Čudesni albumi rok muzike: Gram Parsons - "Grievous Angel", svi snovi "tužnog anđela".

Ako danas pomenete ime Grama Parsonsa, neće biti mnogo onih koji će znati bilo šta o njemu. Ipak, oni koji su malo dublje zagledani u taj čarobni, šarenoliki zdenac popularne muzike, znaju da se radi o čoveku koji je izvršio jedan od presudnih uticaja na razvoj rokenrola.

Uvek je tako bilo, pa i ostaće.

Sanjari su ti koji pokreću svet.

Preporučujemo

Nevolja je jedino u tome što njihovu misiju svet u pravom trenutku obično ne prepoznaje već se to dogodi mnogo kasnije, kada takvi junaci više nisu među nama jer su već zaplovili onim širokim nebeskim prostranstvima.

To je zaista jedna velika, velika, nepravda.

Najviše što čovek može učiniti za slavu je da umre mlad, ali verujem da bi Gram bio stvarno ošamućen svim ovim današnjim izlivima obožavanja koji su mu upućeni.

Ovo su reči Parsonsove prijateljice, ili je bolje reći - muze, prelepe i talentovane Emilu Haris, a njoj treba verovati.

Ako ga je ko poznavao, bila je to upravo ona.

Ova slavna kantautorka i danas tvrdi da je njen susret i kasnija saradnja sa Gramom Parsonsom, bila ništa drugo do božije proviđenje:

To je za mene bilo jedno potpuno nestvarno iskustvo. Bio je to dar. S njim sam otkrila radost harmonije i kada sam shvatila svu lepotu takvog pevanja samo sam mu prepustila da sve vodi. Stvarno sam se osećala kao da sam otkrila svoj vlastiti smisao. To je bilo sasvim čudesno za mene. A u svom životu umetnice, stvarno ne verujem da bih dodirnula sve te neverovatne vidike ili postala pevačica kakva sam sada, da nisam radila s Gramom.

Tako govori Emilu, ali nije ona jedina.

I karijere mnogih drugih slavnih imena ni približno ne bi bile iste da Gram nije okačio gitaru o vrat.

Spisak je podugačak, navešću ih tek nekoliko:

The Eagles, Elvis Costello, Lemonheads, Lusinda Vilijams, Stiv Erl, Rajan Adams, pa čak i slavni Rolling Stones.

Ključno je svakako da je Parsons izmislio čitav pravac rokenrola poznat kao kantri-rok, ili "kosmička američka muzika" kako je on to voleo da kaže.

Kao neoborivi dokaz ove tvrdnje stoji album "Grievous Angel" koji je snimio još davne 1973. godine.

Nažalost, biće to tek njegovo drugo samostalno, ali i poslednje studijsko ostvarenje koje je snimio za svog života.

LP je objavljen posthumno, četiri meseca nakon njegove smrti, i njime je Parsons samo potvrdio da mu se u žanru koji nazivamo kantri-rok, niko ne može ni približiti.

Gram Parsons je rođen 5. novembra 1946. godine Vinter Hejvenu, Florida, pod pravim imenom Ingram Sesil Konor. Nakon smrti oca sa svojim rođacima odlazi u Nju Orleans gde je dodeljen jednoj hraniteljskoj porodici, po kojoj i nosi prezime Parsons.

Kada je imao 14 godina, pobegao je od svojih usvojitelja, a već sa šesnaest je svirao protestne pesme u Grivinč Vilidžu, da bi već u osmnaestoj otišao na Harvard gde je osnovao International Submarine Band u kome je bio gitarista i pevač.

Nešto kasnije oni će otići u Los Anđeles gde u donekle izmenjenoj postavi snimaju album "Safe At Home", koji je po mnogima početno ostvarenje kantri-roka.

Danas ovaj LP kod kolekcionara, posebno u Evropi, dostiže prilično visoku cenu.

Međutim, Parsons je i dalje sledio svoje snove, pa je u trenutku objavljivanja ovog albuma već bio član grupe The Byrds gde će njihovog vođu Rodžera Makguina zainteresovati za kantri rok.

Ipak, sa njima ostaje tek tri meseca.

Napustio ih je nakon njihove odluke da krenu na turneju po Južnoj Africi jer je bio ogorčeni protivnik aparthejda.

Čak je i taj njegov potez na neki način dao dalekosežne rezultate, bez obzira što su Gramovi doprinosi njihovom čuvenom albumu "Sweetheart Of The Rodeo" u dobroj meri izbrisani, s obzirom da je zbog raznih problema oko ugovora tu otpevao samo tri pesme.

Krajem 1968. osnovao je grupu Flying Burrito Brothers i odigrao vodeću ulogu na snimanju albuma "The Gilded Palac Of Sin" i "Burrito Deluxe", da bi ih potom napustio i otputovao u Evropu gde je započeo drugovanje s Mikom Džegerom i Kitom Ričardsom (posebno sa ovim drugim) na koga je takođe izvršio veliki uticaj.

O njihovom druženju u to vreme svašta se moglo pročitati u štampi, od svih mogućih kombinacija vezanih za njihove muzičke aktivnosti, do onih koje su govorile o zloupotrebi narkotika kojih je oko njih dvojice bilo u izobilju.

Sećam se da sam čitao kako neki članovi Rolingstounsa, odnosno njihov menadžment, nikako nisu odobravali njihovo druženje jer su smatrali da je jako štetno po Ričardsa, s obzirom da to donekle poklopilo s periodom njegovih najžešćih narkomanskih eskalacija.

Šta je tu prava istina teško je razlučiti, uostalom svi znamo da ni Kit po tom pitanju sigurno nije mala beba.

Uglavnom, njegov uticaj biće očigledan i vidljiv u nekim pesmama Rolingstounsa, za šta je svakako očigledan primer kompozicija "Wild Horses".

Bilo je i govorkanja da je to u stvari Parsonsova pesma, što je posebno podgrevano činjenicom da se ona našla na već pomenutom albumu "Buritto Deluhe", dakle nekih godinu dana pre Stounsa, koji će je uvrstiti na LP "Sticky Fingers".

Kasnije je potvrđeno da je to ipak delo dvojca Džeger/Ričards, ali već iz ovoga je odmah vidljivo koliko je Parsons snažno uticao na druge muzičare, pa čak i na takve autore kakvi su Džeger i Ričards.

U to vreme bilo je dosta govorkanja oko imena sa kojim bi Parsons mogao sarađivati, ali ništa se posebno nije dogodilo sve dok kraja 1972. godine kada je otpočeo snimanje svog prvog solo albuma jednostavno nazvanog "G.P."

U to vreme već je upoznao Emilu Haris i ponudio joj saradnju.

Iako je i svih proteklih godina njegove karijere bio zaokupljen spajanjem kantri i rok muzike, ovo će biti prva ploča koja će ga u tom smislu donekle zadovoljiti.

Naravno, da bi njegov trud mogli razumeti, svakako treba znati da je pre njega to bilo potpuno nespojivo.

Oni koji su slušali kantri, rok muziku nisu mogli ni da smisle, a ništa drugačije nije bilo ni u obrnutom slučaju.

Ipak, sledeći album "Grievous Angel" bio je stvarno nešto posebno.

To je iznad svega jedno duboko emotivno ostvarenje na kome je Emilu Haris svojim čudesnim, kristalnim glasom, popunila svaki detalj vokalnih deonica u kojima bi eventualno nešto moglo da "zaškripi".

Ekipa koja je svirala na albumu zaista je za svaki respekt. Tu su bili neki članovi Elvisovog pratećeg benda, potom Berni Lidon (kasnije član Iglsa), Linda Ronstadt itd.

Kada se ploča pojavila u januaru 1974. godine, njen komercijalni efekat nije bio Bog zna kakav, naprotiv može se reći i razočaravajući.

Ali neka vas to ne zavarava.

Kvalitet i kvantitet vrlo često ne idu ruku pod ruku.

Alan Džouns iz Melodi Mejkera u svojoj recenziji napisao je i ovo:

"Grievous Angel" ne treba ni analizirati. Ne postoje reči kojima bi se mogao opisati taj osećaj očaja i jezivog kvaliteta ovog dela. Samo ga treba poslušati.

Tom Rasel iz časopisa Helix, ovako je poentirao svoju recenziju albuma:

Parsonsov uticaj na dovođenje kantri muzike u rokenrol podjednako je važan kao i Dilanovo kombinovanje folk pesama s rokom.

I stvarno, svaka pesma na ovom albumu ima neku svoju, nesvakidašnju i čudesnu priču.

Od ljupke "Return Of The Grievous Angels", po kojoj je Grem i dobio nadimak "tužni anđeo", jednog sasvim čudesnog muzičkog putovanja u kome glavni junak prelazi hiljade drumova kako bi se vratio voljenoj, preko "$1000 Wedding" jedine pesme na albumu koja bi po svemu odgovarala Parsonsovim prijateljima iz Rolingstounsa, do nestvarnog dueta u "Love Hurts" (ova pesma je kod nas najpoznatija po obradi grupe Nazareth), prepunog dražesnog "visokog cviljenja" i tugovanja, jednog oštrog posezanja za patnjom kakva se može doneti u nekoj kompoziciji.

Ali Grem i Emilu nisu od onih koji preteruju.

Oni osećaju bol, on je tu, pa ga moramo i mi osetiti, ali ipak nikada ne odu predaleko.

Čini se da takvih emocija, takve tehnike, toliko nedostaje u današnjoj muzici.

Parsons za svog života nije uspeo da stekne status zvezde. Možda i zbog toga što se često ponašao poput razmaženog deteta.

Ali da nije bilo njega, ne bi bilo mnogih, ili oni ne bi bili onakvi kakvim ih mi danas poznajemo.

Interesantno je da je Parsonsova supruga promenila idejno rešenje omota albuma na kome je trebala da bude fotografija Grama i Emilu i pride izbacila njeno ime sa naslovnice.

19. septembra 1973. Parsons je umro  u hotelu Joshua Tree Inn (u gradu Joshua Tree), a sedam dana kasnije dogodio se čudan incident.

Njegovo telo pred sam pogreb oteto je i spaljeno u pustinji. Kasnije se ispostavilo da je to učinio Gramov dugogodišnji prijatelj i road menadžer Fil Kaufman, ispunivši time njegovu želju koju mu je verovatno saopštio kada je osetio da mu se bliži kraj. 

Taj događaj je opisan u igranom filmu "Grand Theft Parsons" iz 2003. godine.

Zbog svega toga autopsija nije izvršena, pa tako nikada nije zvanično ni utvrđen tačan uzrok smrti, mada je bilo jasno da je u pitanju predoziranje.

Nakon Parsonsove smrti, muzičku štafetu preuzima Emilu Haris koja je snimila 90% njegove zaostavštine.

Uvek je tako bilo, pa i ostaće.

Sanjari su ti koji pokreću svet.

(Telegraf.rs)