Ovih dana navršilo se pola veka od osnivanja grupe Drugi način

Iako je od tada prošlo gotovo pedeset godina i danas se sećam kada sam kod jednog svog dosta starijeg prijatelja prvi put čuo pesme sa debitantskog albuma grupe Drugi način.

Preporučujemo

Svratio sam kod njega sasvim slučajno, nakon popodnevne smene u školi, on je tu ploču stavio na gramofon i tada je krenulo: "Lile su kiše", "Stari Grad", "Na mom dlanu", "Carstvo samoće"...

Malo je reći da sam bio opčinjen.

S pravom svakako, jer ni pola veka kasnije te pesme nimalo nisu izgubile na svežini, lepoti ili emocijama koje sa sobom nose i nekako se čini da su u današnjem vremenu potrebnije nego ikad.

Što se tiče nas koji smo ih slušali i još uvek ih slušamo, uvek će nas podsećati na to gde smo nekada bili, a one druge - gde su možda mogli biti da je ovakva muzika ostala predmet njihovog interesovanja.

Verujem da je ovo po mnogo čemu i jedan od nekoliko najčudesnijih debitantskih albuma ex jugoslovenske rok muzike.

I ne samo jugoslovenske, već i znatno šire.

Na prvom mestu, za momke koji su stvorili ovu ploču u to vreme se vrlo malo (ili gotovo nimalo) znalo van Zagreba, pa je ovako nešto bilo potpuno neočekivano.

Drugo, konceptualni pristup u kome je na takav način sjedinjena muzika, stihovi i idejno rešenje omota, do tada nije viđen na ovim prostorima.

Čitava ta priča koju je sa sobom nosio ovaj album bila je za to vreme sasvim neobična i svako ko je slušao te pesme osećao se pomalo drugačijim.

Uvek sam mislio da je magija kakvu nosi ovaj LP počiva na toj čudesnoj priči o samoći, Ismetovom vanserijskom vokalu, ali i hemiji koja je obavijala čitav bend i vrcala iz svake note njihovih kompozicija.

Sve ono što je od grupe Drugi način došlo kasnije, možda bi se time i moglo objasniti.

Daleko od toga da je to bilo loše, ali sa promenom članova poprilično je narušena i sva ta hemija, pa je čarolija prvog albuma ipak bila nedostižna i ostala je da svetli sve do današnjih dana poput nekog svetionika koji je okružen uzburkanim muzičkim talasima.

Ovaj LP sa sobom nosi i setu i nostalgiju, ali i jednu sasvim posebnu radost koju osetite kada prepoznate emocije i misli koje su vam uputili oni koji su stvarali te pesme i to je nešto što ga ubraja u one sasvim posebne.

Uz dopuštenje Borisa Turine Turka, prenosim ovde njegov tekst koji je povodom ovog jubileja podelio na društvenim mrežama:

Kao vođi originalne postave zagrebačke rok grupe Drugi način želim da se, povodom pedesetogodišnjice od osnivanja i davanja imena grupe, ovim putem zahvalim mojim dragim prijateljima i saradnicima - Ismetu Kurtoviću Ići, Halilu Mekiću Sosu, Željku Mikulčiću Miki, te Mladenu Kranželiću Kranži, koji su:

1. Svojim glasovima pridonijeli izboru imena Drugi način za našu rok grupu prilikom glasanja 12. oktobra 1974. u tadašnjem kafiću "Kapitolske kleti" (danas "Bracera");

2. Svojim muzičkim znanjem i osjećajem sudjelovali u ostvarenju remek djela, tj. prvog konceptualnog albuma neke grupe na ovim prostorima, odnosno "priče o samoći", koji je (računajući rasprodano reizdanje zagrebačke "Scardone"), zlatnu produkciju RTB-a, te izdanja u Mađarskoj, Nemačkoj i USA, vjerojatno postigao i platinasti tiraž!

Uz to, album je prema uglednom muzičkom žurnalu "Mojo", svrstan među deset najboljih izvan engleskog govornog područja, ako posmatramo Evropu sedamdesetih godina.

Originalna postava grupe dobila je 2008. godine i diplomu Mega muzike, Fendera i Rolanda, za nemjerljiv doprinos u hrvatskom rokenrolu.

Posebnu zahvalnost upućujem Ismetu koji je svojom genijalnom muzikom i magičnim glasom blagoslovio mnoge ljude u zemlji i svijetu, ali i svim drugima koji su nas voljeli, slušali i podržavali.

Boris Turina.

Ono što je bez svake sumnje sasvim sigurno jeste da ni danas, nakon pedeset godina od osnivanja grupe, ne manjka publike koja voli i sluša pesme grupe Drugi način, a posebno raduje činjenica da je među njima i veliki broj onih koji se nisu ni rodili kada je njihov prvi album objavljen.

To svakako i ne treba da čudi, jer pesme sa njihovog prvog albuma naprosto nemaju rok trajanja.

(Telegraf.rs)