku jednokratnu upotrebu, za neku emisiju, itd. Pa i S vremena na vreme su tada već uveliko živeli od toga, oni su sedeli u radiju i svaki drugi dan pravili po jedan song.

• Radili su za emisiju Tip-Top kabare.

Na taj način  sam i ja odradio sa njima nekoliko snimanja i posle su me pitali da sviram i na koncertima. Ta kombinacija sa bas gitarom bila je zanimljiva, mada ja do tada nisam nikada svirao u ekipi sa dve akustične gitare, ali taj moj bas je tu dobio neku posebnu funkciju. Postoji jedan jako interesantan snimak, znam da ti to imaš, koji pokazuje kako sa jednom akustičnom gitarom koju je svirao Boža i drugom, Borinom, koju je on svirao prilično jednostavno, kada se se na sve to dodaju bas gitara i dobri vokali, sve može da zvuči stvarno dobro i to u hali pred pet hiljada ljudi. To je ploča "BOOM festival 76" na kojoj je naša kompozicija "Moj đerdane" gde, što se instrumenata tiče, sviraju samo dve akustične gitare i bas i to je odličan snimak.

• Ima tu još nešto što moramo pomenuti, tu je ipak vrlo važno i vrhunsko pevanje.

Kako da ne! Nisam došao do toga, sigurno da je vrhunsko pevanje važno, bez toga ne bi bilo ničeg. Hteo sam da kažem da je to i odličan snimak, to je tako snimljeno sasvim slučajno, zato je i ušlo na ploču. U protivnom, to sigurno ne bi ni bilo tu. Neko je o tome odlučivao, Sloba Marković ili neko drugi, i mi smo se tu našli pored Točka, Tajma i YU grupe, ne zato što smo imali nekakvu vezu, nego što je baš dobar snimak i što je to bilo osveženje u odnosu na sve ono što su drugi snimali.

• To je za tebe bilo jedno sasvim drugo iskustvo. Dobro, sa Singidunumom si svirao koncerte ali sasvim drugog tipa, i sad iz nekih kafanskih prostora nađeš se odjednom na BOOM festivalu! Suncokret je učestvovao i na Omladinskom festivalu u Subotici, itd.

Sve se to dešavalo sedamdeset šeste i sedme godine.

• Kako ti je sve to izgledalo, BOOM festival posle kafane?

Tada sam još uvek paralelno svirao i to, pratio sam Cuneta Gojkovića, celu 1976. sam se tako izdržavao, svirao sam koncerte sa njima. Sećam se recimo da sam jednom svirao na onom takmičenju harmonikaša u Soko Banji, tu je morao da ima dežurni orkestar, itd. Nisu to bile lake svirke, tu je ponekad bilo po deset pevača, svira se po notama, ali tu zaradim novac i brže-bolje trčim na neka snimanja sa Suncokretom. Gorica i Bilja su tada studirale, išle na predavanja, pa se ponekad događalo da izostanu sa svirke.

• Bilja mi je pričala kako se pravdala ili kod profesora, ili kod Bore, koji je po njenim rečima bio poprilično strog kada su ti dolasci na probe bili u pitanju.

Ma nije, pa gde Bora da bude strog? Znaš šta kod njega znači to strog? On je bio ljut na Bilju u smislu - kako si to mogla da mi učiniš? To je ta strogoća o kojoj Bilja priča, njoj je to tako izgledalo, jer ona je mlađa od nas. Mi smo imali recimo 24 a ona 21. godinu, što je ogromna razlika za to doba, pa je verovatno njoj ostalo u sećanju da je Bora bio strog, ali to nije bilo tako. Jeste joj jednom oduzeo "gažu". Bilo je: kad si ti meni tako uradila, ne dam ti pare. (smeh) Ali on je to učinio samo zbog toga što je bio mnogo ljut i uvređen i to se samo jednom desilo.

• Bez obzira što si i pre Suncokreta imao i studijskog iskustva, pesme koje si snimao sa Borom i ekipom su tvoja prva autorska ostvarenja, a pored pesama za koje si autor, pisao si i aranžmane.

Ne mogu reći da sam pisao, zato što mi to i nismo tako praktikovali. Aranžmane smo pripisivali onom ko je najviše oblikovao pesmu. Svi smo radili timski i to je bilo OK. Kada dođe trenutak da se pesma snimi, konstatovali smo šta je tu poznato, a šta nije. Recimo, poznato je ko je autor pesme, ko je autor muzike, a što se tiče aranžmana... Na primer - devojke su zajednički radile na vokalima, ali Gorica je ta koja je donela narodni tekst i dala ideju za tu pesmu, pa smo potpisivali nju kao autora aranžmana. Kod neke druge kompozicije vidimo ko je na tome najviše radio, svi se slože da sam to recimo ja, pa sam tako i potpisan kao autor aranžmana za "Prvi sneg". Ne zato što sam ja sad izmislio čitav aranžman, svi smo ga radili, ali ja sam uveo onu frazu koja ide kroz čitavu pesmu i tako je ispalo da je to moj aranžman. Pred izlazak neke ploče pravili smo podelu, morali smo da damo podatke za košuljicu ko je tu šta radio, idemo od pesme do pesme i to podelimo za pet minuta, nikada tu nije bilo nikakve rasprave. Mada u nekim slučajevima kada svira bubnjar, klavijaturista, ili recimo imamo flautu, ja sam ipak sve to raspisivao. Sećam se kada smo u Ljubljani snimali album "Moje bube", trebalo je raspisati deonice za bubnjara koga do tada nismo imali, da bi to čovek mogao da uvežba što pre, a ne da uči kao mi, po principu "usmenog predanja".

• Taj LP i dan-danas mnogi smatraju legendarnim.

Stvarno je predivan, šteta što je loš snimak, sve drugo je u redu, stvarno mi je krivo što je taj studijski snimak loš, "nizak" je. To je verovatno zbog toga što je bio strašno loš odnos signal-šum, zatim dinamika, itd. Ne znam ko je kriv za to, na snimanju je sa nama radio Ivo Umek koji je bio tada najbolji u tom poslu, ali verovatno nije mogao da izvuče više.

• Posle toga odlaziš u vojsku.

Otišao sam godinu dana ranije, da bih s tim završio i što pre se vratio.

• Kada si se vratio, Bora više nije bio u Suncokretu.

Nije, sve se ono odigralo dok sam bio u vojsci. Možda to i ne bilo tako da sam ja u to vreme bio tu sa njima.

• Sad je tu ona poznata priča da ostali iz Suncokreta nisu hteli da prihvate Borinu pesmu "Lutka sa naslovne strane".

Bilo je tu različitih reakcija. Sneška je rekla: "Daj ja ću to da otpevam, ne valja kako ti pevaš", što je sasvim normalno da se u grupi priča o pesmama. Vlada Golubović ga je ismejao, što je u to vreme njemu bilo svojstveno, bio je klinac, imao je 21. godinu. Bilo je ono - ha-ha-ha, šta ti je to? Bora se naljutio i otišao sa probe.

• Vi ste potom ušli u onu "električnu fazu", pa je u grupu došao Duda Bezuha.

Kada sam se vratio iz vojske, Vlada i ja smo pozvali Bezuhu i to je bila ta nova ekipa. Vlada, Duda, Sneška i ja, jer u međuvremenu su i Bilja i Gorica otišle.

• Snimili ste tri singla.

"Imam pesmu za sve ljude"...

• "Dlakavo čudo"...

Ne mogu da se setim koja je pesma na kojoj ploči, ali tu je i "Čovek koga znam"...

• Dobro, ali vi se relativno brzo razilazite, mislim 1980. godine. Niste mogli dalje.

Tačno je, tu smo se zamorili, nismo mogli dalje. Ipak je bila greška što sam doveo klince u grupu, Vlada i Duda su bili klinci, ogromna je razlika u godinama, a sjajni su bili već tada, stvarno dobri muzičari i svako je hteo nešto svoje. Tu je na meni bila odgovornost, tu je trebala "čvrsta ruka", ja to možda nisam umeo, jer čemu to? Bolje je napraviti drugačiju postavu gde nema te čvrste ruke. To je u svakom slučaju bila nesrećna kombinacija, nismo imali koncepciju.

• Po raspadu Suncokreta ti ipak ne odustaješ od muzike i ubrzo osnivaš grupu "Vruć vetar". Da li ime grupe ima veze sa tada popularnom istoimenom serijom?

Tada, kao ni sada, omladina nije gledala televiziju. Mi nismo imali pojma da postoji neka takva serija, a bila je najgledanija, ne samo kod nas već i u okolini. Mislim da su i Bugari znali za to. Ne znam stvarno, mislim da je to promašen naziv za jednu grupu, moglo je da se nađe milion drugih, ali serija s tim nema nikakve veze.

• Sa tobom u grupi bio je još jedan član Suncokreta, Nenad Božić, a tu je takođe bio i Zoran Tutić.

Bio je i Miljanović...

• Dragan Miljanović.

Tako je, bio je i Raša bubnjar (Raša Živković, op. autora) i to je to. Bio je možda i još poneki član privremeno, ali to je bila postava.

• Objavili ste dva singla i album "Usmeren đak".

Prvi singl je "Ona se meni i njemu ruga", a potom i "Usmeren đak" koji je skinut sa albuma.

• Sećam se recimo intervjua u Džuboksu koji ste dali ti i Nenad Božić i tu ste govorili o nekim svojim prilično velikim planovima, međutim, ipak ste relativno brzo prekinuli s radom.

Nešto nije bilo u redu, možda mi nismo bili u redu, ali za jednu stvar sam siguran šta je doprinelo tome. Tada je novi talas toliko navalio, za nekoliko meseci Beograd je bio potpuno pod novim talasom, ništa drugo se nije moglo svirati, ti klinci su preplavili Beograd. Ostali smo u zapećku i to se desilo velikom brzinom, a i mi sami smo donekle učestvovali u tome jer smo se družili s tim novim grupama.

• Na čuveni koncert u SKC-u 1980. godine, koji si faktički ti organizovao i na kome je svirala grupa Vruć vetar, pozvali ste sve te mlade grupe kao goste.

U SKC-u smo imali prostorije za vežbanje mi i Šarlo akrobata, ona čuvena postava, Koja, Milan i Ivica. Čak smo delili bubnjeve i bas, Koja mi je tada uništio dva zvučnika od Akustik pojačala, tako što se odšrafi na desetku i izbije zvučnik. Svaki dan smo se tamo družili. Uglavnom, zauzvrat što smo koristili taj prostor trebali smo da odradimo koncert u SKC-u. Svuda se tako radilo, dobiješ prostorije, povremeno odradiš koncert i to sve ulazi u te njihove aktivnosti. Uglavnom, shvatili smo da mi, odnosno Vruć vetar, ne možemo u SKC-u da održimo neki zapažen koncert jer neće doći toliko publike, nismo toliko poznati. Potom smo otišli u Studio B kod urednika Dragija Jelića, koji se zove isto kao i gitarista YU grupe, on je bio veliki ljubitelj rokenrola i takođe je radio u Novostima, i pozovemo mlade grupe da se prijave. Tu se pojavi čak njih trideset, mi smo od toga odabrali četrnaest i tako je nastao taj koncert. Tu su Idoli, Šarlo akrobata i Električni orgazam prvi put svirali zajedno, prvo oni, pa zatim mi. Naravno i svi ostali, Bezobrazno zeleno itd, ne znam sada ni ko je tu sve učestvovao, takođe su svirali pre nas. U svakom slučaju to je koncert koji se pamti, ne zbog Vrućeg vetra, nego zbog Idola pre svega, a onda i Šarla akrobate i to je bio veliki uspeh i nadiranje novog talasa. Kada smo videli šta ta deca sviraju, shvatili smo da mi to ne možemo, ne umemo, ne osećamo tu muziku. Pokušali smo nešto s tim albumom, ali to nije bilo kako treba. Da je bilo drugačije, svakako bi prodali malo više od dve hiljade ploča.

• Nakon raspada grupe Vruć vetar, ti se posvećuješ karijeri profesora. Najviše si radio u Prvoj beogradskoj gimnaziji i to kao profesor matematike, ali si predavao i u drugim školama.

U Prvoj gimnaziji sam predavao matematiku i informatiku, a u Trgovačkoj školi sam predavao statistiku, čak sam u Četvroj gimnaziji radio kibernetiku, dakle nešto što se danas i ne zna šta je. (smeh) To je ukinuto, ne kao predmet, već kao naučna disciplina. I na tom planu može da se propadne, kao što vidiš. Kibernetika se kao disciplina istrošila, ono što je donela, donela je i dalje nema, jer su to preuzele druge naučne discipline.

• Bio si predsednik Foruma beogradskih gimanzija, veliki si borac za unapređenje našeg obrazovnog sistema itd. Kad se setiš tvoje mladosti i uporediš sa ovom današnjom, koje su sličnosti a koje razlike i da li misliš da je tehnologija danas isuviše preokupirala mlade ljude, da li ona utiče na kreativnost?

Pazi, verovatno ćeš sada da se iznenadiš. Sve to što je ustaljeno da se priča o tom odnosu nekad i sad, kod mene ima neočekivan komentar. Na primer: Da li deca više puše i piju danas nego nekada? Moj odgovor je ne. Mi smo nekada više pušili i pili nego ova deca danas. Ovo je dosta kompleksno, pa je najbolje da idemo jedan po jedan odgovor. Na primer - mladi i tehnologija. Ima tu još jedno lepo pitanje: Da li mladi čitaju knjige? Moj odgovor je da. To nećeš nigde čuti, ljudi obično govore po inerciji jer žele da ispadnu pametni kad ih neko nešto pita. Možda to nije masovno čitanje kao nekad jer je tada bilo normalno da svi đaci pročitaju ono što je zadato za lektiru. Danas to više nije tako, ali nije tačno da deca ne čitaju. Postoji jedan kritičan broj dece koji čitaju i izvršavaju te zadatke i koje roditelji sasvim lepo vaspitavaju i usmeravaju. Knjige se čitaju svakako.

• Ali ne mora ovo pitanje da se odnosi samo na obaveznu lektiru koja se možda mora čitati jer je to u školskom programu. Ima li dece koja čitaju jer je to njihova želja?

Kako da ne, danas ima više dece koja na taj način postupaju jer je sloboda veća. Dete koje je uspelo da stvori kontakt sa knjigom, čita šta se njemu sviđa, neće da čita ono što mu nastavnik govori. Danas učenici mogu nastavniku da kažu - to ne valja ništa. Mi to nismo smeli ni slučajno, znači, morao si da čitaš i kad ti se nešto ne dopada. Sada je liberalniji pristup i đak može da kaže - nisam to pročitao, ali sam pročitao ovo drugo od istog pisca i imaće razumevanje kod nastavnika. Da li Parovi kvare omladinu? Pa sigurno da ne kvare, jer pravi omladinac to uopšte ne gleda. Onaj ko gleda, pa njemu i ne trebaju Parovi, on je već pokvaren, već je pogrešan. Ne može ništa u tolikoj meri da poremeti ljudsku prirodu, jer bi to bilo u suprotnosti sa razvojem živog sveta. Zamisli kada bi od dva visoka roditelja dete bilo još više, pa u sledećoj generaciji još više, i gde bi sve to stiglo? Priroda čini da od dvoje visokih roditelja dete bude niže. Isto je tako ako posmatramo te socijalne odnose. Ko mi kaže da danas omladina radi ovo i ono, a nekada je bilo drugačije, pojma nema šta priča. Pa mi smo se tukli i šta sve nismo profesorima radili. Ono što smo mi radili kao klinci, to bi danas bilo za zatvor.

• Mnogi moji sagovornici su tvrdili da tehnologija ubija kreativnost. Jesu li mladi kreativni?

Sigurno da jesu, a sve ovo što sam već rekao govori u prilog tome. Druga je stvar koja je to vrsta kreativnosti, to je druga priča, ali deca se danas bave raznim stvarima. Mnogi će reći da deca u ovom vremenu samo gledaju u kompjuter, to priznajem da jeste tako, deca se manje međusobno druže svakako i ne postoji takva vrsta interakcije. Ipak, oni istovremeno preko kompjutera imaju višestruko intenzivniju interakciju sa drugima, to se odnosi na društvene mreže i to je svakako jako snažno. U kom smislu? Pa sada se ne znaju tajne od dve drugarice i tri druga, već od dvesta drugarica i trista drugova. Svakako da ne možemo da potcenimo značaj tehnologije ako govorimo o druženju, ne kažem da je to prirodno, ali je intenzivnije nego nekada. Imali smo recimo nekada od stotinu dece, trideset njih koji ne izlaze jer su im strogi mama i tata, pa smo govorili da je taj neko sav okrenut sebi i ne druži se ni sa kim. Sada imamo isto to, ali i tih trideset sede za kompjuterom i druže se sa svima. Ja nisam te struke i ne mogu da presuđujem, ali vidim da se svi mi grdno varamo kada paušalno govorimo kako je nekada sve bilo dobro, a sada ništa ne valja. Mlad čovek je jači od svih tih promena, na prvom mestu on za njih i ne zna jer nije živeo u tom vremenu. Sad mi teba nekom od jedanaest godina da kažemo: Znaš šta, nekada su se deca igrala klikera. To je smešno, jer današnja deca će na to "gledati belo". Ili: Nekada su se deca igrala praćkom. Pa tu praćku je trebalo ukinuti i tada, bilo je povreda očiju i čega sve još. I šta još da kažemo? Šta je bilo bolje nekada? Luk i strela? Dobro, pravili smo Sneška, ali tada je bilo mnogo više snega, inače bi se to radilo i danas. Današnje dete od jedanaest godina ne zna za to, ono koristi svet oko sebe onako kako svojom socijalnom inteligencijom to može da radi. To dete savlađuje sve prepreke mnogo bolje nego što mi to danas sasvim paušalno ocenjujemo. Mlade generacije teraju svoje i bukvalno popravljaju svet. Naravno, postoje ekstremne pojave, ali čak i to donosi promene. U redu, postoji droga. A zašto je droga danas jeftinija ko zna koliko puta nego pre trideset ili više godina? Ko je kriv za to? Nisu klinci sigurno. Danas oni sazrevaju mnogo brže i već u šesnaestoj godini, ako je ranije nešto od toga i probao, više neće. Ima mnogo takvih primera, jer su informisani i znaju šta je to. Mnogo su više informisani nego mi nekada.

• Dok si radio u prosveti, bio si veoma aktivan i u sindikatu.

Kada sam 1996. godine došao u Prvu gimnaziju, tada su bili veliki i česti štrajkovi u školama i ja sam jednostavno uleteo u sve to. Znači, kada sam došao, odmah sam počeo da štrajkujem. (smeh) Budući da je ta škola tada bila jaka po tom pitanju i da je bilo sve gore pred onu 2000. godinu, to nisu bili samo štrajkovi u obrazovanju, to je ipak bila pobuna naroda protiv režima. Posredno, na nekom trećem stepenu i mi smo bili deo toga i to me je ponelo, nije ona klasična borba za platu, nikada nisam brinuo o tome, čak sindikat nisam mnogo ni voleo. E sad, zašto sam posle 2000. nastavio s tim još petnaest godina? Mislim da sam pogrešio, trebalo je da budem u tome još šest-sedam, potom da uzmem bas gitaru i da se vratim muzici mnogo ranije. Ali to je kao u onoj narodnoj - il' me ženi, il' tamburu kupi, ja u nešto udarati moram. Kada je prestalo "udaranje" po sindikatu, vratio sam se mojim muzičkim saborcima.

• To je bilo 2018. godine. Je li tada stigla penzija?

Penzija je stigla 2015. Znači, završio sam sa karijerom profesora, završio sa sindikatom i ponovo se muzički aktivirao.

• Tada si otpočeo saradnju sa Kokijem i Mikijem iz grupe S vremena na vreme?

To,  a takođe i ovo sada što radim sa Radio bluz bendom. Ti vrlo dobro znaš da je prostor jako sužen, po gradovima jako malo ima klubova u kojima može da se svira. Pa u Beogradu ima nekoliko mesta u kojima se svira bluz.

• Radio bluz bend je osnovan još tamo osamdesetih, ali nije radio neprekidno?

To su stare kajle i tu je Dadi Stojanović glavni, on je sa pevačem Loletom (Jovan Lole Savić, op. autora) dugo godina radio, i praktično oni nose to ime. U varijanti kada je Lole tu, onda je naziv Lole i Radio bluz bend, a kada nije, tada je samo Radio bluz bend. To ime je bilo "u penziji" kada je Dadi svirao u Zoni B. Kad smo kod toga, najbolja srpska bluz postava je Zona B sa trojicom gitarista: Zoranom Božinovićem, Dudom Bezuhom i Dadijem Stojanovićem. Njih trojica na bini, to je stvarno bilo sjajno.

• Sadašnja postava nosi onaj prvobitni naziv - Radio bluz bend.

Tu su dvojica iz te prvobitne ekipe, Dadi i Boca basista (Slobodan Boco Samardžija, op. autora), s tim što Boca sada peva a ja sviram bas.

• Koliko nastupate van Beograda? Znam da uskoro svirate u Užicu?

Nismo do sada nastupali van Beograda. Ova postava postoji od decembra, znači još ni godinu dana.

• Ima li takvih poziva?

Nema. Ovo nas je za Užice pozvao Šomi (Miloš Milojević, op. autora), on je direktor u tamošnjem Kulturnom centru. Pre nekoliko godina tu sam svirao sa Kokijem i Mikijem, a mi smo tada nastupali zbog zbog toga što su pre toga tu bili S vremena na vreme i to je bilo odlično, svirali su dve večeri za redom. To je i prvi poziv, do sada nigde nismo svirali van Beograda, niti to jurimo.

• Ne kažem da treba da jurite, već pitam da li ima interesovanja u unutrašnjosti za takvu svirku?

Ja ne znam kako se to interesovanje uopšte i formira. Mi imamo naše internet stranice, ali to ipak najviše zavisi od ovih što vode te klubove. Znam vrlo dobro koji su najbolji bluz bendovi u Beogradu, retko ko ide bilo gde. Ima ih možda par koji su traženi, evo čak ni Sugar Bee, Dudin novi bend, nigde ne ide. Ne znam šta se događa? To bi imalo prođu kada bi tu bila organizacija po objektivnom principu, znači da neko kaže - evo, u ovih deset gradova u Srbiji da izaberimo lokacije, vlasnici ne moraju ništa da plate, plaća Republika Srbija i svakog meseca bude po jedna bluz svirka u svih tih deset gradova. Siguran sam da bi bilo prepuno, sigurno bi bilo publike, naravno uz adekvatnu najavu. Ali takve objektivna raspodela ne postoji, pa su vlasnici klubova ti od kojih sve zavisi. Oni naravno gledaju šta im se tu isplati, a šta ne, i to je tako. Mi recimo već deset meseci svakog četvrtka sviramo u klubu "Holy Smokes" koji se nalazi u Cetinjskoj. Oni pre toga uopšte nisu imali muziku i taj četvrtak su uveli na našu inicijativu. Sad su već krenuli dalje, pa su uveli još tri takva dana. To je sve rokenrol, ima jedno veče kada je tu i DJ, ali i on pušta rok muziku i tako je razrađeno novo mesto u Cetinjskoj u kojoj inače postoji samo još jedan klub za svirke, a to je "Bluz i pivo". U jednoj takvoj ulici koja je srce nekog noćnog života Beograda, postoje samo ta dva mesta u kojima se svira i to je sve zahvaljujući ovim vlasnicima koji su to prepoznali.

• Znači, kada se na neki način sretnu istomišljenici i što se tiče posla i neke umetnosti, stvari profukcionišu.

To je baš tako. Pa recimo VOX na Banovom brdu isto vodi čovek koji je entuzijasta i on je to gradio godinama, nije gledao kada će da bude u plusu kada u minusu, jer skoro uvek je u minusu, ali je napravio najbolje mesto za svirku u gradu. Isto tako radi klub "Bluz i pivo", oni su uvek u minusu, retko kada je drugačije. Sve to rade da bi održali nivo, da bi platili ljude koji ponekad dođu i iz inostranstva, itd. Ali svakako je odličan program i sve to vodi Vlada Pejak.

(Telegraf.rs)