Priče o pesmama: Rajko Kojić - gitarista tananog, melanholičnog, autorskog rukopisa

Ako govorimo o grupi Riblja čorba, mnogi ljubitelji rok muzike reći će da su njihova prva četiri LP-ija neprevaziđena. Svakako da u svemu tome veliku zaslugu ima Rajko Kojić koji je svojom gitarom, manirom svirke, pa i autorskim doprinosom, esencijalno obojio te albume.

Koliko god poznavali Rajka Kojića, on je na neki način zauvek ostao misterija. Kada više nije bio član Riblje čorbe, najednom je, daleko više nego pre, postao vidljiv njegov ogromni doprinos pa i trajni pečat u muzičkom izrazu same grupe.

Rajkovim odlaskom i Čorbina celokupna zvučna slika bitno je promenjena, što nikako ne treba da čudi, jer je njegov manir svirke bio više nego prepoznatljiv, iznad svega emotivan, sa solima koja doživljavate kao nešto logično, nešto što samo potvrđuje ono što je tome prethodilo ili što tek dolazi.

Preporučujemo

Malo je onih koji su sposobni za tako nešto.

Kojić u sebi nosio svu tu melanholiju vojvođanske ravnice na neki poseban način, neka izrazita seta izvirala je iz tih njegovih solo partija i autorskog pečata.

Možda je to seta kakva pomalo prati sve one koji iz unutrašnjosti dođu u velike gradove a tu im nešto ne odgovara, muči ih i ne da im mira.

Kada se danas pomene ovaj, po mnogo čemu poseban muzičar domaće rok scene, većina bi kao po nekom automatizmu u mislima dozvala sve te njegove nezaboravne solo partije, toliko osobene i prepoznatljive, u kojima emocije podstiču tehniku i obrnuto, gde ton gitare i uopšte, čitav taj njegov pristup samoj kompoziciji u aranžerskom i svakom drugom smislu, prepoznajete na prvu, bez ikakvog dvoumljenja.

Takve su otprilike i kompozicije koje je pisao.

Nažalost, njegov autorski potencijal ni iz daleka nije iskorišćen, ostao je zatrpan u svim njegovim lutanjima i nesrećama koje su ga zadesile, ali svakako je vredan svake pažnje.

Rajko Kojić je rođen 12. aprila 1956. u banatskom selu Jarkovac, gde je 1973. godine i započeo svoju muzičku karijeru kada je sa još dvojicom prijatelja osnovao sastav Demoni, a prva beogradska grupa sa kojom je svirao bila je MBG.

Kada se početkom 1976. konačno preselio u prestonicu, nastala je grupa MBG II koja je uglavnom svirala na igrankama i maturskim večerima. Početkom 1977. upoznao je Momčila Bajagića, pa su njih dvojica napravili sastav Glogov kolac u kome je Bajaga svirao bas gitaru. Jedini nastup održali su vojvođanskom selu Uljma, pa su potom prestali s radom.

Nakon toga, po preporuci Željka Nikolića (ex Zebra, Roze poze), zajedno sa Vickom Milatovićem pridružuje se Miši Aleksiću koji je po povratku iz Amerike rešio da oformi svoju grupu koja dobija naziv SOS. Kada se prvobitna postava raspala, upražnjena mesta popunjavaju Rajko i Vicko da bi 15. avgusta 1978. godine, kada im se priključuje Bora Đorđević, nastala Riblja čorba.

Prva Rajkova kompozicija koja je ušla na neku Čorbinu ploču bila je "Valentino iz restorana", što je bila B strana njihovog drugog singla (A strana -"Rock'n'roll" za kućni savet"), koji je objavljen aprila meseca 1979. godine.

Interesantno je da su tekst za ovu pesmu zajednički potpisali Bora Đorđević i Marina Tucaković, što je bila jedana od retkih situacija u kojoj neko izvan grupe piše tekstove za njihove kompozicije.

Do jula 1984. godine, do kada je ostao u Čorbi, Rajko je napisao muziku za još sedam pesama, a u jednoj je bio koautor sa Momčilom Bajagićem Bajagom.

U tekstu koji sledi izdvojio sam tri njegova izuzetna autorska ostvarenja.

1. "Još jedan šugav dan"

Kada se septembra meseca 1979. godine pojavio prvi Čorbin album "Kost u grlu", to je na jugoslovenskom rok terenu izazvalo pravi mali zemljotres. Ta neumivena, direktna poetika, kroz koju je Bora Đorđević opisivao naš svakodnevni život, do tada nije viđena u vodama domaćeg rokenrola.

Ali to svakako nije bilo sve.

Bora je sve to donosio na jedan sasvim poseban način, kako bojom svoga glasa tako i jednom apsolutno sugestivnom interpretacijom stvarajući na takav način "žive" slike koje bi nam titrale pred očima dok smo slušali te kompozicije.

Naravno, sve te Borine ispovesti ni približno ne bi imale takvu težinu, da nisu bile potkovane više nego uverljivom svirkom trija koji su sačinjavali Rajko, Miša i Vicko, uz nesebičnu pomoć Enca Lesića na klavijaturama.

Zašto kažem trija, kada je u tom trenutku i Bajaga bio član Riblje čorbe?

Zato što je Rajko u cilju efikasnijeg korišćenja studijskog vremena odsvirao i njegove deonice.

Na albumu se našlo nekoliko zaista fantastičnih balada, a jedna je meteorskom brzinom ušla u moju podsvest.

Njen naslov je - "Još jedan šugav dan".

Kakva pesma!

Sva ta "hemija" između Rajka i Bore ovde je vidljiva kao na dlanu, dok melanholija izbija iz svake note i stiha.

Pasje vreme, stan, kafa, dva pakla, migrena, neke su od Borinih ključnih reči u stihovima ove kompozicije, dakle to je jedna od onih prepoznatljivih situacija kakve su mnoge od nas zadesile, a kada na to dodate Rajkovu melodijsku liniju i sjajan aranžman za gitaru, brzo shvatite da je stvarno bolje da slušate ploče i da ne napuštate stan.

2. "Rasprodaja bola"

Još jedna sa Čorbinog prvenca u kojoj se Bora na ciničan način obraća medijima, ali i izdavačkim kućama, koji nemaju ni mere ni stida dok pokušavaju da zgrnu što veći profit na imenima onih koji su otišli sa ovog sveta.

Ako je tako bilo u tadašnje vreme, zamislite kako je tek danas.

Rajko je ove stihove spakovao u sjajan bluz, u kome nisu prepoznatljive samo njegove solo deonice, već i njegov osobeni muzički "rukopis" koji savršeno prianja uz Borin tekst i "boji" tu pesmu.

U ovoj, a takođe i u prethodnoj kompoziciji, vidno je koliko je Rajko već ispekao kako svirački, tako i onaj kompozitorski i aranžerski zanat, posebno ako znamo da je od trenutaka u kome je postao član svoje prve grupe do ovog, u kome je već vrlo važan učesnik u nastajanju jednog od najboljih albuma jugoslovenskog roka uopšte, prošlo jedva šest godina!

I još nešto, svakako ništa manje važno: Prva studijska iskustva Rajko je imao upravo sa Ribljom čorbom.

Valjda to ponajbolje govori o njegovom vanserijskom talentu.

3. "Pobeći negde"

Ako bi me neko upitao koju bih pesmu Riblje čorbe izdvojio kao posebno dragu, odgovor ne bi bio nimalo lak, bolje reći - bio bi gotovo nemoguć.

Ipak, kompozicija "Pobeći negde" sa njihovog trećeg albuma "Mrtva priroda" iz 1981. godine, jedna je od onih koje su za mene posebne.

Mislim da ne grešim, ako kažem da je Rajko u ovoj pesmi mnogima postavio domaći zadatak u vezi upotrebe instrumenta u nekoj kompoziciji.

Njegov osećaj za meru je vanserijski, svaki ton je tačno tamo gde treba, što se svakako može reći i za aranžman čitave kompozicije.

Pa i Borini stihovi, kao da govore o njemu samom:

Nevinih preko četrnaest nema

I teško dišem uveče kad legnem

U meni samoubica drema

Ja moram brzo da pobegnem

Pobeći negde, daleko, što dalje

Gde ne trebaju pilule za spavanje

Pobeći negde, ne umem da plivam

Dajte mi pojas za spasavanje.

Da li je Rajko sasvim slučajno odabrao baš ovaj tekst kako bi na njega pisao muziku teško je reći, mada ja u slučajnosti i ne verujem baš previše. Ovo je inače jedina njegova kompozicija koju je napisao za album "Mrtva priroda". Gitara je stvarno majstorski odsvirana, a stihovi su nadasve proročanski:

Gaze mi po žuljevima nervozni i brzi

guraju mi laktove u zube

svejedno mi je ko me voli, ko me mrzi

svejedno mi je da l' me pljuju, da l' me ljube.

Pored ovih koje sam već naveo, Rajko je za Čorbu komponovao i "Hej ćale", "Vidiš da sam gadan kad sam tebe gladan", "Kad ti se na glavu sruši čitav svet", "Minut ćutanja", a sa Bajagom je koautor pesme "Džukele će me dokusuriti".

Prvi i jednini put u kome je napravio izlet van svoje grupe (ako ne računamo par gostovanja na pločama drugih izvođača) dogodio se 1983. godine kada je objavio svoj mini album "Ne budi me bez razloga".

Na ploči se nalaze četiri kompozicije.

Bajaga je napisao tekst za naslovnu, a Bora za ostale tri: "Lažeš", "I to sve iz ljubavi", "Grešnik pod nebeskom kapom".

Kojić je na snimanju okupio sjajnu ekipu muzičara: Neša Japanac - bas; Lazar Ristovski - klavijature; Vladimir Golubović - bubnjevi; Bora Đorđević - vokal, dok je on svirao sve gitare.

Njegov poslednji studijski zapis dogodio se 1995. godine kada je odsvirao solo u pesmi "Čuvaj svoju pticu od mene" koja se nalazi na albumu "Indijanci", Vickove istoimene grupe.

Preminuo je u Beogradu 11. aprila 1997. godine. Sahranjen je u rodnom Jarkovcu.

(Telegraf.rs)