Brian Rašić za Telegraf rs: Svaki moj odlazak iz tadašnje Jugoslavije bio je vezan za neku neizvesnost

Te osamdesete godine bile su stvarno divno vreme. S moje tačke gledišta nije bilo baš divno vreme za muziku, jer je između ostalog počeo i neki novi romantizam, pojavile su se grupe kao što su Duran Duran, Culture Club, Boy George, a to je meni bilo sr..nje, ja sam došao da slikam Cepeline, i uopšte hard rok iz sedamdesetih godina, pa ako Bog da i nešto iz šezdesetih, ako je nešto od toga preživelo. Zašto ti ovo pričam? Voleo sam neku drugu muziku, međutim, kada o tome govorimo danas, shvatam da sam bio deo istorije. To vreme s početka osamdesetih, svi ti bendovi koje sam nabrojao, to je bila tek druga britanska invazija na Ameriku. Prvo su bili Bitlsi i Stonsi i tek onda osamdesetih, znači posle dvadeset godina, bila je druga britanska invazija i više nikada nije bilo ništa, a to znači da su to bile važne godine. Danas volim sve te bendove jer to je deo mog života, ali u to vreme sam rekao - ma šta je sad ovo? Ipak, sve sam to fotkao, volim da kažem za sebe da sam objektivan fotograf, video sam da se dešavaju stvari, da je to nešto novo, pa sam tako i radio. To je ta prednost, koju će da istaknu ljudi koji prodaju moje slike, reći će da je moj katalog izuzetno raznovrstan, tu ima džeza, bluza, svih mogućih muzičkih pravaca.

Mnogi se i danas sećaju rubrike "Pismo iz Londona" iz Džuboksa, koju je potpisivao legendarni tandem Saša i Raša, a putem koje smo dobijali informacije o najnovijim dešavanjima u jednoj od najvećih prestonica rokenrola. U međuvremenu, Branislav Rašić Raša "postao" je Brian Rašić, svetski poznati fotograf, jedan od onih čije se fotografije nalaze na naslovnicama najuglednijih časopisa širom planete. Njegova životna priča izuzetno je zanimljiva, a razgovarati s njim svakako predstavlja koliko zadovoljstvo toliko i obavezu. Kako je tekao njegov životni put od gotovo slučajnog odlaska u London, do zvaničnog fotografa slavnih Rolingstonsa, možete saznati iz intervjua koji je pred vama.

Preporučujemo

• Rođen si u Beogradu i još kao vrlo mlad počeo si da se baviš fotografijom. Kako je sve to počelo?

Moj ćale je imao "Zenit", a ujak "Kijev", pa sam od njih uzimao te aparate, kupovao filmove i pravio slike. U početku sam ih razvijao u jdenoj radnji Vasinoj ulici, ali sam ubrzo počeo sam to da radim. Kupio sam opremu za razvijanje, dozne i sve ostalo, i tu je uvek pisalo kako treba da se radi što mi je svakako pomoglo. Potom sam i fotke vrlo brzo počeo sam da radim. To je interesantno jako, kada uđeš u taj trip da kapiraš svetlo, mislim da je to osnov svega. Sećam se kada sam prvi put bio u laboratoriji sa jednim starijim prijateljem koji me ju učio, oko nas ona crvena svetlost i on propusti svetlo preko filma na beli papir koji potom stavi u razvijač i odjednom se pojavljuje slika. Posle to fiksiraš i pereš, ali to pojavljivanje slike je kao neka magija, kao da si neki mađioničar. Danas to svakako ne postoji i mladi o tome ništa i ne znaju.

• Danas nema te magije jer se fotografija pojavi odmah.

Naravno, sve napreduje. To je kao u muzičkoj industriji koje sam i sam deo. Oni kažu da su prvo bile ploče, pa kasete, kompakt diskovi, MP3... I kada sebe dovedu na nivo bankrota jer su svi počeli da kopiraju MP3, otprilike se vrate na staro i kažu da su ploče najbolje.

• Da li time želiš da kažeš da će možda biti nekih vraćanja i na taj stari način pravljenja fotografija?

Veruj da ima toga, rade ljudi, danas se prave fenomenalni analogni aparati, pa se čak prave i digitalni crnobeli aparati. To je malo drugačija tehnologija, te crnobele slike su skoro kao i one nekada, ali nisu analogne. Analognom fotografijom danas možeš da se baviš iz ljubavi, ako imaš dovoljno novca i ako imaš vremena. Ako se baviš fotografijom profesionalno, niko neće da te čeka da praviš fotografiju. Napraviš fotku i odmah je šalješ, to u ovom vremenu pravo sa aparata ide u novine. Danas svakih nekoliko minuta treba neka nova fotografija, a kada su nekada rađene crnobele, to je ipak sve potrajalo dok se uradi. Sve je to u suštini isto, jedino što je tada bilo sporo a sada je brzo.

• Kada se vratiš u Beograd u vreme tvog odrastanja, čega se najpre setiš a da je to predstavljalo prozor u svet? Da li su to neki koncerti, ili recimo FEST, itd?

Pa i jedno i drugo. Recimo gledao sam "Vudstok" '71. godine na prvom FEST-u i to je stvarno bilo pravo čudo, potom "Easy Rider". To su ti filmovi koji su bili malo drugačiji i predstavljali su svet koji sam zavoleo. Pa to nabavljanje ploča iz Engleske, slanje poštom 5 000 dinara, da bi za dve-tri nedelje dobio ploču, pod uslovom da neko usput "ne mazne" novac. Poštari su vrlo brzo provalili da smo mi u koverte stavljali "keš", a u inostranstvo se moglo slati samo otvoreno pismo.

• Znam, radio sam to.

Onda se sećaš tog iščekivanja, kao u onom stihu Desanke Maksimović - ljubav je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da. Nešto slično je vezano i za muziku. Danas mi možemo da odemo u prodavnicu ploča, kupimo ploču i slušamo maltene istog dana kada izađe i to je svakako dobro, ali ovde pričam o tim ličnim doživljajima koje sigurno masa ljudi deli sa mnom, da je taj teži put da se do nečega dođe, činio stvari još veličanstvenijim. Nakon tolikog čekanja, to je uvek predstavljalo veliku radost i za tebe i za tvoje prijatelje sa kojim ćeš to slušati. To danas verovatno malo čudno zvuči, ali to je istina. Sada pričamo o muzici, ali to je sve kod mene bilo povezanao. Naravno, ja sam prvo fotografisao svoje društvo, devojke, neke partije, Nove godine, potom malo neke umetničke fotografije, jer gledaš šta rade ti neki veliki fotografi, pa sad hoćeš i ti nešto slično. Na kraju sve to stvara iskustvo. Probao sam i ovo i ono, čitaš, posmatraš i ukapiraš da te sve to interesuje. Mene niko nije učio niti mi rekao bilo šta, uzeo sam aparat i sve to sam otkrio. Na sve to nadoveže se i priča da kada su Ajk i Tina Tarner dolazili u Beograd, odlučio sam na svoju ruku da slikam taj koncert.

• Jesi li možda fotografisao koncert grupe Blood Sweat and Tears?

Oni su svirali u Beogradu sedamdesete godine, tada nisam nosio aparat, iskreno, ne sećam se, verovatno se nisam ni usudio. Išao sa na taj koncert s veliki interesovanjem, oni su bili veliki bend, njihov drugi album mi je i dan-danas najdraži, mada i prvi, ali valjda sam ovaj drugi prvo slušao pa je to tako ostalo. Interesantno je ono sam saznao trideset godina kasnije, a to je da je najveći bend na "Vudstoku" i takođe onaj koji je najviše para dobio, bio Blood Sweat and Tears. Oni su bili toliko veliki, da nisu dozvoli ni fotografima, ni reditelju, niko ništa tu nije mogao da snima. Kasnije su se verovatno pokajali jer to je postala istorija, ali tokom svih ovih godina nigde se ništa nije moglo videti u vezi te grupe i "Vudstoka". Ljudi i ne pišu o tome jer naprosto nemaju dokaze.

• Nedugo posle toga su bili u Beogradu, što je stvarno fantazija.

Godinu dana posle "Vudstoka" Blood Sweat and Tears su u Jugoslaviji! Naravno tada je okarakterisano da su oni bili špijuni, jer su svirali u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu. Publika sedela na nekim stolicama koje su bile poređane tamo na Tašu, a bio je jako veliki razmak između bine i prvog reda pa su oni nekako bili daleko. Sećam se kada je pevač Dejvid Klejton Tomas otišao do bubnjara koji je iza sebe imao gong, skinuo ga, zatrčao se prema publici i bacio ga, i on je srećom pao negde na pola puta između bine i tog prvog reda. Kažem srećom, jer gong je težak i mogao je nekog da povredi.

• Klejton je bio baš krupan čovek, visok preko dva metra.

Ja sam to doživeo kao neki njegov protest, mislim više protiv režima nego protiv publike, jer tako je sve to bilo izdresirano. Sećam se i nekih kasnijih koncerata, ako neko ustane, obezbeđenje, odnosno "panduri", te odmah teraju da sedneš, moralo je da bude sve kako su oni zamislili. Pamtim recimo na koncertu grupe Jethro Tull '75. godine u Beogradu, kada je Ijan Anderson bacao balone u publiku, a oni ih vraćali na binu. I on uporno baca i kaže - igrajte se tamo s tim, a onda su čak i neki "panduri" počeli da ih vraćaju na binu. (smeh) On čovek popi..deo. Bio sam u drugom redu negde na sredini i sve to slikao, naravno.

• Verujem da tada nisi ni imao akreditaciju?

Moja "akreditacija" je bila da unesem aparat, ugase se svetla i ja odem do bine i slikam, niko te ništa ne pita. Tu su bila eventualno dva-tri fotografa. Mislim da je Vican Vicanović koji je kasnije bio moj prijatelj bio tu, nije to nikom previše bilo interesantno. Interesantnije je bilo da se priča kako je sa zidova "Pionira" otpadao malter koliko je muzika bila glasna. Sve su to bile vizije nekog socijalističkog sistema, ali u suštini, sve mora da se nauči. Kada su svirale Siluete bila je ona "šizika", igralo se, ali ovde su već bili "strani elementi" u zemlji i moralo je sve to da se drži pod kontrolom da ne bi došlo do nekog divljanja.

• Nakon srednje škole, s obzirom da nisi previše bio zainteresovan za fakultet, sa ujakom si otišao u Švajcarsku.

Upisao sam fakultet, tu ništa nisam uradio, ali sam dobio index.

• Kada si tačno otišao u Švajcarsku?

U Švajcarsku sam otišao '73. godine i to posle jednog predivnog leta gde sam doživeo sve ono "kako mali Perica zamišlja život". Bio sam sa mnogo lepim devojkama, imao fenomenalno društvo, ali sam početkom septembra otišao u Švajcarsku, a znaš šta je to značilo? Postao sam depresivan, kada sam tamo otišao, prvi put u životu doživeo sam depresiju. (smeh) Nikad posle! Uglavnom, napustio sam ovu našu divnu zemlju, meni je bar bilo dobro, seo sam sa ujakom u mercedes i otišli smo u Cirih. Tamo nikoga nisam znao, ali dogodilo se da je prve večeri Frenk Zapa svirao na Halen stadionu, slušao sam to kroz otvoren prozor, jer smo stanovali preko puta. To je bilo vreme u kome su se pisala pisma i ja sam živeo za taj trenutak da ih dobijem. Prijatelji, devojke... pravili su koverte, lepili tu nešto i to sam tako dobijao. Neprekidno sam proveravao sanduče očekujući ta pisma jer je tu neki bedak, sećam se svega lepog iz Beograda, a u Švajcarskoj sam. Ujak mi je bio malo strog, a ja sam već propušio i došao u Švajcarsku gde ima šta poželiš - Marlboro, Kent, ne moram više da pušim "57", ali ne vredi, ujak mi to zabranio. Ma tragedija! (smeh) Međutim, vrlo brzo provalim da Stonsi 23. septembra '73. godine dolaze u Bern da sviraju koncert. Tu jednostavno poludim i nekako ubedim ujaka da me pusti, 26 franaka je bila ulaznica, to je stvarno bilo skupo. Putovao sam vozom od Ciriha do Berna, izgledalo mi je kao da putujem transibirskom linijom, pa zamisli to iščekivanje, ja sam među prvima ušao u salu, mnogo ranije, čim su je otvorili. Uglavnom, vrlo brzo sam provalio gde se inače dešavaju koncerti pa sam gledao Yes, King Crimson, gledao sam AC/DC u prostoru koji manji od beogradskog SKC-a. Angas Jang siđe sa bine a Bon Skot mu je na ramenima, idu kroz publiku tako, Angas svira, stajali su tu pored mene. Prosto da ne poverujueš. Gledao sam Rorija Galagera, grupu War... Međutim, bilo je važno da sam počeo da radim, ujak mi je našao posao u restoranu. Trebiš krompir, potom sam prao sudove, ali i tada je to kod njih sve radila mašina i za to sam dobijao neviđene pare, a kako sam stanovao sam kod ujaka, nisam imao velike troškove. Imao sam nedeljno 560 franaka koje sam dobijao u kešu, radio sam u lancu restorana koje je držao gospodin Bazler. On me je gotivio i ja svakog petka odem kod njega i u koveri dobijem svojih 560 franaka, što znači da sam imao preko dva soma franaka mesečno, a to ovde nije imao lekar. znači novac nije bio problem i ubedio sam ujaka da idem da gledam sve to i što je važno - počeo sam da unosim fotoaparat na koncerte. Pričam ti o nekim počecima karijere, a u stvari ja tada nisam ni imao svoj fotoaparat, nego sam pozajmljivao, molio nekog ujakovog prijatelja da mi da njegovu "Minoltu" pa odem sav srećan da slikam Roxy Music, ali nisam stavio film kako treba pa nije ni "navlačio". To sam video tek na kraju koncerta, jer sve vreme štediš film, čekaš neki pravi trenutak. To su ti neki počeci, danas su to lepa sećanja. Fil Manzanera (gitarista grupe Roxy Music, op. autora) mi je inače drugar, on je tada mislio da sam Švajcarac, a ja ni film nisam stavio kako treba. Tako je to kad nemaš nešto svoje. (smeh)

• Koliko si ostao tamo?

Tada sam u Švajcarskoj jedva izdržao nekih šest meseci, zatim sam se vratio, ali kada sam došao ovde pomislio sam - bio sam u Švajcarskoj, ipak nešto znam. Posle sam išao ponovo sedamdeset treće, četvrte, mislim da sam sedamdeset osme poslednji put bio u Švajcarskoj, sve tako po pola godine,da bi '79. otišao u London.

• Kako je došlo do toga?

Bitno je ovde shvatiti da je moj život bio neisplaniran. Ja nisam otišao u london s namerom da budem fotograf, nisam otišao u Švajcarsku da gledam te bendove, ali kad sam došao tamo i kada sam video šta se dešava, onda prosto poludiš. Pazi, kada sam se vratio prvi put iz Švajcarske putovao sam vozom do Beograda i doneo sam tada preko četrdeset LP ploča, a to je teško je..te. (smeh) Ali tako ti se otvaraju putevi. Možda poslednjih godina ne radim toliko, ali obišao sam pola sveta, to je sve na neki način povezano. Moji odlasci odavde su vezani za neku neizvesnost, ja nisam ni znao gde ću da idem i šta ću da radim.

• Možda možemo reći da je to bio "zov divljine."

. Na neki način možemo, svakako sam kod ujaka u Švajcarskoj osećao sigurnost, nije bilo neke frke, ali u Engleskoj je bilo drugačije. Radio sam honorarno preko studentske zadruge ovde u Jugotursu, to su bili neki dobro plaćeni poslovi. Sedeo sam u kancelariji sa četiri divne žene koje su me baš gotivile, a fora je bila da je i naš šef kada je bio tu, sedeo s nama. Jedno jutro je došao i kaže nam: "Ima mesta za London, hoće li neko da ide?" Ja se tu odmah javim, a on će: "Hajde briši kući, spakuj se i dolazi na aerodrom". Tada su ti aranžmani za London koštali 450 000 dinara, a ja sam imao platu milion i sto, ali pošto radim za Jugoturs, plaćam samo sto pedeset hiljada za kerozin. Zamisli, dođem ujutro na posao, a popodne sam već na Russell Skveru u Royal National hotelu. Tu shvatiš da si u Londonu, sve je to lepo, ali šta sad? Taj hotel je u centru, izađeš malo gledaš okolo, ali dalje ništa ne znaš. Međutim, na tom mom životnom putu dešavale su se neke čudne stvari. Tu upoznam jednu Niki, nažalost odavno je pokojna, malo sam pričao s njom, ona mi se uvek javlja u prolazu i kad je prošlo sedam dana i treba već da se vratimo, sedamo na autobus koji na vozi na aerodrom Hitrou, kad se pojavi Niki stoji pored autobusa i plače. I tu počne zezanje, ovi iz Jugotursa kažu - vidi ga došao tu da smuva ribu. Niki mi je mnogo pomogla jer me je '79. godine pozvala da dođem kod nje, odnosno kod njenih roditelja za Božić. I tu ja zamolim onog mog šefa da mi sredi kartu za London, kao idem tamo za Božić. On je bio dobar čovek, i samo mi je rekao - u redu, ali samo da znaš, nema toga više, to nećemo moći da radimo. Uglavnom, odem tada u London kod Niki, njeni roditelj Džordž i Džajris su bili stvarno divni ljudi. Jako teško su izgovarali moje ime, pa sam im rekao da me zovu Brana. Mada, niko se u to vreme nije tamo posebno ni trudio da izgovara takava imena sve dok tamo nije došao Branislav Jovanović. (smeh) Sad je sve to pomešano i ima imena kakvih hoćeš. Smešno je to da su tada imale one kukuruzne pahuljice all-bran, pa su oni govorili: "Brana! Bren, Bren!" (smeh) Stvarno jedna divna porodica kojoj sam definitivno ceo život zahvalan, mada oni nisu više sa nama, čak je i ta moja devojka umrla, ali vrlo sam joj zahvalan i volim uvek da se svega toga setim. Interesantno je da mi je tada njen otac Džordž pričao stvari koje ovde nikad nisam čuo. Kaže mi: -Nemoj ti da se vraćaš u Jugu. -A što, Džordž? -Neće biti dobro tamo. -Ma hajde, šta ti je? -Pa Tito umire, a ovde svi pričaju da to neće biti dobro. Tito je tada već bio u bolnici u Ljubljani, čekalo se šta će se dogoditi, a ja sam bio začuđen time što Džordž priča, mi nismo imali pojma šta će i kako će biti.

• Niko od nas nije.

Pa da, ali ovi jesu, zato ti i pričam. On me ubeđuje da će nešto biti, ja ga gledam i čudim se šta može da bude. Ja sam u svakom slučaju ostao, nisam se vratio sa tom povratnom kartom, ali ne zbog toga što mi je on rekao, imao sam neke svoje planove. Potom je Tito umro, a otac jednog mog druga je bio dopisnik Politike iz Londona i ja ga tada pozovem: -Čika Sveto, mogu li ja da dođem kod vas da gledam emisiju? Toga dana kada je Tito umro, Englezi su imali sat vremena emisiju o njemu, kao da je ceo svet znao da će neko s..nje biti ovde, svi osim nas.

• Mi nismo verovali u sve to ni kad je rat već bio izvestan.

Pa kako i da veruješ? Mene su pitali da li sam pobegao iz zemlje. Ma gde sam bežao, nigde nisam bežao. Pratio sam neke moje puteve, želeo sam da vidim, da saznam. Nigde nisam bežao. Zašto bih to radio? Ako mi je trebalo nešto što kod nas nije imalo, odem u Trst, tamo kupim parfem, neku ploču, farmerke i vratim se u Beograd. Ako nešto nema ovde, ima tamo. U ovom gradu sam gledao Dizija Gilespija, Reja Čarlsa, najveće umetnike na planeti. Sa Robertom De Nirom i Kopolom sam se sudario na drugom FEST-u, dok sam trčao na predstavu. Gledao sam u Domu omladine prvi film, a možda i poslednji, koji je režirao Džek Nikolson. Gde da bežim?! Svet je dolazio kod nas i mi smo bili deo sveta. Ali ovi su znali, verovatno su neki znali i ovde, ali ne mi. Mi smo bili mladi ljudi koji nemaju pojma šta se dešava, kao i sad što ovi mladi nemaju. Znaš zašto? Šta god da se dešava mladim ljudima je uvek dobro, boli ih uvo, oni žive svoj život. Pa evo, ni Engleska nije kao nekad, ali šta sad ja mojoj deci da kažem? Da im pričam kako ne valja? Ma kako ne valja, njima je sve super. Ti si roditelj kao i ja i sad dolazimo do onog da sve što su nama roditelji govorili, ona čuvena - ma nekad je sve bilo bolje, sad to isto mi možemo da kažemo našoj deci. Možda nije sve ni bilo bolje, ali je bilo drugačije i sad se suočavaš sa svetom koji tebe više ne interesuje. Svi se nešto lažemo, živimo neke neistine, ali činjenica je da moraš da dođeš do nekih godina da bi to shvatio. Da li je to starenje ili šta već, ali odjednom ukapiraš da ti taj svet oko tebe ti ne odgovara u mnogo čemu, a ni mi sami više nismo isti. Ipak, bez obzira na sve, ja tvrdim da je nekad bilo bolje, i to je neka stvar koja se ponavlja.

• Koji si prvi veliki svetski bend zvanično fotografisao, negde sam našao da su to bili Led Zeppelin na jednoj njihovoj evropskoj turneji?

Nije to bio prvi, radio sam po Londonu Rainbow Ričija Blekmora, grupu Jam, Clash mi je bio jedan od prvih bendova koje sam slikao, ali dobro je da si pomenuo Cepeline, to je vrlo bitan momenat u mojoj karijeri, zapravo presudan. Hvala ti što si to pomenuo, jer ja ne mogu svega da se setim. To je bila '80. godina kada su oni radili evropsku turneju, a prethodne godine su na Knebworth-u svirali onaj čuveni koncert. I sad pazi, ja sam u Londonu i u jednom trenutku proverim i saznam da oni sviraju u Belgiji, u Briselu, i tu pomislim da moram da idem da ih gledam. Tada sam već zano kako funkcionišu stvari, jer sam se javio nekim kompanijama ploča, rekao im da radim za Džuboks, potom dobijem akreditaciju, ljudi ti jednostavno veruju i potom te koncerte fotografišem. Turneju Cepelina koju si pomenuo radio je Atlantic Records i ja bukvalno odem u njihov ofis, koji se nalazio na West Endu, i tu me primi neki Danijel, koji je igrom slučaja bio Švajcarac. -Ja radim za Džuboks, kažem mu, ja bih da slikam Led Zeppelin u Briselu. -Džuboks! - kaže on. Znam ja Vicana Vicanovića, on je prošle godine ovde kod mene radio grupu ABBA. Brate, nema frke, samo neka mi ovi iz Džuboksa pošalju teleks i imaš pass. Izađem napolje i mislim se šta ću sad, jer ja nisam tada radio za Džuboks, ali tu se stvari dešavaju veoma brzo pa mora brzo i da se razmišlja, moraš da se snalaziš. Recepcija Jugotursa je imala telefonsku centralu na kojoj je radio Duca sa kojim sam se ja sprijateljio, jer uvek kada hvataš krivine siđeš do njega. Šta je meni Duca radio? Uđem u bilo koju telefonsku govornicu u Londonu, ubacim 10 penija i okrenem Ducu u Jugoturs i dam mu broj govornice, on onda okrene mene i spaja me sa mojim roditeljima, drugovima i ja tu onda nešto pričam. Bilo je to malo i nezgodno jer ljudi čekaju ispred govornice, pa sam morao da se snalazim i zovem kada je vrućina, jer tada tu niko ne ulazi ali zato budem skroz mokar, ili tako nešto, inače odmah ti kucaju i moraš da izađeš. Govornice su tada bile potreba. Zašto ti sve ovo govorim? Ja pozovem Ducu i kažem da pozove redakciju Džuboksa i da im kaže da je tu čovek iz Londona koji hoće sa njima da priča. Pronađe on to i ja ubrzo već pričam sa Ćirom.

• Sa Milisavom Ćirovićem, urednikom.

Javi se on, i ja počnem tu nešto da mu pričam kako treba da slikam Cepeline, a on me pita: -Ko si ti? -Ma ne pitaj me brate, samo pošaljite Danijelu faks, i tu mu dam njegov broj. Ako mu pošaljete faks, ja idem u Brisel da slikam Cepeline i obećavam da ću vam poslati fotke. Tako i bude. On Danijelu pošalju faks, ja dobijem svoj pass pa preko Lamanša i zatim vozovima odem do Brisela i slikam tamo Led Zeppelin. Objavljene su te fotografije u onom Džuboks Posteru i još negde. Tada sam imao Nikon aparat i 80-200 objektiv, bilo je dosta nezgodno fotografisati, bina je bila jako visoka, pa sam ih maltene jedva video. Nije to bilo sad ništa specijalno, ali mogu da kažem da sam ih slikao i oni su mi bili odskočna daska, jer kada sam poslao te slike u Džuboks oni su se zainteresovali za to što radim, pa sam im rekao da sam prethodne nedelje slikao grupu Clash. -Clash!? Znaš li ti da pišeš? -Znam. -Hajde napiši nešto o tom koncertu i pošalji slike. Tako sam i uradio, i izađe to preko cele strane, pola fotografija, pola tekst. Kada su videli da se tu nešto dešava povezali su me sa Sašom Stojanovićem koji je godinama potom bio moj "partner in crime".

• Čuveni tandem Saša i Raša

Tako je. Eto, i njega nema već kol'ko godina. Taj koncert je bio početak moje karijere. Znaš kako se to radilo? Kad padne mark ja stavim ćebe na prozor i celu noć radim i napravim barem sto fotografija. To sam potom obično JAT-om slao u Beograd, tako je počela ta naša korespodencija. Odem na Hitrou, zamolim pilota da to ponese, a u Beogradu neko čeka. Tako je to bilo.

• Ova tvoja priča čini se, dokazuje onu izreku da sreća prati hrabre.

Pa na neki način valjda i jeste tako, ali ja sam samo pratio neki svoj put. Evo šta se posle otprilike dešavalo: Te osamdesete godine bile su stvarno divno vreme. S moje tačke gledišta nije baš bilo divno vreme za muziku, jer je između ostalog počeo i neki novi romantizam, pojavile su se grupe kao što su Duran Duran, Culture Club Boy George, a to je meni bilo sr..nje, ja sam došao da slikam Cepeline, i uopšte hard rok iz sedamdesetih godina, pa ako Bog da i nešto iz šezdesetih, ako je nešto od toga preživelo. Zašto ti ovo pričam? Voleo sam neku drugu muziku, međutim, kada o tome govorimo danas, shvatam da sam bio deo istorije. To vreme s početka osamdesetih, svi ti bendovi koje sam nabrojao, to je bila tek druga britanska invazija na Ameriku. Prvo su bili Bitlsi i Stonsi i tek onda osamdesetih, znači posle dvadeset godina, bila je druga britanska invazija i više nikada nije bilo ništa, a to znači da su to bile važne godine. Danas volim sve te bendove jer to je deo mog života, ali u to vreme sam rekao - ma šta je sad ovo? Ipak, sve sam to fotkao, volim da kažem za sebe da sam objektivan fotograf, video sam da se dešavaju stvari, da je to nešto novo, pa sam tako i radio. To je ta prednost, koju će da istaknu ljudi koji prodaju moje slike, reći će da je moj katalog izuzetno raznovrstan, tu ima džeza, bluza, svih mogućih muzičkih pravaca. U vreme dok sam bio klinac kupovao sam ovde New Musical Express, Melody Maker, sve sam to čitao, učio, slušali smo muziku, hoću da kažem da sam imao velike informacije. Ako Stefan Grapeli svira u nekom malom klubu, ja moram da idem to da vidim, ili recimo Čempion Džek Dupri... nisu to sad neka previše poznata imena, ali sam to ipak znao. Znao sam ko šta znači u muzici, ne samo meni, nego uopšte. Većina fotografa ne radi tako, ovaj radi hevi metal, drugi hard rok, treći pop. Ja sam sve radio.

• Zbog toga je i tvoj katalog tako raznovrstan.

Upravo tako i to je cenjeno.

• Mnogi ljudi iz sveta muzike koje sam intervjuisao rekli su mi da je rok muzika iskoristila mnogo toga što se u svetu pojavilo i da je to na neki način sve sublimirano u nju. Čini mi se da je fotografija jedan od ključnih pratilaca popularne muzike, od onih koje su nastale na koncertima ili van njih, do onih koje su se našle na omotima ploča, a znamo da su omoti poseban i važan segment rok kulture. Kako ti sve to doživljavaš? Na jednom uživo albumu Rolingstounsa je tvoja fotografija na naslovnici.

Da to je na Kopakabani iz Ria.

• Je li to tvoja prva naslovnica što se albuma tiče?

Mislim da u Engleskoj jeste, ali imao sam i pre toga nešto - The Chords, Džuls Holand, Jamiroquai, ali ipak ništa poput Stonsa, jer to je stvarno veliko. To je bio prvi moj gig koji sam radio za njih, i nakon puno godina iskorištene su moje slike na naslovnici albuma i to njih četvorica pojedinačno, jer nije bilo moguće fotografisati sve zajedno, to je urađeno kao da se ogledaju u vodi, ali sam vrlo brzo provalio da su te četiri gornje fotke različite od onih dole u kojima se ogledaju, tako da je tu u stvari osam fotografija. Naravno, to rade dizajneri i ja nisam nešto preterano ni zadovoljan tim omotom, ali boli me uvo, to je zvanični omot Rolingstonsa. Znači to je iz Rio De Žaneira, to je koncert koji je održan 2006. godine, najveći koji su održali i koji će ikad održati. Tu je po pričama bilo od milion ipo do dva miliona ljudi. Tu sam bio njihov oficijelni fotograf i mogu da kažem da je to kruna moje karijere.

• Nisi bio samo njihov oficijelni fotograf. Ima tu još poznatih imena, Dejvid Bouvi recimo.

Bouvija imam na naslovnici, to je iz 2006. godine kada je imao koncert u specijalnoj BBC sali, to je bio nastup samo za fanove i to je snimljeno. U to vreme objavljen je i CD, a sada ima i ploča. Ja sam ranije imao neki web sajt, to sada ne postoji, i moj prijatelj Mark Adams (jedan od najuglednijih novozelandskih fotografa, op. autora) me jednom zove i kaže: -Znaš, javio mi se Bouvi, i zamolio me da ti prenesem ako bi mogao da skineš jednu sliku, nešto mu tu ne odgovara. On voli tvoje fotografije, ali tu mu se nešto ne dopada". Ja nikada ne postavljam loše slike, tu je Dejvid napravio neku grimasu i to je meni bila baš jaka fotka, ali se njemu to očigledno nije dopalo i naravno, ja sam to skinuo. Hoću da ti kažem, sa Markom sam imao taj neki blizak odnos i danas je tako. Uglavnom, on mi jednog dana kaže da ima jednu fotku za mene koja je sa žurke koja je priređena nakon tog koncerta. Kažem mu da imam već fotku s njim koju mi je potpisao, ovakvu nemaš, kaže mi on. I donese mi fotografiju koju je on uradio, tu smo Bouvi i ja zagrljeni i ja shvatim da su oni foto šopom mene uklonili i potom tu fotografiju stavili na naslovnu stranu albuma. (smeh) Taj uživo album se zove "BBC Radio Theatre David Bowie". Tako sa njim imam naslovnu stranu na kojoj se ne vidim, ali imam dokaz. (smeh)

• Kako je došlo do saradnje sa Stonsima?

Sve su to saradnje koje su se desile zahvaljujući ljudima koje poznajem jako dugo, jer stvari se ne dešavaju preko noći. Jednostavno, ti radiš sa tim nekim piarevima koji su radili i Stonse i Bouvija i onda jednog dana oni te pozovu i predlože da radiš nešto. Ono što je važno da kažem jeste da sam uvek dobijao poziv za neki posao. Kada bi se ponovo rodio i ovaj posao radio, mislim da bi u životu postigao mnogo više nego sad. Ja nisam navikao da cimam ljude. Uvek su mene zvali.

• Nisi nikoga vukao za rukav.

Nisam, ali sada bih svakako to radio. Moram ovo da kažem: Kada dođeš tamo gde sam ja došao, pre svega ti si neki Jugosloven, to jest stranac. Nije to sad neka priča vezana za ono "tugo moja drugo", nego je to jednostavno tako. Osećaš se ipak malo drugačijim, i treba sad da prođe neko vreme da shavtiš da ti ljudi sa kojima radiš su slična generacija, pa čak i mlađi, a ti uvek zamišljaš da su svi oni stariji, zato što su veliki, u stvari to je neki normalan svet koji ti doživljavaš na svoj način što naravno svako ima pravo, ali to nema nikakve veze sa realnošću. Kada jednom počneš s tim, nastane malo zbrka u mozgu, ali trudiš se da i dalje radiš ono što najbolje znaš. Tako je bilo i kod mene, radio sam, upoznavao ljude. Biti dobar fotograf je samo jedna od komponenti da ti budeš na tim nekim mestima, kao što sam ja bio. Znači ljudi moraju da imaju poverenja, mnogo toga tu igra ulogu. Ima dobrih fotografa, pa nisam ja najbolji, ja sam samo jedan od njih, ali im "radim posao" kako to Englezi kažu, znaju ko si, kakav si, šta god da to znači, i tada počnu da stižu pozivi. Puno tih velikih ljudi je dolazilo do mene i ja sam samo rekao - hvala! Ja znam recimo kada je Nol Galager radio kao roudi, muvao se tu okolo. Fotografisao sam Dejvida Gilmora kada je radio turneju i taj poster je obišao ceo svet.

• Pomenuo si do sada mnoga poznata imena u svetu, spisak je podugačak.

Pa to je moj ponos, radio sam i sa Makrtnijem...

• Znam za onu priču da ti je Makartni potpisao fotografiju i nacrtao Čiča Glišu za tvoju ćerku.

To je bilo za njen jedanaesti rođendan. Pogodilo se da sam radio baš na njen rođendan i sad ne možeš detetu da objasniš zašto ti moraš da ideš. Ali ona je ipak bila divna i rekla mi je tada: -Tata, pa mi učimo u školi o Bitlsima. Znači Bitlsi su ušli u udžbenike.

• Sva ta velika imena znaju za tebe, ali verujem da je to ipak uglavnom svedeno na neki profesionalini nivo. Oni imaju svoje agente, sa kojima ti kontaktiraš u vezi onoga što radiš, PR menadžere i slično. Je li bilo trenutaka kada si osećao strahopoštovanje prema tim ljudima?

Uvek. Mislim da je to čak i neko moje pokretačko gorivo. Nikad nisam bio opušten, nikad nisam rekao - kako ćemo, lako ćemo. Tako je bilo gde god sa bio, ne mogu možda da kažem da sam osećao strahopoštovanje, sve su to obični ljudi, pričaš s njima, zezaš se, sve je OK, možda je Mik Džeger malo ozbiljniji, on uvek mora da bude kao iznad svih, ali ništa negativno. Mora neko i takav da bude, jer ovi ostali su svi...

• Otkačenjaci. Ali Čarli je ipak bio drugačiji.

Fotkam ja njih četvoricu dok je Čarli bio živ, oni stoje, malo tu pričaju, zezamo se, i jednog trenutka Mik samo nešto promrmlja i ode. On donosi odluku - sad prekidamo. Nema dalje. Gotovo. Ovi pogledju pa i oni krenu za njim. Tako to ide, neko mora da drži konce u rukama. Ja Mika tako doživljavam, on mora da brine o svemu. Čarli je recimo bio jedan divan čovek, to je jedan gospodin s Čelsija. Nosio je odela kad nije sa Stonsima, o njemu mogu samo najlepše stvari da kažem, bio je tako normalan. Sećam se kad sam ga video posle tog koncerta u Rio De Ženairu, oni su za pedeset godina grupe izdali neku knjigu pa sam došao neki klub da ga fotografišem i pitao sam ga da mi potpiše fotografiju sa tog koncerta, on je samo rekao da neće biti nikakav problem. Takav čovek je bio, blag, povučen. Kada ga na koncertima predstavljaju on se uvek stidi, ali dobije najveći aplauz od publike, Mik ga uhvati za ruku i dovodi ga tu do kraja bine kao neko malo dete, ali sve je to Čarli. On je jedini, šta god to sad značilo, normalan čovek, sa njegovom ženom je bio ceo život, ima jednu ćerku, vodio je svoju unuku Šarlot na turneje da bi joj pokazao šta deda radi. On je jedna predivna osoba koja jeste u rokenrolu na neki svoj način, ali ipak nije ono što su ovi ostali ispred njega. U isto vreme Kit je uvek govorio da je Čarli kičma benda, bez Čarlija ne možeš ništa, jer taj njegov bit, to su sve Rolingstonsi. Skupljao je stare knjige, bubnjeve, nosio uvek dobra odela, imao je neki svoj svet i zato se malo razlikovao, on je u suštini džez bubnjar, voleo je to. Jednom sam slikao neku godišnjicu firmi Zilđian i Paiste koje proizvode te najpoznatije činele. To drže inače dva brata koja su se posvađala i tu je gomila bubnjara došla i Čarli je tom prilikom predao Džindžeru Bejkeru neku nagradu za životno delo. Bejker je inače bio jedan nadrkan tip...

• I to podosta.

Išao sam kod njega u studio osamdesetih godina, dobio je novi komplet Ludviga i ja ga tu fotkam, a on namrgođen non stop. Međutim, ja sam imao prijateljicu koja mu sedne u krilo i onda je miran k'o bubica. (smeh) Živeo je u Italiji, imao je tamo svoj studio u kome su neke grupe vežbale, tu sam recimo radio Boomtown Rats. Kad tu uđeš okolo na zidovima su sve one zlatne ploče grupe Cream, naravno bio sam oduševljen. Uglavnom predaje Čarli njemu tu nagradu i njih dvojica su k'o mala deca, Džindžer je bio idol Čarliju, jer je on isto bio džez bubnjar koji je otišao u drugi pravac. To šta je Džindžer radio, to svet nije ni čuo u rok muzici dok se on nije pojavio. Imam tu fotografiju, Džindžer Bejker i Čarli Vots zajedno, znaš kako je to divna slika, eto nema više ni jednog ni drugog.

• Veliki sam fan grupe Pink Floyd, kakva su ti iskustva sa Gilmorom?

Zaista predivna, na toj turneji Manzanera je svirao, Gaj Prat takođe. Kad je bio koncert ovde u Beogradu sa Nikom Mejsonom javio sam se na Instagramu Gariju Kempu i kažem mu da bi hteo da ih vidim. On mi je rekao, naravno, sve je OK. I odem na taj koncert, čeka me pass za bek stejdž. Kada je koncert završen, skupila se tu raja ispred bek stejdža svi su hteli da uđu, ali samo sam ja ušao. Znao sam i Garija i Gaja Prata i Nika Mejsona, jedino gitaristu nisam znao.

• Bio si jedini akreditovani fotograf na koncertu Ejmi Vajnhaus u Beogradu. Tvoje fotografije su tada obišle svet, a bilo mi je interesantno kada sam pročitao tvoju izjavu da je to bio tvoj bliski susret sa "Klubom 27".

Pa jeste, zato što ona pripada tom "klubu", ali tu ima jedna priča: Rej, njen menadžer, i uopšte organizatori te turneje, nisu uopšte ni obraćali pažnju na činjenicu da sam ja iz Beograda, možda to nisu ni znali, ili ako jesu, to im nije bilo bitno. Uglavnom rekli su mi da je Ejmi krenula na turneju i da je prvi datum u Beogradu. U stvari, to je bila vežba, jer ona je ovde bila predgrupa, Mobi je bio glavni. Jedini sam to radio, svi su me prozivali zbog toga, ja nisam ni znao da ću biti jedini fotograf pa sam rešio da dam svim novinama po dve slike za "dž". Kasnila je, a mene zovu da pošaljem fotografije jer zaključuju novine. Kako da pošaljem fotografije kad nje nema? Drugo, kada je izašla na binu odmah je pala, ja to ništa nisam mogao da vidim sa mesta gde sam se nalazio. Na kraju je bilo nekoliko publikacija sa tim slikama, ali on što je najvažnije u vezi toga: Ja kao njen fotograf dajem samo slike na kojima ona OK izgleda. Moja je dužnost da zaštitim svog klijenta, ali to je u ovom slučaju bilo izuzetno teško. Ipak, te fotke sam pustio mojoj agenciji i one su obišle svet. Posle toga smo trebali da idemo u Instambul, ali dogodila se tragedija kao što svi znamo. Video sam je još jednom kada je u Raundhausu u Londonu nastupala njena sestričina, klinka koja je najavljivana kao buduća velika zvezda, ali ništa se od toga nije desilo. Tu je ona izašla da s njom otpeva jednu pesmu i ubrzo posle toga se desilo sve to što se desilo. Tek onda kada je preminula, pogledao sam te moje slike i pustio ih u svet. Njen otac je bio protiv toga, ali nisam na to mnogo obaraćao pažnju. Samo njena kuća je vredela osam miliona, a on je to odmah prodao. Njena majka je Jevrejka, a otac Mič je bio taksista, da bi posle izdao ploču, ma to su sve nebulozne priče. Čak i u filmu o njoj ima jedna scena koja se dešava u Egiptu, gde ga je ona naprosto oterala. Uglavnom te slike su jako poznate i dobijaju neke nagrade.

• Jednu tvoju fotografije Leonarda Koena objavio je Njujork Tajms na naslovnoj strani.

To je jedna divna fotografija nastala u Londonu, to je malo i sreća, ali je i jako emotivna fotografija, zato je i iskorišćena i objavljena u to vreme kad je on umro. Slika ima neku toplinu, vidi se na njoj jedan stariji gospodin sa šeširom na grudima i verovatno kada čoveka više nema oni se trude da izaberu nešto emotivno. Verovatno je to razlog, ali ja više i ne znam, imam objavljene fotografije na naslovnim stranama magazina širom sveta, da li je Brazil, Amerika, Evropa, Japan...

• Postoje osobe koje kamera "voli", ali ima i drugačijih situacija. Kako se ti s tim nosiš? Kada neke ljude vidimo u prirodi, oni kao da nisu kao na fotografijama, ili obrnuto?

Ne mogu ja tu nešto mnogo da menjam. Nemam baš u sećanju neke takve situacije, jedino znam da ima strašno mnogo fotki gde neko zažmuri kad škljocneš, pogotovo kada to radiš s motorom, kada malo više snimaka napraviš odjednom. Velike zvezde sve znaju. Recimo Barbra Strejsend dozvoljava samo s njene leve strane fotografisanje, Brajan Adams isto, i to daleko sa strane. Brajan Adams mi je pisao da skinem neku njegovu fotku od pre dvadeset godina sa Getija, gde on po sebi ne izgleda OK. Nisam mu ništa ni odgovorio.

• Ti na Getiju imaš 101000 fotografija, koliko znam.

Evo sad ću ti reći tačno: 101920. Ali to je mali deo moje karijere, ozbiljno ti to kažem. Te velike agencije rade sa bar deset hiljada fotografa, mi to ne možemo da zamislimo o čemu se tu radi, oni nemaju vremena da sve to skeniraju. Ali u isto vreme moj katalog se prodaje, ja i danas od toga živim. Imam ja vrlo pristojnu britansku penziju, ali svakog meseca dobijam od Getija uplate na račun. Moje slike se prodaju i prodavaće se i kad me ne bude bilo.

• Ima li fotografija koje su uradile tvoje kolege a za koje bi voleo da su tvoje?

Pa to možda može da se odnosi na ove starije fotografe koji su radili ono što ja nisam mogao da radim. Inače vrlo je čudan taj svet, naravno ima mnogo fotografa koje ja poštujem, ali ja svakako znam da nisam Anton Korbijn, a i on zna da nije Brajan Rasik, kako me tamo zovu. Radimo različite stvari. Ja sam se ostvario u nečem što ja znam da radim, on se ostvario u nečem što on zna. Naravno, on ima mnogo veće pare od mene, ali ja znam to što znam, ne možeš sve. Ima starijih fotografa od mene, mnogi su i umrli, koji su mogli da slikaju i Bitlse i Stonse, Hendriksa, kao što je to bio Džim Maršal, ti koji su slikali Kaliforniju šezdesetih godina, sve ono što ja najviše volim kada je muzika u pitanju. Ja nisam mogao to da radim ali mogu da se divim. Kupujem knjige, uživam, gledam. S druge strane, vrlo sam svestan da postoje moje kolege, možda su mlađi od mene ali ne toliko, koji tako gledaju na ono što ja radim. S obzirom da sam ja agencijski fotograf, radim sam za sebe. Veruješ li mi da pre nekog koncerta stanem na jedno mesto i ukapiram da su se oko mene skupili ovo drugi fotografi. Posle nekog vremena premestim se na drugo mesto, oni urade isto. Ja stvarno nemam nikakvu ideju o nekom mestu gde bi trebao da budem, ali neki mlađi ljudi misle - čim je ovaj tu, to je dobro. Ne postoji to. Ja uvek imam te neke leptire u stomaku, jer posao mora da se uradi, a nikad nisam previše siguran u sebe i to je ta neka pokretačka snaga, neko gorivo u meni. Danas me boli uvo, neću uopšte da slikam, ili radim to kada mi odgovara. Tek kad se desila pandemija ja sam neke stvari shvatio jer stalno radiš, okupiran si nemaš vremena da misliš. I onda dođe pauza, ništa se ne dešava i tu pomislim - vidi ko svira danas. Svira recimo Status Quo - ima jedan čovek živ od originalne postave. Šta imam to da slikam, kad sam slikao četiri originalna člana. Danas ima toliko fotografa i sad ja treba sa njima da se tu nešto takmičim, nema potrebe. Kad vidim ko danas svira u Londonu... ovi se okupili, oni se okupili. Kajli Minog ove godine u Hajd parku. Pa to ranije nije moglo, kakav Hajd park, mogla je da bude samo deo nečega, a ona sad headliner. Sve sam to fotografisao davno i te fotografije se bolje prodaju nego ove skorašnje, ali ljudi idu i sve to gledaju. Na primer, išao bih na ovaj koncert Roda Stjuarta, jer ga znam iz osamdesetih godina kada su njegovi koncerti bili kao ovi Rolingstonsa. To je bilo neviđeno, imao je američke muzičare, ma kidanje. Sve sam to gledao i slikao. I danas on to dobro radi. Tačno je da s njim sviraju "ribe", ali one su tu zato što znaju posao, znaju da sviraju. Uvek bih pre gledao Roda Stjuarta nego 99% bendova, ne samo iz njegove ere, nego i mlađih, jer on je dobar i ima odlične pesme.

(Telegraf.rs)