Vek od rođenja velikog srpskog kompozitora Enrika Josifa: Ovo je njegova životna priča

Osim kao kompozitor, muzički pedagog i pisac, Enriko Josif upamćen je i po veoma nadahnutim javnim nastupima, potom publicističkim radovima, osobenog izraza i težine

Enriko Josif, veliki srpski kompozitor, član SANU, rođen je na današnji dan, pre stotinu godina, 1. maja 2024.

Osim kao kompozitor, muzički pedagog i pisac, Enriko Josif upamćen je i po veoma nadahnutim javnim nastupima, potom publicističkim radovima, osobenog izraza i težine.

Preporučujemo

Čovek retke opšte kulture, i još ređe duhovnosti, Enriko Josif je celokupnim svojim delom, i muzičkim i javnim, oličavao duboku utonulost u onostrano.

Tumačeći svojevremeno tragičnu stvarnost kako njegovog jevrejskog naroda tako i srpskog, s kojim se takođe potpuno poistovetio, izrekao je misao da su "Srbi nebeski narod", koja se odnekud pominjala i tumačila istrgnuto iz konteksta.

Sam Enriko Josif, čovek van svih okvira banalnosti ovog sveta, imao je međutim na umu nešto sasvim drugo od površnog značenja pomenutih reči.

Oslanjanjući se na znameniti nebeski izbor cara Lazara, uoči bezizglednog Boja na Kosovu 1389, što je izvornik pomenute misli, prevashodno je bio nameran da istakne da su kroz tragiku istorije, Srbi često birali uzvišeniji, nebeski, izbor, uprkos ovosvetskim posledicama.

Satkan od muzikalnosti, uzvišenog, onostranog, Enriko Josif je u tim dimenzijama tumačio i stvarnost i prošlost. Opstajanje i Jevreja i Srba, video je kao neku vrstu čudesnog spasenja.

Enriko Josif rođen je u Beogradu, u dobrostojećoj trgovačkoj kući. Bila je to porodica intelektualaca, otac je voleo operu, ponešto se bavio pisanjem, dramskih tekstova. Majka, inače pijanista, bavila se prevođenim. Poznati su njeni prepevi sa srpskog na nemački.

Pravo ime bilo mu je zapravo Hajim. Otac Moša tepao mu je imenom Enriko, po tada popularnom Enriku Karuzu. Otuda docnije usvaja to ime.

Rano je međutim ostao bez oca.

Majka njega i mlađeg brata Alberta, uoči napada nacističke Nemačke na Beograd aprila 1941, odvodi u Dalmaciju, Dubrovnik, pa Split, zatim Korčulu.

To im je nesumnjivo spaslo glave. Potom borave u Italiji, nedaleko od Parme.

Uspelo im je da se nekako dočepaju Švajcarske, gde dočekuju kraj rata, proleća 1945.

Po povratku u Beograd potvrđuju se crne slutnje. Jevrejska zajednica Beograda, kojoj su njegovi preci pripadali generacijama, nestala je tokom rata, uništena. Među njima i bližnji porodice Josif, uz sasvim retke izuzetke.

U Beogradu, Enriko Josif započinje studije medicine. Tu će se međutim pojaviti nepremostive otežavajuće okolnosti.

Biće satkano od osećajnosti, nije mogao da se prilagodi brutalnoj naturalnosti ljudske fizičke egzistencije, medicine.

Odlučuje se se za Muzičku akademiju, nemogavši da pobegne od sebe.

Posle kratkotrajnog boravka, sa bratom, u Izraelu, ranih pedesetih, opredeljuje se za povratak u zemlju koju je osećao kao svoju.

Upućeni drže da je na Enrika Josifa u stručnom smislu bitno uticao njegov profesor Milenko Živković.

Posle rada u muzičkim školama "Vojislav Vučković" i "Kornelije Stanković", na Muzičkoj akademiji je asistent pocev od 1957.

Prošao je sva zvanja na Odseku za kompoziciju. Godine 1965. postaje docent, u zvanju vanrednog profesora nalazi se od 1970. do 1976, kada je postaje redovni. U penziju odlazi 1989.

Aprila 1991, izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Za redovnog člana SANU ga je izabrala oktobra 2000. godine.

Za raniju fazu njegovog muzičkog stvaralaštva karakteristične se "Četiri skice za klavir", "Koncertna parodija", "Sonata brevis", "Igra", "Simfonija u pet stavova".

U potonjoj, zrelijoj fazi, stvara "Smrt Stefana Dečanskog", "Sonatu anticu", "Hamleta", "Koncert za klavir i orkestar".

Tokom prvog Bemusa 1969, pojavljuje se njegov "Divertimento za gudački kvartet".

Pod utiskom života i dela Rabindranata Tagorea nastaće, takođe za Bemus, neki od potonjih, balet Enrika Josifa "Ptico, ne sklapaj svoja krila".

Govoreći o delu Enrika Josifa ne mogu se zaobići njegove kompozicije za flautu, poput, "Balade", "Psalmodije" ili vokalno instrumenatalne sastave "Rustikon" odnosno "Himne za hor i orkestar".

Izvesno vreme predvodio je Udruženja kompozitora Srbije. Pisao je takođe muzičku kritiku.

Retko istančan duh, mistik u punom značenju tog pojma, jedan od najčudesnijih muzičkih stvaralaca u Srba, ovaj svet napustio je marta 2003, u voljenom Beogradu, gotovo neprimećeno.

(Telegraf.rs/Tanjug)