Arena 17. maj 2024. koncert Roda Stjuarta, slika drugačijeg Beograda i Srbije

Najveći utisak na mene ostavila je sinoć ta drugačija atmosfera koja se osećala u vazduhu i među ljudima, drugačiji Beograd, drugačija Srbija, u odnosu na ono što svakodnevno možemo pratiti i čitati u medijima, u odnosu na ono što nas okružuje, što čujemo i vidimo.

Mada su njegova braća rođena u Škotskoj, Rod Stjuart je oduvek tvrdio da je rođen u Londonu.

Ima onih koji kažu da to nije tačno i da je time samo želeo dodati na značaju svom poreklu, ali to iz današnje perspektive i nije toliko važno.

Njegovi roditelji imali su u Londonu prodavnicu novina, a kako mu škola nije bila previše draga, u jednom trenutku rešio je da se ratosilja te "muke".

Nakon toga radio je svašta, od postavljanja ograda, istovaranja vagona, a u jednom periodu bio je čak i grobar.

Fudbalom je takođe bio opsednut, pa je igrao za neke nižerazredne klubove ali brzo je odustao, ponajviše zbog novčane nadoknade koja je bila nikakva, a takođe i zbog činjenice da je u prvu postavu tima bilo izuzetno teško ući.

Trebalo je vremena, a on je bio nestrpljiv i nije želeo da čeka.

Nakon toga počeo je lutati Evropom, a u tom periodu njegov interes za muziku postaje sve jači pa je naučio svirati gitaru i usnu harmoniku.

Po povratku u Britaniju započinju njegovi prvi profesionalni nastupi s birmingenskom grupom Jimmy Powell and the Dimensions.

1964. godine snima svoju prvu singlicu. Interesantno je da je tom prilikom kao studijski muzičar svirao i Džon Pol Džons, ali Stjuartu to ne dosnosi nikakav uspeh.

Ubrzo potom pridružuje se grupi Hoochie Coochie Man u kojoj je bio i Long Džon Baldri, sa kojim će biti zajedno i u grupi Steampacket.

Potom postaje član sastava Shotgun Express u kojoj su, između ostalih, bili i Piter Grin i Mik Flitvud, a već u tom periodu počinje pomalo graditi i svoju solo karijeru.

Prekretnica se dogodila 1968. godine kada zajedno sa Ronom Vudom postaje član Jeff Beck Group.

Džef je još tih godina uživao popriličan ugled u Americi, što presudno pomaže i Stjuartu da postane poznat na dosta širem planu.

Sa Jeff Beck Group snimio je dva albuma - "Truth" (1968.) i "Beck-Ola" (1969.).

Stjuartovo pevanje bilo je dosta specifično i prepoznatljivo i mada ti albumi  u Britaniji i nisu postigli neki veći uspeh, bilo je to dovoljno da potpiše svoj prvi solistički ugovor.

U međuvremenu, gitarista i pevač Stiv Meriot napustio je grupu Small Faces, a kada se Stjuart i Vud pridružuju preostalim članovima,  skraćuju ime u Faces.

Stjuartov rad još uvek nije imao neki veći odjek u Britaniji, ali njegovi solo albumi "An Old Raincoat Won't Ever Let You Down" (1969.) i "Gasoline Alley" (1970.) već se dobro prodaju u Americi uz odlične propratne kritike.

Ova ostvarenja pokazala su da je Rod izvrstan interpretator i sasvim solidan autor, uostalom, mnogi su skloni tvrdnji da je "Gasoline Alley" njegov najbolji album ikada.

U to vreme planirao je da razvija uporedo i karijeru s Faces-ima i onu samostalnu, pa je objavljivao po jedan album godišnje sa grupom a takođe i pod svojim imenom.

Godine 1971. njegov solo album "Every Picture Tells A Story" definitivno mu potvrđuje status.

Na tom LP-iju našla se i čuvena kompozicija "Maggie May", koja govori o vezi srednjoškolca s prostitutkom, ali daleko od toga da je samo to bilo vredno pomena.

Ceo LP bio je u najmanju ruku briljantan, pa ubrzo dolazi na prva mesta albuma i singlica s obe strane Atlantika.

U nekoliko sledećih godina i grupa Faces i Stjuart, koji već postaje prvoklasni scenski izvođač, dominiraju rok scenom, nastupaju širom sveta, a zaštitini znak bio im je šutiranje fudbalske lopte s pozornice, što on i danas radi.

Međutim, takva vrsta ljubavi ipak nije mogla dugo potrajati, posebno kada se '72. godine pojavio njegov album "Never A Dull Moment", sa koga je skinut singl "You Wear It Well" koji ne prolazi ništa lošije od "Maggie May".

Glasine da će se Rod ipak opredeliti za samostalnu karijeru bile su sve češće, a ostali iz Facesa bili su sve nezadovoljniji govoreći da on najbolje pesme ostavlja za svoje solo albume, što i nije bilo daleko od istine.

Album "Smiler" koji se pojavio krajem 1974. bio poprilično razočaravajući, a onaj Stjuartov magični šarm pripadništva radničkoj klasi već je počeo da bledi  s obzirom da  je tada već bio deo slavnih ličnosti Holivuda, a taj status samo je pojačala njegova veza sa glumicom Brit Ekland.

Krajem 1975.  konačno je izneo u javnost da prekida rad s grupom Faces, što je bilo isto kao da je objavljeno da su se raspali, jer nakon toga niko od njih nije imao želju za daljim zajedničkim radom.

Već 1976. objavljuje album "A Night On The Town" sa koga dolazi singlica s pesmom "Tonigh't The Night" koja ostaje osam nedelja na vrhu američke top liste, dostižući tako rekord koji su postavili Bitlsi sa "Hey Jude".

Time je njegov put ka samom vrhu rok scene definitivno bio zacementiran.

Šta reći o njegovom sinoćnjem nastupu u beogradskoj Areni?

Rod Stjuart je prvi put nastupio u Beogradu i Srbiji.

Ima onih koji kažu - gde je bio pre, dolazi sada kada je mator, ali ja definitivno ne mislim tako.

Oni koji su sinoć bili u Areni prisustvovali su visoko profesionalnom performansu čoveka za koga godine, dok je na sceni, kao da ne predstavljaju ništa.

Mogao bih sada ovde pisati o svim hitovima koje je izveo, o sjajnom pratećem bendu, o devojkama koje su oko njega i za koje ne znate da li bolje pevaju, sviraju, igraju ili izgledaju.

Mogao bih pisati i o tome koliko je Rod veliki jer je tokom koncerta kroz pesmu "People Get Ready" napravio svojevrsni omaž velikom Džefu Beku, sa kojim je nekada davno krčio rokenrol puteve, a takođe je to učinio i za Kristinu Mekvi, otpevavši legendarnu kompoziciju "I'd Rather Go Blind".

Mogao bih ovo, mogao bih ono...

Ipak, najveći utisak na mene sinoć je ostavila ta drugačija atmosfera koja se osećala u vazduhu i među ljudima, drugačiji Beograd, drugačija Srbija u odnosu na ono što svakodnevno možemo pratiti i čitati u medijima, u odnosu na ono što nas okružuje, što čujemo i vidimo.

Sinoć su u Areni bili neki "drugi" ljudi, mahom nevidljivi za ovo moderno doba, vaspitani i nenametljivi.

I to je ono što me istinski raduje i što mi uliva nadu.

Ja sam bio sa svojom decom jer i oni uživaju u muzici uz koju sam odrastao, ali čak i kad nije tako, to je ono što bi svako od nas možda trebao da učini.

Da ubedi svoju decu, ako to već sama ne žele, da odu na ovakve i slične događaje.

Da im pokaže da ovde još uvek postoji neki drugi svet.

Svet lepote, svet muzike, svet bez nasilja, bahaćenja i prostakluka.

Takvi ljudi su tu, pored nas, samo su zatrpani svakojakim glupostima, neškolovanim i nevaspitanim spodobama kojima ništa nije sveto.

To je ono što je na mene sinoć ostavilo najveći utisak.

I još nešto: Odavno nisam na nekom koncertu čuo tako dobaro izbalansiran zvuk, posebno ako  govorimo o beogradskoj Areni.

Gotovo da je bio doveden do perfekcije i u tom smislu sinoć je održan školski čas o tome šta i kako bi trebalo raditi.

I za kraj: Kada bi Stjuart sledeće nedelje zakazao novi koncert, ponovo bih išao.

(Telegraf.rs)