Priče o pesmama: The Eagles - "Hotel California", "električni, meksički rege, Dona Feldera"

Zamislite koliko neka pesma treba da bude velika, da bi došlo da predloga da se ona adaptira u film. Upravo je takav predlog stigao za kompoziciju o kojoj pišem sledeće redove.

Doduše i sama pesma, odnosno njene reči, napisane su kao za film, u kome glavni junak otvarajući svaka sledeća vrata iznova ulazi u nepoznato.

Muziku za kompoziciju "Hotel California" napisao je pevač i gitarista Don Felder, dok su za tekst zaslužni Don Henli (bubnjar i takođe pevač) i Glen Frej (gitarista, klavirista i tekstopisac).

Preporučujemo

Istorija grupe seže do ranih sedamdesetih, tačnije do samog početka 1971. godine, kada je menadžer Linde Ronstat, Džon Bojlan, pozvao Freja i Henlija da se pridrže njenoj pratećoj grupi.

Poziv su objica prihvatili, pa je Henli u Los Anđeles stigao iz Teksasa, a Frej iz Mičigena, a ubrzo će Lindinoj grupi pristupiti i basista Rendi Majsner (rođen u Nebraskoj), i multiinstrumentalista Berni Lidon, koji dolazi iz Minesote.

Dok su bili na turneji sa Ronstatovom, Frej i Henli su je obavestili da žele osnovati svoj bend, pa su četvorica pomenutih muzičara već u septembru 1971. godine potpisali ugovor sa izdavačkom kućom Asylum Records koju je vodio Dejvid Gefen, a on ih potom šalje u grad Aspen, država Kolorado, da vežbaju i da se usavršavaju. Kako tada još uvek nisu imali ime, prvi put su nastpili u tom gradu oktobra 1971. kao Teen King and the Emergencies.

Što se imena Eagles tiče, postoje razne teorije o tome od koga je taj predlog došao. Po svemu sudeći, najbliža je istini priča da su jednom prilikom članovi grupe bili na izletu u kalifornijskoj pustinji Mohave, gde su boravili koristivši usput razna stimulativna sredstva, pa je Frej u jednom trenutku uzviknuo: "Orlovi!" - ugledavši te ptice kako ponosno lete iznad njih.

Da li je baš tako bilo nije sasvim pouzdano, no svakako, istorija je mogla da počne.

Ubrzo su otišli u London kako bi u Olympic Studiu, uz pomoć čuvenog snimatelja i producenta Glina Džounsa, snimili svoj prvi album.

Glin je u to vreme bio prvorazredna faca jer je radio sa bendovima poput Rolling Stones, The Who, Led Zeppelin, Steve Miller Band i Small Faces, ali bio je naprosto oduševljen njihovim vokalnim harmonijama i on je taj kome se i danas pripisuju zasluge za njihov prepoznatljiv kantri-rok zvuk. Nakon snimanja izjavio je:

"Doveo sam ih u Englesku i završili smo album veoma brzo, za manje od tri nedelje. Mislim da nisam bio tako uzbuđen još od vremena Led Zeppelin-a, bili su neverovatni, a da to uopšte nisu znali."

Album je objavljen 1. aprila 1972. godine i odmah je postigao veliki uspeh, jer su se kompozicije "Take It Easy", "Peaceful Easy Feeling" i "Witchy Woman" vrlo brzo došle među prvih trideset na listama popularnosti, dok album postaje zlatan.

I danas, kada poslušate ovaj LP, odmah vam je jasno zašto će Iglsi ubrzo postati jedna od vodećih koncertnih atrakcija, a pet godina kasnije i jedna od najvećih svetskih grupa.

Uglavnom, u periodu od 1972. do 1976. oni će biti predvodnici kantri roka, ređajući albume "Desperado" (1973.), zatim sledeće godine "On The Border" (tu se prvi put pojavljuje novi član, gitarista sa Floride, Don Felder), "One Of These Nights" (1975.), da bi potom Berni Lidon usled sve češćih neslaganja i razmirica napustio grupu.

Mnogi su tada pomislili da im se ne piše dobro, jer su Lidonove zasluge na prethodnim ostvarenjima zaista vredne svakog poštovanja.

Ipak, te prognoze nisu se obistinile.

Ostali kao njegovu zamenu dovode gitarističkog maga Džoa Volša koji je pre toga svirao u grupi James Gang, pa će on sa Felderom činiti jedan od "najubitačnijih" gitarskih tandema druge polovine dvadesetog veka.

Tako smo došli do njihovog albuma "Hotel California" i do same naslovne pesme ili do "električnog, meksičkog (čitaj: španskog) regea Dona Feldera", što je jedno od mnogih objašnjenja ove kompozicije.

Priča kaže da je Don Felder iznajmio kuću na kalifornijskoj plaži Malibu, gde je i snimio osnovu ove kompozicije uz pomoć ritam mašine, a na sve to je dodao i bas liniju. Potom je po jednu kopiju dao Henliju i Freju, pa su se oni odmah zainteresovali za pisanje teksta.

Po svemu sudeći, osnovna ideja za tekst stigla je od Henlija koji je tvrdio da je inspiraciju za to pronašao u hotelu Beverli Hils koji se nalazio na Sanset Bulevaru, i koji je i doslovno bio središte njihovih života u to vreme, s obzirom da niko od njih nije bio iz Los Anđelesa.

Potom je Frej osmislio filmski scenario po kome osoba koja je već umorna od vožnje kroz pustinju, nailazi na hotel u kome želi da se odmori, ali kada ulazi unutra susreće se sa veoma čudnim likovima, usled čega se javlja sumnja da možda više nikada neće uspeti da pobegne sa tog mesta, jer shvata da iza palmi u žardinjerama i dobrodošlice nasmejanih lica, vreba samo zlo.

Sam Henli je ovako objasnio značenje teksta:

"Uvek kažem, to je putovanje od nevinosti do iskustva. Ne radi se zapravo o Kaliforniji, već o Americi, o mračnom podzemlju američkog sna. Radi se o ekscesu, radi se o narcisoidnosti, o muzičkom biznisu, o puno različitosti... Može to imati milion interpretacija. Svaki bend ima svoj kreativni vrhunac, a ovo je bio naš. Postali smo vrlo vešti u studiju, znali smo puno o produkciji, o pisanju pesama. Imali smo muzičko umeće. Bili smo voljni napraviti neke promene, preuzeti neke rizike i pokušati napraviti nešto drugačije od svega što smo radili pre. I znate, astronauti u svemirskoj stanici svaki dan dobijaju poziv za buđenje. Puno puta bi ljudi u NASA kontrolnom centru u tu svrhu puštali pesmu "Hotel California".  Što se mene tiče, ne znam da li bih time želeo započeti dan. (smeh)"

Drugom prilikom, u intervjuu za časopis Rolling Stone izjavio je:

"Lirički, pesma se bavi tradicionalnim ili klasičnim temama sukoba kakav donosi tama i svetlo, dobro i zlo, mladost i starost, duhovno naspram svetovnog. Pretpostavljam da bi se moglo reći da je to pesma o gubitku nevinosti. Na skoro svakom albumu koji smo napravili, bilo je nekakvih komentara o muzičkom biznisu i američkoj kulturi uopšteno govoreći. Sam hotel bi se mogao uzeti kao metafora ne samo za stvaranje mita o južnoj Kaliforniji, već i za stvaranje mita u vezi američkog sna, jer tanka je linija između američkog sna i američke noćne more."

Ipak, čini se da je u vezi teksta najbolje objašnjenje dao Glen Frej:

"Don i ja smo se divili hrabrosti sa kojom su Donald Fagen i Volter Beker (Steely Dan) pisali svoje tekstove. Radili su hrabre stvari na lirski način, pa smo nas dvojica počeli razmišljati o pisanju pesme u kojoj ne bi morali doslovce objašnjavati šta svaki red znači, već da stvorimo mogućnost da sve deluje pomalo čudno i na neki način neobjašnjivo. I pretpostavljam da smo u pesmi "Hotel California" postigli savršenu dvosmislenost, jer ljudi u njoj vide stvari koje mi ni u ludilu nismo mogli pomisliti dok smo je pisali."

Te "stvari koje ni u ludilu nisu mogli pomisliti" išle su od one priče po kojoj se pesma "Hotel California" odnosi na jedan hotel u San Francisku koji je kupio američki pisac i okultisata Anton Levej i pretvorio ga u svoju satanističku crkvu, preko one da se ta priča odnosi na "Državnu duševnu bolnicu Camarillo" koja je bila u funkciji od 1936. do 1997. godine, do toga da ako pesmu pustite unazad, možete čuti poruke samom sotoni.

Po svemu sudeći ništa od toga nije bilo tačno.

Što se tiče same harmonske strukture kompozicije, ona nije previše uobičajena u rok muzici, već je to sled akorda koji se dosta koristi u flamenku i ima naziv "španska progresija".

Interesantno je da je Ijan Anderson iz grupe Jethro Tull prepoznao harmonsku sličnost sa kompozicijom "We Used To Know" koja se nalazi na njihovom albumu "Stand Up" iz 1969. godine. Ima onih koji tvde da su momci iz Iglsa čuli ovu kompoziciju dok su bili na zajedničkoj turneji sa Jethro Tull 1972. godine i da je "Hotel California" očigledni plagijat. Međutim, ako znamo da autor muzike Don Felder u to vreme nije bio u grupi, ta tvrdnja svakako otpada. Kada su novinari upitali Feldera da to prokomentariše, izjavio je da tu pesmu nikada nije čuo i da jedino što u vezi te engleske grupe zna, jeste da njen frontmen svira flautu.

Kada je čitava priča dobila malo šire razmere, Anderson je izjavio da je njegov komentar bio šala:

"To nije plagijat. To je samo isti sled akorda. U drugom je taktu, drugačijem tonalitetu, drugačijem kontekstu. Tako je to sa harmonskom progresijom: gotovo je matematički sigurno da ćete pre ili kasnije uraditi nešto slično ili isto, ako menjate nekoliko akorda na gitari."

Ono što je dodatno katapultiralo ovu kompoziciju u večnost, jeste solo koji na kraju pesme sviraju Don Felder (na dvovratom Gibsonu) i Džo Volš (na Fender Telecasteru).

To je po mnogima (što važi i za autora ovog teksta), jedan od najlepših gitarskih "dvoboja" u istoriji rok muzike uopšte.

U tih 2 minuta i 12 sekundi "opevano" je sve ono što gitara u rok muzici istinski znači.

Genijalno, lirički, sa preciznošću koja je dovedena do savršenstva.

O kakvim je gitaristima reč, dovoljno govori podatak da im je bilo potrebno samo tri dana da sve osmisle i dovedu na potreban nivo.

Čitaoci uglednog časopisa "Guitarist" 1998. godine proglasili su ovaj solo za najbolji svih vremena u rok muzici.

Kompozicija "Hotel California" ovenčana je brojnim nagradama i veoma visoko je postavljena u mnogim anketama i listama rok muzike.

Na listi "500 najboljih pesama svih vremena" časopisa Rolling Stone", nalazi se na 49. mestu. U "Kući slavnih rokenrola" proglašena je za jednu od 500 pesama koje su oblikovale rokenrol.

1977. The Eagles su osvojili nagradu "Grammy"za ovaj album, a 2003. godine i kompozicija "Hotel California"  uvrštena je u Grammy Hall of Fame.

Grupa beleži više od hiljadu uživo izvođenja i to je, nakon "Desperado" i "Take It Easy", treća najizvođenija od svih njihovih pesama.

Postoje mnoge obrade ove kompozicije, među kojima su i one u kojima je "Hotel California" otpevana na drugim jezicima: Gipsy Kings su je snimili na španskom, The Cat Empire na francuskom, grupa Vama Veche na rumunskom, a takođe je upotrebljena u brojnim filmovima i televizijskim emisijama. S obzirom da su je koristili mnogi pisci i komentatori za razmišljanje o raznim političkim, socijalnim, ili pitanjima medija, njen značaj u kulturi čitavog sveta zaista je ogroman. Naslov pesme koristili su čak i ekonomisti kako bi označili privlačnost neke zemlje za ulaganja, i probleme koji nastaju kada se od tih ulaganja želi odustati.

Naravno, to se odnosi na one stihove koji u malo slobodnije prevodu glase:

"Mi smo programirani za prijem

u svako doba dana i noći

ali da izađeš odavde

to nikada nećeš moći."

Poslednjih godina kompozicija "Hotel California" ponovo je privukla pažnju i zbog tužbe koja je 13. jula 2022. podignuta protiv trgovca retkim knjigama Glena Horovica, i dvojica stručnjaka za rok artefakte - Krejga Inkardija i Edvarda Kosinskog, jer su navodno pokušali da prodaju, originalni, rukom pisani tekst pesme "Hotel California" (i još neke pesme sa istoimenog albuma, koje se nalaze u svesci koja ima oko sto listova), koji bi po nekim procenama poznavaoca mogao dostići vrednost od milion dolara.

Njih trojica su se izjasnili da nisu krivi i pušteni su da se brane sa slobode bez plaćanja kaucije.

Interesantno je da je Horovic tu svesku 2005. godine kupio od pisaca Eda Sandersa koji je decenijama ranije radio sa Iglsima na biografiji benda koja nikada nije objavljena, ali on u ovom slučaju ipak nije jedan od optuženih.

Horovic je kasnije ove tekstove prodao Inkardiju i Kosinskom, a ova dvojica su potom određene stranice počeli stavljati na aukcije, i tada je Don Henli odlučio da pokrene tužbu. On je suđenju izjavio da je Sandersu, dok je pripremao tu neobjavljenu biografiju, bilo dopušteno samo da vidi svesku i ništa više, nikako da je prisvoji i potom proda.

Kako će se sve to završiti, ostaje da vidimo.

(Telegraf.rs)