Priča o najlepšoj pesmi moje generacije

Ko zna koliko je sjajnih pesama obeležilo našu mladost. Neke su u godinama koje ostaše iza nas već pomalo izbledele i ustupile mesto drugim, a ima i onih koje su se uselile u naša srca i odatle ne nameravaju otići.

Svako od nas ima onu svoju, iz nekog razloga posebnu pesmu, neku koja je obeležila godine odrastanja, prve simpatije, druženja i sve one neprospavane noći zbog neuzvraćenih ljubavi.

I moja je pesma slična, ali donekle je i drugačija.

Preporučujemo

Ona je dostojanstvena, a njena poruka plemenita, ona sa sobom nosi dašak nostalgije za nekim boljim vremenima, kako mi to danas već umemo da kažemo.

Ona malo koga ostavlja ravnodušnim, iako u njoj ništa nije toliko virtouzno, po njoj se nužno ne prosipaju slapovi harmonija, ona je iznad svake religije i politike.

Njen najveći adut su emocije.

A to je u muzici najteže.

Mnogo teže od isprazne virtouznosti, mnogo teže od svih tih silnih "skršenih" akorda, mnogo teže od onog - sad ću da ti pokažem kako se to radi.

To je jedna od onih pesama koju svi mogu zapevati, onako horski, reči je lako upamtiti i izgovoriti, one su uobličene slobodnom misli i kao takve lako skliznu sa usne i jezika, ali se i pored toga danas ne izgovaraju prečesto.

Njene note i stihovi potekli su ovde, među nama, a kao da su došli iz dalekog sveta, kao da su preplivali mora i okeane, kao da su plesali ispod duge i šaputali na mesečini.

U njoj se peva o drugarstvu i onoj s "plavim čuperkom iz šestog A", o profesorima koji su poput naših roditelja bili i blagi i strogi, o autostopu i noćima provedenim u vrećama za spavanje i šatorima, pored logorskih vatri, o gitarama koje sa nekoliko akorda pričaju najlepše priče.

Ona je iznad svih ratova i pohlepe, ona je iznad tuge i gladi, ona miluje duše ubogih dok moćne tera da se zamisle, ona doziva suzu iz oka i šapuće smehom koji plovi šumarcima i potocima, plodnim ravnicama i rečnim dolinama.

Njen eho podjednako odzvanja u klancima podno snežnih vrhova i iznad širokih drumova, onih kojima smo već prošli i kojima tek treba da prođemo.

Slušao sam tu pesmu godinama, opijao se njenom harmonijom, slavio njenu poruku i govorio drugima da je slušaju.

Oni koji su me sledili nisu zažalili.

Punila im je dušu blagošću, podsticala ih da svojim najdražima govore reči ljubavi, stanovala u njihovim zagrljajima, olakšala majčine brige i očeve nedoumice.

Ta pesma je mnoga drugarstva učinila večnim, zbog nje su se tajne čuvale zauvek iako više i nisu bile važne, uz nju biste prepoznali sve one nežne priče u devojačkim očima.

Ona je činila da sve naše čežnje i nedostajanja budu lakša, ona je poput goluba pismonoše koji nam iznenada donosi poruku koju smo dugo čekali, ona stanuje u našim prozirnim snovima, tu adresu odmah prepozna jer je u takvim snovima i rođena.

Ta pesma je istovremeno i slična i drugačija od ostalih, ali možda je najvažnije znati da ona nema svoj naziv, jer to i nije neka određena pesma.

Ona se nalazi u gotovo svim pesmama koje sam do sada čuo i koje ću tek čuti.

Ona tako dobro pristaje svakoj harmoniji i ritmu, svakoj rimi i instrumentu, svakoj mladosti i starosti.

Njen odsjaj prepoznaćete kada vam srce zatreperi, kada vam misli zastanu i sve razlike koje razdvajaju ljude konačno iščile.

Ona je neuhvatljiva, nju ništa ne može zadržati niti uništiti, ona je sloboda za kojom čeznemo i tragamo, ona je deo igre u kojoj pobednik nikad ne pobeđuje.

Ako takvu pesmu sačuvamo, ako je održimo u životu i naša budućnost biće mnogo izvesnija.

O toj pesmi vam ovde govorim.

To je najlepša pesma moje generacije.

(Telegraf.rs)