Zanimljivosti iz sveta rokenrola, tako su govorile velike rok zvezde domaće scene

U brojnim razgovorima i intervjuima koje sam u proteklim godinama obavio sa najvećim zvezdama jugoslovenskog rokenrola, čuo sam mnogo interesantnih pa i neobičnih priča, pa ću ovom prilikom preneti ovde neke od njih.

Džentlmeni su poslednji jugoslovenski sastav koji je svirao u tada prestižnom odmaralištu Zelena laguna u Poreču, nakon toga takav angažman bio je rezervisan samo za inostrane izvođače. Branko Marušić Čutura svojevremeno mi je ispričao zanimljivu priču o tome kako su došli u priliku da 1970. godine sviraju na jednom takvom mestu. Postava Džentlmena tada je izgledala ovako:

Preporučujemo

Brnko Marušić Čutura - vokal, ritam gitara, Žika Jelić - vokal, bas gitara, Dragi Jelić - vokal, solo gitara, Mihajlo Simikić - saksofon, Velibor Boka Bogdanović - bubnjevi.

Svirali smo jednom prilikom na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Posle nas recimo dođu Siluete, pa Crni biseri itd. Menjali smo se. Nešto slično organizovali smo i u Zrenjaninu i u beogradskom Domu omladine. Našli smo tri punkta, pa jedne nedelje tamo, jedne ovamo, mi pa oni, itd. I sad, odemo jednom prilikom u Novi Sad da sviramo i tu vidimo da naspram nas, pored zida, stoje dva matorca .

Gledam ja, oni ne mrdaju, a okolo sve klinci i klinke, rok generacija.

Mi cepamo naravno i u sred svega toga ja kažem:

-Žiko (Jelić, op. autora), vidi ona dva matorca, to je KGB, došli da te hapse!

-Neće mene nego tebe, - kaže on.

I u tom zezanju nastavimo svirku, a sviralo se 45 minut pa 15 minuta pauza. I na toj poslednjoj pauzi, mi gledamo, oni još stoje uz onaj zid.

-Žiko, kažem, ovi ne mrdaju.

U tom trenutku prilazi nam jedan:

-Dobro veče, ja sam tajnik.

-Eto Žiko - opet ću ja - jesam li ti rekao da je to tajna policija.

Naravno, bio je to sekretar, koji je došao sa direktorom, možeš misliti... Direktor Zelene lagune sa sekretarom nas je tražio po Beogradu i kako nas tamo nisu našli, došli su u Novi Sad na igranku i tu su nas slušali dva sata i tada nam kažu da bi hteli da porazgovaraju oko našeg angažmana u Laguni.

Ja sad kao pitam Žiku - da li da idemo u tu neku Lagunu da sviramo?

Nisam imao pojma o čemu se radi, jer vidi: Mogli smo tada na mapi prstom da pritisnemo gde bi želeli da sviramo. Gde hoćeš - Split, Hvar, bilo koje mesto.

Naravno, njih je interesovao iznos novca za taj angažman i ja sad razmišljam... Hajde kad već možemo bilo gde da sviramo, a ovo je neko malo mesto, neka tamo Laguna, da lupim cifru, pa šta bude.

Kad sam im rekao to oni se malo zamisle i predlože da se čujemo za sedam dana.

Tako i bude.

Dobijemo ponudu da potpišemo ugovore i da dođemo u Poreč.

Naravno, pristali smo, ali nismo imali pojma gde u stvari dolazimo, a kad smo sigli tamo, imali smo šta i da vidimo.

Mali i veliki konji za jahanje, čamci, zmajevi za letenje, noćni golf, mini golf, teniska i fudbalska igrališta...

Tu sam redovno igrao fudbal u piće.

Još kad su nam pokazali gde ćemo stanovati. Vila, koja ima veliku prijemnu sobu, tu su kožne fotelje, frižideri... Ma uslovi kao za bend iz Amerike.

Ja tamo uopšte nisam spavao!

-Kad spavaš? - pita me Žika.

-Ne spavam! Ko da spava? Stigla nova tura devojaka iz Holandije, Finske, i ne znam odakle više nisu dolazile.

Petkom i subotom tu su dolazili Italijani švaleri da maznu neku žensku.

Tu smo spremali neke naše pesme, ali i "pukli" kao Džentlmeni.

Interesantnu priču o tome kako je legendarni bubnjar Vladimir Furduj Furda počeo da svira u Siluetama preneo mi je jednom prilikom Zoran Simjanović Simke:

Svirali smo letnju tezgu u Makarskoj i dogodilo se da se naš bubjar Miroslav Minić Mine razboleo. Dobio je neki virus i imao je visoku temperaturu, tako da je situacija bila - biti ili ne biti.

Ili da otkazujemo svirku, ili da probamo da nađemo novog bubnjara.

U tom razmišljanju šta nam je raditi, neko nam je rekao:

-Ma bez brige, tu je Furda, on već odlično svira.

Pronađemo ga mi i pitamo:

-Sviraš li ti?

-Sviram, - kaže - bez da je i trepnuo.

Kasnije mi je priznao da je tada tek počinjao da svira i da je u tom trenutku malo šta znao, ali nije hteo da propusti priliku.

Ipak, vrlo brzo se uklopio i tada sam shvatio da Furda stvarno ima talenta i smisla za svirku.

Nakon te letnje tezge razišli smo se i vratili svojim kućama i kada me je on malo kasnije pozvao, odmah sam odlučio da se priključim tada novoosnovanim Elipsama u kojima su već svirali Đura Dmitrović, Moma Radovanović, Bojan Hreljac i pevač Skaka. (Slobodan Skakić, op. autora) To je bio jedan dosta ozbiljan sastav, koji je već počeo i snimke da pravi. Zvuk je bio pristojan, tako da sam ja, kao i ostali, bio zadovoljan.

Mnogi i danas ne znaju da Bijelo dugme nije prva jugoslovenska grupa koja je održala koncert kod Hajdučke česme. Evo šta mi je u jednom razgovoru o tome rekao Robert Nemeček:

Ovde, u našoj takozvanoj rok istoriji radi se strašno mnogo falsifikata. Kod nas postoji mnogo knjiga, koje kad pročitam vidim da su pune neistina. Sad, da li je to autor radio iz neznanja ili iz želje da nešto isfabrikuje, nisam siguran, ali bilo je i toga. Recimo, ja znam čoveka koji je radio neki vanredni broj magazina Pop Rock o živim albumima, gde naš uživo album nije ni pomenuo kao da nije postojao, bez obzira što je to stvarno prvi uživo album kod nas. Jednostavno, taj čovek nikada nije voleo Pop mašinu i onda je verovatno smatrao da na taj način može da pravi istoriju. Taj prvi koncert kod Hajdučke česme je bio u junu 1972. godine i dogodio se bukvalno nekoliko dana pred snimanje našeg prvog singla "Put ka suncu" i mi smo više hteli da napravimo, eto tako, kao neko druženje. Nije tu ni bilo neke posebne reklame, tu se skupilo nekoliko hiljada ljudi i to je bilo kao interesantno. Međutim, ovaj koncert iz '73. smo pravili po uzoru na te besplatne festivale koji su se tada pravili po svetu. Pošto smo u to vreme već dosta svirali u Sloveniji i Hrvatskoj, znali smo sve te bendove i onda smo ih pozvali da sviraju besplatno, s tim da im se plate putni troškovi i prenoćište i svi su pristali na to. Najveće iznenađenje je bilo što se tu skupilo 30 000 ljudi, po procenama koje je tad milicija imala i koje su tadašnji mediji objavili. Večernje novosti su čak imale vanredni broj posvećen tome, jer se tad prvi put dogodilo da je put ka Košutnjaku bio potpuno zakrčen. Činjenica je da niko od nas nije očekivao 30 000 ljudi, jer se pre toga najviše ljudi okupilo BOOM festivalu, nekih 12 000. To je bio maksimum koji se ikada skupio u našoj zemlji. Međutim, Hajdučka česma te '73. godine donosi apsolutni rekord i tu se stvarno videlo koliko postoji ljudi koji iskreno vole tu muziku, koji su spremni da se žrtvuju za nju jer su uslovi tamo jednostavno bili nikakvi. Međutim, svi bendovi koji su tu bili (tada je nastupala i grupa Jutro, odnosno buduće Bijelo dugme, op. autora), počeli su da razmišljaju kako bi izgledalo kada bi i oni to napravili i posle je Bijelo dugme to i uradilo. Mislim da je tu na snazi bio jedan otvoreni dogovor da se uopšte ne pominje da je tu ikada održan bilo kakav koncert, pa ima dosta ljudi koji uopšte ne znaju da je uopšte i održan taj koncert 1973. Međutim, to je stvarno u tom trenutku bilo daleko najveće okupljanje i još dosta godina posle toga nije se u tadašnjoj Jugoslaviji skupilo 30 000 na nekom rok koncertu.

(Telegraf.rs)