Ljubomir Šomi Mišić za Telegraf rs: Poenta je u svirci, a ne u jurnjavi za novcem

Na onoj nekadašnjoj, jugoslovenskoj rok mapi, Niš je oduvek zauzimao posebno mesto. U prilog tome govore mnoge činjenice, a svakako je vredan pažnje i podatak da je LP Lutajućih srca prvi koji je u Srbiji snimila neka grupa van Beograda. Rokenrol scena grada na Nišavi iznedrila je više bendova jugoslovenskog formata kao što su to Galija ili Kerber, a neki od njih bili su na samom pragu takvog uspeha, što je svakako slučaj s grupom Mama rock. O svemu tome razgovarao sam sa Ljubomirom Mišićem Šomijem, bubnjarom u mnogim važnim niškim grupama, pa samim time i nekim ko može da prenese verodostojna sećanja iz tog perioda.

• Rođen si u Nišu 1959. godine. Kada kreće tvoje interesovanje za muziku i zašto si se odlučio baš za bubnjeve kao instrument?

To je malo smešno i onako klinački. Kada sam imao četiri-pet godina imao sam jednog rođaka koji živeo u Nemačkoj koga nisam baš najbolje poznavao. Jednom je došao da nas poseti, a tada je već svirao u Nemačkoj, imao je onu kosicu kao Bitlsi, i tada bi dok je razgovarao s nama, stalno rukama lupao okolo, po stolu, stolicama, i meni je to prosto ostalo u podsvesti. To je bio taj neki prvi kontakt sa onim što će me kasnije preokupirati.

• U to vreme nije bilo interneta, znanje se sticalo na teži način.

Voleo sam da pevam i stalno sam pevao neke hitove Korni grupe i slično, inače dobro sam pevao i prateće vokale. Sve u svemu, mislim da se ta ritmika kod mene već tada stvorila, ili mi je možda taj rođak prilikom posete otkrio da posedujem nešto, to je svakako bitan momenat u mom životu. Posle toga dolazi osnovna škola i ona crtanja i pisanja naziva grupa po klupama i sveskama: Deep Purple, Sweet, Status Quo, itd. Kod mene se to naprosto rodilo mnogo, mnogo, rano. Međutim, to nije išlo tim ubrzanim tokom kao danas, kada sve to imaš na You Tube kanalima gde to možeš da pratiš i učiš na pravi način. Starije kolege nisu ni htele da pokažu te neke "fore", čuvali su to za sebe, a to bi nam verovatno mnogo značilo. Morali smo da se snalazimo na razne načine, usporavali smo ploče da bi recimo na albumu "In Rock" od Dip Parpla, čuli šta svira bas bubanj, šta su tomovi, da bi malo razdvojili te stvari. Sve je to bilo toliko slatko, luckasto i predivno. Prve ozbiljnije svirke sam imao sa grupom Top, odnosno današnjim Kerberom.

Preporučujemo

• Da li je grupa Top prva sa kojom si svirao?

To je bila prva ozbiljnija grupa u kojoj sam svirao. Pre toga Tomica (Tomica Nikolić, gitrista, op. autora) i ja smo imali još neke grupe. Išao sam u u građevinsku školu a Tomica u elektrotehničku, pa smo se tu i upoznali. Ja sam stalno bio u toj elektrotehničkoj jer smo često nešto svirali u njihovom holu. U početku je naziv naše grupe bio Aqua, a malo kasnije Top. Tomičini roditelji su iz Mramora, to je selo kraj Niša, pa smo tamo dugo vežbali, znaš i sam kako je to, lepota jedna, selo, ribarenje i vežbanje po ceo dan. Tamo smo jednom i svirali u Domu kulture, a predgupa nam je bio Električni valjak, tu je svirao Mlađa basista koji nažalost nije više sa nama, poginuo je u nekoj avionskoj nesreći. Šta je tu važno? U njegov grupi pevač je bio Gale. (Goran Šepa Gale, op. autora) Mi smo ga odmah "snimili", to je baš bio jedan viši nivo. Mlađa je bio moj dobar drug, inače nekada se bavio boksom i kad smo ga pitali za Galeta, rekao je: "Brate, ću ti ga dam. Ali samo tebi!" (smeh) Baš tim rečima. Tako da je Gale bez ikakvih problema prešao kod nas. Odmah smo otišli kod njega, on je živeo u centru Niša, imao je klavir u stanu, i već tada nam je svirao "Svetlanu", onu njegovu laganicu i mi smo odmah videli da je to ono što nam treba. Radili smo potom baš puno, vežbali smo u Domu kulture. Ja sam dolazio ujutro u osam, pola devet, kupim usput onaj fruktalov sok sa šargarepom, majka mi spremi dva sendviča, priključim gramofon na Tomičino Gitakord pojačalo i ceo dan radim sam, oni potom dođu u šest popodne pa nastavimo probu do kasno u noć. I tako svaki dan.

• Pomenuo si grupu Aqua, ali koliko znam Tomica i ti ste pre grupe Top bili i u sastavu Putokaz.

Tu smo bili isto nas dvojica, pokojni Ćomi (Miodrag Todorović, op. autora) i Gagac basista. Svirali smo na Tehničkom fakultetu, tu je recimo svirala i grupa Smak, to je bilo kultno mesto u ono vreme, takođe smo išli i na Gitarijadu u Zaječeru, ne mogu da se setim koje godine je to bilo. Posle toga je nastao Top, u pravu si.

• Kako je došlo do toga da napustiš tu grupu?

Pa u to vreme paralelno sam svirao sa Viktorijom koja će kasnije promeniti ime u Mama rock. sa njima je tada bubnjeve svirao Joca (Jovica Pavlović, op. autora) iz Aleksinca koji je vrlo neredovno dolazio na probe, pa čak i na svirke. Ja sam znao napamet njihov repertoar, a s obzirom da je Top na tim nastupima bio predgrupa, ja bih potom samo nastavio da sviram sa Viktorijom. Mnogo se tada sviralo. Pošalješ jedan plakat busom i to je to. Prokuplje, Knjaževac, Aleksinac, mogli smo svirati gde god smo hteli, to je stvarno bilo krcato. Čak sam u jednoj svesci to zapisivao, stigao sam do brojke od dvesta i nešto koncerata ali sam potom odustao, nisam ni mogao to više da ispratim.

• Top je snimio neke kompozicije u studiju Radio Niša.

Snimali smo neke instrumentale. Tu je i Bracko svirao, odnosno Bratislav Stamenković...

• Gitarista.

Tako je. On je kasnije svirao na drugom albumu Galije, a u grupi Top su on Tomica svirali gitare.

• U grupi Top su svirali muzičari koji će kasnije ostvariti značajne karijere na tadašnjoj jugoslovenskoj sceni. Na primer, Slaviša Pavlović Stenli je takođe bio u toj postavi.

Pa da, u postavi smo bili Gale, Braca, Tomica, Stenli i ja. Potom smo ja i Stenli prešli u Viktoriju koja 1977. menja ime da bi mogla da učestvuje na Zaječarskoj gitarijadi. Bracko je u nekom trenutku rekao da mora da završi fakultet. On je sada advokat u penziji, kasnije je svirao na drugom albumu Galije, kao što sam već napomenuo.

• U kom periodu si bio član grupe Herc?

Aaaa i to znaš! Mnogo svirki je bilo, čekaj da se prisetim... Tu sam bio u nekoj blic varijanti. Na nekoliko snimanja i nekoliko svirki, ništa značajno.

• Interesantno je da si svirao u mnogim niškim grupama.

Pa to je kao i svugde jedan začarani krug muzičara koji se vrti i to je valjda tako i danas.

• Viktorija je promenila ime u Mama rock, da bi se stekla mogućnost učestovanja na gitarijadi u Zaječaru gde je već pobedila 1974. godine, pa po propozicijama više i nije mogla da učestvuje na toj manifestaciji, mada su to ipak različite grupe, jer su u obe postave bili samo braća Stojanović - Ciga i Dragomir.

Dragomir Gagi Stojanović, Cigin brat je bio pevač, ali je vrlo brzo došao Stoka koga verovatno znaš (Zoran Stojković Stoka, op. autora), Slobodan Krnić je svirao drugu gitaru, a basista je bio Bratislav Radojčić. Svirali smo pet pesama, imali smo par onih obaveznih iz tematike narodnoslobodilačke borbe, znači posvećenih drugu Titu i radnim akcijama i tri iz našeg uobičajenog repertoara. Pre toga smo čuli Stoku, ne mogu sad da se setim kako se zvala ta grupa, Smrdljive noge ili tako nešto...

• Mislim da se zvala Istok.

Jao bravo! Smrdljive noge je bio neki drugi bend, ali zanimljiv svima nama. Uglavnom on je vrlo brzo iz Zaječara došao u Niš i krenuli smo da radimo te neke pesme  -"Buđenje", "Eva" itd.

• Jesi li ti učestvovao na snimanju onog prvog singla grupe Mama rock na kome su pesme "Pismena vežba" i "Vranjanka"?

Nisam. Tu je Bane svirao.

• Znači prvo tvoje studijsko iskustvo bilo je na snimanju pesama "Naručiću mala buđenje u sedam" i "Eva". Kakvo je to izgledalo, jesi li imao tremu?

To je bilo prvo studijsko iskustvo, snimali smo to u Studiju pet, Enco Lesić je bio producent, to je stvarno bilo fantastično, jedan neviđeni entuzijazam. Instrumente smo transportovali vozom, u tom periodu sam imao Maxwin bubanj, A Furda (Vladimir Furduj Furda, op. autora) je u tom studiju imao postavljen svoj Ludwig, jer je stalno svirao kao studijski muzičar i on nije mogao da veruje da smo pomerili taj bubanj i sve to snimili na Maxwinu koji je bio smešan instrument u odnosu na njegov. Ali dobar štim, dobre plastike, dobra tehnika i producent, i to je svakako dalo rezultate. Posle se i Furda oduševio, družili smo se i šalili.

• Brega je uradio aranžman za kompoziciju "Naručiću mala buđenje u sedam", u to vreme služio je vojni rok u Nišu, pa ste s njim otpočeli saradnju.

Njemu uopšte nije padalo teško da čuje neki bend koji radi, mada nemam informaciju kako je došlo do našeg kontakta. Ali ja sam recimo služio vojsku u Skoplju i znao sam gde vežba Leb i sol, svaki muzičar vrlo lako to pronađe, jer tu može da provede neko slobodno vreme. Tako je i Brega pronašao tu našu "malu gajbicu" i tu pomalo svirao, Ciga mu je potom predstavio neke pesme koje je želeo da snimi i Goran je potom uradio aranžman za "Buđenje". Pomogao je Cigi malo na solu, predložio mu da tu ne svira preterano, već da ubaci malo folka, znači svemu je dao jednu takvu notu. Meni je recimo rekao: "Ovde bi trebao svirat krupne timpane". Ja sutradan pozajmim od kolega velike timpane, one od trinaest četrnaest i osmnaest inača, a on mi kaže: "Ne to! Nego da ne sviraš virble, već tra-tu-tra-tra-tra-ta-ta-tu-tuuu." Pa što mi to juče ne objasni malo bolje nego vučem ove velike timpane. (smeh) To mi je ostalo u podsvesti, tako da i danas sviram na taj način. I Điđi me ja malo kasnije zarazio nekim sličnim stvarima.

• Pa to i jeste njegov način sviranja.

Upravo tako. Ako želiš da napraviš hit, to mora da bude što jednostavnije i konkretnije.

• Znači Brega se nije ponašao kao zvezda, nije bio nadobudan.

Definitivno ne. Uživao je i davao nam rešenja za aranžman, Cigi je rekao da bi solo trebao da bude u jednom blagom folk maniru i u tercama. On se tu svakako sjajno zabavljao i trošio vreme.

• Šta se nakon toga događalo? Mama rock potom snima i svoj treći singl.

Taj singl je sniman kada je Dragan Nikolić Nune bio u grupi.  On je i dalje vrlo aktivan, radi sa Nadom Pavlović, dakle s tim nekim ekipama. Na toj ploči su pesme "Život moj" i "Tebi smeta sve". To je snimljeno u studiju MCM u Nišu, koji je u to vreme imao dobru tehniku, ali ipak to nije sve izlazilo kako treba. Producenti su bili Miki Tambura iz Lutajućih srca i Mile Torero, naš drug, elektroničar. U tom studiju smo Ciga i ja radili kako studijski muzičari i tu ima stvarno mnogo anegdota. Sosa matori (Zoran Žikić Sosa, mop. autora) koji je posle svirao bas gitaru u Kerberu, u to vreme je svirao u grupi Plamteće nebo iz Svrljiga ili Svrlig, kako bi to oni rekli. (smeh) Čak su imali i neki hit.

• Pa to je verovatno pesma "Em si mala, em umeš da varaš" sa njihovog jedinog singla.

To je to. Kada su to snimali hteli su da odrade neke bubnjarske deonice rukama. Mi smo imali tu mašinu, ali oni su hteli da to odrade ručno da bi zvučalo autentičnije. I kreću oni i da ne poveruješ, vrlo brzo "ubodu" da to stvarno bude cakum-pakum. Ali Mika Tambura se pravi lud i kaže: "Neka, ći gi puustimo još malo da udaraju" - i neprestano im govori da to ne valja. U jednom trenutku čujemo kako Sosa kaže: "Miko, otvori studio samo malo da 'ladimo ruke na česmu, pa će se vratimo". Međutim kada su došli kod nas on im kaže: "To je već odavno snimljeno". (smeh)

• Bili ste na jednoj turneji sa Bijelim dugmetom u Makedoniji.

Imali smo tu mini turneju, naš pevač je tada bio u vojsci, pa smo ga "vadili" da bi pevao u Skoplju, ako se dobro sećam hala je nosila naziv Kale. Bregović i Bebek još tada nisu bili u ljubavi. Željko je tada popio skoro litar viskija i nekoliko piva, Brega ga je gledao popreko, uopšte nisu razgovarali, ali svirka je bila fantastična.

• Nakon toga, bili ste angažovani na više strana.

Svakako, dva puta smo bili na turneji sa Slađanom Milošević, takođe smo radili i jednu turneju sa Zdravkom Čolićem po Nemačkoj na koju ja nisam išao jer sam tada bio u vojsci, pa me je menjao Sosa mlađi. (Goran Žikić "Mali Sosa", op. autora) U tom periodu imali su i jednu turneju i sa Željkom Bebekom.

• Prvi album grupe Mama rock, "Pokreni me", objavila je Vojvodina koncert 1984. godine.

Na snimanju te ploče pomagao nam je Japanac (Nenad Stefanović Japanac, op. autora), takođe i Laza Ristovski, to je bilo zaista fantastično i što se tiče ljudi ali i opreme koju smo koristili.

• Gde ste snimali tu ploču?

Studio Akvarijus, na Slaviji.

• Album je izadala Vojvodina koncert, čini mi se da bi mnogo bolje prošao da je imao neku adekvatnu medijsku promociju.

Verovatno je tako, nije to kod nas ništa specijalno promenilo, osim što smo zaista jako puno svirali, bilo je tu i do sto koncerata godišnje.

• Nažalost ni Ciga, a ni njigov brat Dragomir nisu više među živima.

Nažalost, tako je. Ciga je imao mnogo prilika da ostane i radi u Beogradu, imao je dosta poziva. Bio je šoumen i genijalac na gitari, lud je bio na sceni, imao je Santanu i Blekmora u prstima, ali nikada te pozive nije prihvatio, bio je "rodoljub"(smeh), lokal patriota.

• Kada to već pominješ, Niš je i inače po tome poznat, po tom specifičnom lokal-patriotizmu, dosta se držite jedni drugih.

Posle one dve turneje sa Slađanom, ona mi je ponudila da ostanem u Beogradu. Znaš ono - bio sam "čupav", kosa do pola leđa, na kraju svirke bih uvek probušio dve kože na tomovima, skakao s bubnja, ma ludilo jedno i ona mi je gledajući sve to rekla: "Vau! - moraš doći u Beograd." Odgovorio sam: "Izvinjavam se, ali nije mi to u planu." Zaista je to bilo tako, Cajger basista je tada radio s njom, on je zaista bio sjajan. Sa Generacijom 5 smo takođe imali dve turneje u onom peiodu kada je Goran Milošević bio u grupi. To je bilo kada su već snimili svoj prvi album ali ipak nisu imali repertoar za ceo koncert, pa smo to zajednički gurali, počevši od juga Srbije, pa nadalje.

• Misliš li da je Mama rock mogla i mnogo više, recimo da upadne u prvu ligu domaćih bendova?

Pa sad... u grupi su svi bili zadovoljni. Bilo nam je važno da sviramo, bez obzira gde su ta dešavanja. Da li je to Vojvodina, Južna ili Zapadna Srbija, Makedonija, gde god smo bili stvarno smo dobro prolazili.

• Ako danas uporediš scenu u Nišu i taj period s kraja sedamdesetih godina kada je Mama rock možda dostigla najveću popularnost, kako ti sve to izgleda, ima li sada u Nišu mladih bendova koji su vredni pažnje?

Znaš šta mi je najmilije? Tih nekoliko niških bendova koji su aktuelni i sviraju po klubovima, bajkerske skupove i razne žurke, u repertoaru imaju i "Evu" i "Buđenje" i to mi zaista vrlo imponuje. Ciga je za "Evu" davno dao autorska prava grupi Amadeus i oni su to valjda snimili ponovo. Uglavnom, rokenrol se u Nišu i dalje svira, ima dosta mesta gde se može raditi, ali iskreno da ti kažem, da nije ovih bajkera bilo bi ipak malo gusto. Vidi, mi smo ranije svirali maturske večeri na kojima nikada niko nije zatražio neku narodnu pesmu. Nikada!

• To je bilo potpuno drugo vreme. Nisam te pitao, a svakako je važno: Kako si postao član Galije?

Kada me je pozvao Neša Galija, našli smo se na terasi hotela Niš i on me pita: "Jesi li raspoložen za svirku, znam da voliš simfo rok, Yes, Genesis, Jethro Tull, itd?" To zaista i jeste tako, ja na to naprosto "otkidam" i rekao sam mu da sam spreman za saradnju. Tako sam ušao u Galiju, snimili smo treći album "Ipak verujem u sebe" na kome je hit "Još uvek sanjam". Tada nam je pomagao klavijaturista Saša Lokner i Dragan Miloradović...

• Kada se sve saber i oduzme ti si faktički bio član gotovo svih najvažnijih niških grupa.

Pa to stvarno i jeste tako. Već sam rekao da je to jedan začarani krug, kao što je i u većini drugih gradova, Beogradu, Kragujevcu...

• Malopre si pomenuo neke strane bendove koji su ti važni, kakva je situacija kada su domaće grupe u pitanju?

Hajde da stavimo Time na prvo mesto, Korni grupu, Smak, Leb i sol... Ja sam svakako uvek obraćao pažnju na kvalitet svirke.

• Koga bi izdvojio što se bubnjara tiče?

Ima mnogo imena koja su za poštovanje. Ako posmatramo ex Jugoslaviju, svakako Ratko Divjak, pa Vladimir Furduj, o Kepi već da ne pričamo. Pomenuo bih i Velibora Boku Bogdanovića, plašim se da ću preskočiti nekog, a to ne bi bilo fer. Danas takođe ima i toliko mladih bubnjara kojima se divim, koji su se vratili sa najprestižnijih škola, sa Berklija i Graca, kao što je to Igor Malešević na primer. Sve to pratim i ne stidim se da nešto pitam, imam zaista sjajne komunikacije i druženja.

• A od ovih svetskih imena?

Uff... Znači sve je krenulo od Ijana Pejsa i Džona Bonama i hajde da završim sa Brajanom Tičijem koji mi je idol. Završio je Berkli a "ganja" Džona Bonama, naprosto ga preslikava i pokazuje nam šta je sve Bonam radio i otkriva neke stvari koje ja ni tada nisam kod njega otkrio. Tu je svakako i Stiv Smit, a šta reći o imenima kao što su Dejv Vekl ili Vini Kolajuta, to je to. Ima ih stvarno mnogo, mnogo dobrih.

• Da li je bubanj kao instrument u odnosu na sedamdesete i osamdesete godine puno napredovao, tu mislim na taj tehnički i izvođački nivo i pristup?

Svakako jeste, ali rekao bih da se to posebno dogodilo kada je bas gitara u pitanju jer se više ne svrstava u prateće instrumente, ali svakako je to slučaj i kod bubnjeva i to od trenutaka kada je došla druga pedala i sva ta tehnika, pogledaj samo preciznost jednog Dejva Vekla. Stiv Ged je i dalje "tata", jedna osnova, on je svima nama, odnosno njima, jer ja sam mnogo mali, otvorio oči kada su neke stvari u pitanju itd. Svi oni su to posle nadgradili na jedan fenomenalan način. Tu je i Tomas Lang koji je stvarno kralj, Potom Sajmon Filips, ima zaista puno njih, ali uvek se vraćamo korenima, uvek krenemo od početaka i uvek se pojavi nešto zanimljivo što sam ispustio kao klinac. U Vezi Sajmona Filipsa ima jedna interesantna priča. Postoji neki lik, mislim negde u Holandiji ili tako nešto, koji svaki njegov komplet bubnjeva koji on želi da otuđi, a naravno od firme Tama dobije nov, uzima i tako ima u kolekciji sve te njegove komplete. Ja sam recimo zapisao da sam imao 43 svoja kompleta, a s obzirom da sam držao i prodavnicu muzičkih instrumenata, ni sam ne znam kioliko sam ih prodao. Zamisli da sam tih svojih 43 kompleta sačuvao, šta bi to danas bilo.

• Ne mogu da verujem, pa ti si to menjao svake godine.

Ciga i Boban su stalno išli u London kod Tome i uvek su nešto muvali, petljali s instrumentimama, stalno donosili i prodavali. Ciga donese bubanj i kaže: "Hej, ja sam ga dao u oglas, čekam da se javi neki Crnogorac ili "Šiptar", ima da ga dam duplo skuplje." Ja sav srećan: "Nemoj, molim te! Ne!" Potom su dolazili ljudi kod mene i kupovali, ja sam išao dalje, uvek sam prvi birao i tako sam došao do brojke od 43 kompleta.

• Sviraš li i dalje?

Apsolutno da. Ja radim telekomunikacije za jednu firmu, radim optiku, ali sviram po klubovima i žurkama sa dva benda, jedan je baš rokerski za te bajk žurke i skupove, a ovaj drugi je za klubove, uglavnom nađem vremena za sve. Mislim da je poenta svirati, a ne juriti novac.

• Nedavno je završen Nišville jazz festival, verujem da si bio na nekim koncertima.

Nisam. Bio sam malo premoren zbog posla, a drugo, nije bilo nijednog zvučnog imena koje bi me privuklo i žao mi je zbog toga. Siguran sam da je i ove godine bilo dobre svirke ali nisam to pratio, ovo je prva godina da je tako.

• Kakvu bi poruku uputio mladim bubnjarima?

Pre svega treba otkriti tu metriku i ritmiku, ali sada je ipak sve to mnogo jednostavnije. Treba krenuti od fundamentalnih stvari, sasvim lagano i sasvim sporo, sa dosta strpljenja jer mnogo toga će izaći relativno brzo, za nekoliko meseci. Najvažnije je raditi postupno, ali stolica svakako mora da se zagreje pa čak i da se neki žulj pojavi, ako se loše drži palice, mada i ta tehnika je vrlo lepo prikazana na mnogim You Tube kanalima i upravo zbog toga se može veoma, veoma, lepo raditi. Mora se poći od ruku, od stvari kao što su didla, paradidla itd. Samo sporo, ali isključivo sa metronomom. Isključivo! Najsporije, dok je to potrebno, potom malo brže, pa još brže i za nekoliko meseci sam ćeš se diviti onom što si uradio.

(Telegraf.rs)