Čudesni albumi: Pink Floyd - "The Piper At The Gates Of Dawn", remek-delo Sida Bareta

Vrlo važan period za grupu Pink Floyd bio je između 1965. i 1967. godine. U tom razdoblju već su stekli status jedne od najvažnijih londonskih grupa, a istovremeno su proglašeni za prvi pravi andergraund-psihodelični bend u Engleskoj.

Floydi su bili pioniri koji su zagovarali "totalni doživljaj prostora, muzike i svetla" i zbog toga su odmah privukli pažnju tamošnjih "frikova".

Po nekim podacima njihov lajt-šou bio je jedan od prvih u Engleskoj, a takođe su prvi imali tehničare koji su radili na rasveti.

U početku je to bio sedamnaestogodišnji Džo Genon, a kasnije Piter Vilijems.

U to vreme, tačnije 23. decembra 1966. godine, u Londonu je otvoren klub UFO, čiji su osnivači imali za cilj da stvore jednu od najuzbudljivijih lokacija u gradu kada je rok muzika u pitanju.

To im je i pošlo za rukom, pa će to mesto ubrzo postati raj za "frikove", ali i za mnoge druge obrazovane mlade ljude, kojima je već bilo dosta muzike koja je stizala od popularnih imena kao što su The Beatles.

Kućni bendovi UFO kluba bili su: The Soft Machine, Crazy World Of Arthur Brown i Pink Floyd.

Floydi će među njima biti prvi koji su dobili dve centralne strane u tada vrlo uglednom časopisu Melody Maker, iako nisu imali nijednu ploču i gotovo nikakav publicitet, ali njihovi nastupi učinili su da grupa sve više dobija na popularnosti.

U martu 1967. godine, objavili su prvi singl na kome se našla Baretova kompozicija "Arnold Layne" (na B strani bila je "Candy And A Currant Bun"), koja je govorila o transvestitu koji je voleo da krade i oblači žensko rublje.

Malo je reći da je to bio pravi šok za britansku konzervativnu publiku.

Svakako da Baret nije bio prvi koji je govorio o toj drugačijoj, tamnoj strani društva, u odnosu na sve one slatkaste vizije sveta koje su prikazivane u krugovima tadašnje "visoke" umetnosti, ali problem je bio u tome što je on već tada povezivan sa zloupotrebom narkotika, što je mnogima pružalo pogodnu osnovu za žestoke napade.

Neke radio stanice odmah su zabranile ovu pesmu, a vrlo česte su stizale i optužbe po kojima njihova muzika i "sumanuti lajt-šou" čine dobru podlogu za narkomanski trans.

I mada je Rodžer Voters bio taj koji je pozvao Bareta u bend, u kome su pored njega bili još i Ričard Rajt i Nik Mejson (tada i gitarista Bob Klouz), Sid ubrzo postaje centralna figura grupe. Pevao je i svirao većinu solo deonica, a takođe i komponovao.

Naravno, pesme je pisao i Voters, ali još uvek u mnogo manjoj meri.

Vrlo brzo grupa postaje popularna i van Londona, a devojčice su na koncertima počinjale da vrište kada bi ugledale lepuškastog Bareta.

Mnogo kasnije njihov prvi menadžer Piter Džener ovako je govorio o tim danima:

Oni su tada bili jedini psihodelični bend. Imali su improvizaciju i taj duh psihodelije koji niko drugi nije imao. Činilo nam se da radimo nešto poput onoga što se dešavalo u San Francisku, iako to nikada nismo ni čuli. Tako je nastao Pink Floyd.

Čuveni koncert u Queen Elizabeth Hall u Londonu, održali su 12. maja 1967.godine.

To je bilo važno iz nekoliko razloga.

U tom prostoru svirala se uglavnom klasična muzika, rok muzičari tu su retko zalazili, ali takođe je interesantno da su Floydi tada prvi put na nekom od svojih nastupa upriličili kvadrofonski zvuk, koristeći čuvenu miksetu Azimuth Co-ordinator, a veliki problem nastao je kada su shvatili da je nakon te svirke mikseta ukradena.

Još veći problem imali su kada su primetili da je publika izgazila cveće koje su delili, pa je na podu ostalo ogromno đubrište.

Čitav taj spektakl nazvan je "Games For May", a Voters se kasnije ovako prisećao svega:

Radili smo čudne stvari. Svako je radio nešto drugačije. Ja sam stalno premeštao cveće iz jedne vaze u drugu, jer nisam uspeo ništa pametnije da smislim. Prebrzo sam potrošio sve krompire koje sam bacao na gong.

Njihov drugi singl na kome je kompozicija "See Emily Play" (B strana - "Scarecrow"), objavljen je 16. juna 1967. godine.

Pesmu je opet napisao Baret, a novinarima je rekao sledeće:

Jedne noći, posle nekog koncerta, spavao sam u šumi i odjednom sam ugledao devojku koja se pojavila ispred mene. Ta devojka je Emili.

Nakon ove ploče grupa je postala poznata u čitavoj Britaniji i to će biti njihov prvi veliki hit koji stiže do četvrtog mesta lista popularnosti.

Sa ovim uspehom stigle su i prve kritike.

Dušebrižnici su govorili da to i nije muzika već najobičnije drndanje gitara, a Baret je bio glavna meta za izlive gneva.

Smetalo im je sve - njegovo ponašanje, pa i to kako je izgledao i živeo.

Nik Mejson je se jako dobro sećao tadašnjih ignorisanja od strane nekih ljudi iz posla:

Pit Marej, DJ koji je u to vreme vodio veoma popularnu emisiju, smatrao je da smo mi obično đubre koje je tu kako bi zadovoljilo nekakvu nezdravu potražnju. Odnosio se prema nama kao da smo niko i ništa.

U tom opštem metežu Floydi su ipak dogovorili snimanje svog prvog albuma "The Piper At The Gates Of Dawn".

Intersantno je da je taj naziv preuzet iz sedmog poglavlja Baretove omiljene knjige za decu "The Wind of the Willows" koju je napisao Kenet Grejam još 1908. godine, ali je širu popularnost dobila nakon ekranizacije koja je urađena u produkciji Volta Diznija.

Sve pesme, izuzev "Take Up Thy Stethoscope And Walk" koju je napisao Voters, i "Interstellar Overdrive" koju je potpisao ceo bend, Baretovo su delo.

Producent albuma bio je Norman Smit i on je tokom čitavog snimanja pokušavao da na neki način uvede Sida u stvarnost, pa se na LP-iju našao spoj disciplinovane svirke koju je zahtevao Smit, ali i izuzetno originalni pasaži iza kojih je stajao Baret.

Takva tenzija dovela je do očaravajućih rezultata i album ostaje sedam nedelja među dvadeset najprodavanjijih u Britaniji, dostigavši šestu poziciju na listama popularnosti.

Prva pesma na albumu je "Astronomy Domine" u kojoj na samom početku možete čuti njihovog menadžera Pitera Dženera kako kroz megafon izgovora nazive zvezda i galaksija.

To je ujedno i jedna od prvih space-rok kompozicija, pa Bareta često smatraju za rodonačelnika tog pravca.

Već pomenuta "Scarecrow", a takođe "Gnome" i "Bike" podsećaju slušaoce na detinjstvo.

"Pow R Toc H" ima džez prizvuk i naziv je hrišćanske zajednice, tačnije, reč je o sekti koja je nastala 1915. godine u kojoj je zagovarano da se svi, bez ikakve zadrške, moraju uključiti u društvo.

Takvo učenje propovedano je vojnicima koji su se borili u Prvom svetskom ratu.

Kompozicije "Chapter 24" i "Lucifer Sam" jednom prilikom objasnio je sam Baret:

To je iz kineske "Knjige promena" koji je napisao Ji Đing. Neko iz moje okoline dosta se bavio tim. Gotovo sve reči za "Chapter 24" prepisane su direktno iz 24. heksagrama. "Lucifer Sam" je još jedna takva pesma. U početku mi nije mnogo značila, ali tri-četiri meseca kasnije ukapirao sam da ima neko skriveno značenje.

Centar albuma svakako je desetominutna "Interstellar Overdrive" u kojoj je, po mišljenju mnogih, gitara vrhunski odsvirana, ponajbolje u karijeri benda, naravno, ako ne računamo kasnije Gilmorove radove.

Uglavnom, na albumu se nalazi jedanaest, po mnogo čemu neobičnih pesama, koje su snimane čak tri meseca, što je bio veoma dug period za to vreme.

Floydi su tu imali i sreće, jer su istovremeno i Bitlsi u susednom studiju odužili sa snimanjem njihovog čuvenog "Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band", pa su producenti, što se studijskih sati tiče, morali i njima da popuste.

Džener ih je tada upoznao sa slavnom liverpulskom četvorkom, ali Sid kasnije nije previše o tome pričao iako su mu oni bili idoli.

Njegovi problemi su već tada bivali sve očitiji pa je to počelo da utiče i na samu grupu.

Baret će ubrzo potom doživet nervni slom i grupa Pink Floyd će ostati bez gitariste ali i vrlo važnog autora. Ipak, nisu se predavali.

Na njegovo mesto došao je Dejvid Gilmor i postao neporecivi gitarski vođa.

S druge strane, Voters preuzima kreativnu palicu u bendu pa će u godinama koje će doći stvoriti konceptualne cikluse izuzetnih kompozicija.

Jasno je da će oni kasnije postići mnogo veće uspehe, uostalom, setimo se albuma "Dark Side Of The Moon", ali jedno je sigurno - njihov prvenac savršeno je uhvatio psihodeliju šezdesetih godina.

Rodžer Sid Baret, kompozitor, muzičar i slikar, ličnost ekstremno različita od ostalih, preminuo je 7. jula 2006. godine u svojoj kući u Kembridžu.

Dugi niz godina nakon Baretovog povlačenja iz grupe, još uvek je bilo dosta onih koji su jadikovali zbog njegovog odlaska.

Nešto slično osećalo se i u samom bendu.

Baret je bio jedini čovek kome se Voters divio, ili jedini za koga je to javno pokazivao.

Gilmor je smatrao da je Sid jedan od nekoliko veličanstvenih.

Otuda i čuvene pesme poput "Wish You Were Here" i "Shine On Your Crazy Diamond", koje slove za istinske bisere u epopeji koju nazivamo rokenrol.

Epopeji, koja je po mnogo čemu neponovljiva.