Odlasci: Vlado Pravdić, najfiniji momak jugoslovenskog rokenrola
Vlado je u grupama Indexi i Bijelo dugme ispisao neke od najlepših stranica jugoslovenske rok muzike.
Kada sam juče pročitao vest da je Vlado Pravdić preminuo, pomislio sam kako neke uspomene nemaju cenu i prisetih se svih onih fotografija Bijelog dugmeta koje sam kao osnovac razgledao i divio im se detinje iskeno, a ponajviše upravo njemu - Vladi.
Nekako mi je on izgledao upečatljivije od svih drugih, pa iako sam u to vreme već pomalo svirao gitaru, nikada nisam maštao da budem Brega, već baš on - Vlada.
Odnekud mi se činilo da je upravo on među njima nekako poseban.
I bio je, ali ću to saznati mnogo kasnije.
Kada je došao u grupu Jutro, odnosno buduće Bijelo dugme, Pravdić je iza sebe već imao članstvo u nekoliko ozbiljnih sarajevskih grupa, između ostalih i u Ambasadorima i Indexima.
Na samom početku Bregi je značio izuzetno mnogo, jer je jedini u Dugmetu bio muzički obrazovan, poznavao je note, pa je mogao i da zapiše kompozicije koje je Goran spremao za buduće Bijelo dugme.
Rođen je 6. decembra 1949. godine u Sarajevu, u muzičkoj porodici. Njegova majka je bila profesor klavira, pa je još od malih nogu bio upućen na taj instrument, ali se nakon završene srednje muzičke škole ipak opredelio za studije fizike. 1970. godine dobija poziv da se priključi sarajevskoj grupi Ambasadori gde ostaje samo sedam meseci, da bi početkom '71. već bio u Indexima u kojima menja Ranka Rihtmana. Međutim, kako su Indexi tokom svoje karijere vrlo često menjali klavijaturiste, krajem te godine, Vladu menja Enco Lesić, koji i sam ubrzo odlazi jer je pronašao unosnije tezge, a u Indexe se opet vraća Pravdić. Ovoga puta tu će ostati sve do 1973. godine, kada je dobio poziv od Gorana Bregovića da se priključi grupi Jutro, koja će vrlo brzo prerasti u Bijelo dugme. Nakon prva dva albuma Dugmeta, Pravdić u jesen 1976. godine odlazi u vojsku i tada na njegovo mesto dolazi Laza Ristovski. Po povratku sa odsluženja vojnog roka, vraća se svom starom jatu u kome će ostati sve do 1987. godine kada definitivno napušta Bijelo dugme ali i profesionalno bavljenje muzikom. Potom će dugi niz godina živeti u Kaliforniji, u gradu Palm Desert, gde je imao svoju firmu Globalfon, koja se bavila telekomunikacijama, a sa Dugmetom je nastupao retko, samo na njihovim najvećim koncertima.
Poslednjih godina živeo je u Splitu.
Svi koji su dobro poznavalai Pravdića reći će da je bio odviše miran za rokera, ali sa rok muzikom u srcu. U grupama u kojima je svirao nosio je onu finu, nenametljivu struju, a sa njegovog lica uvek su zračili osmeh i srdačnost.
Nikada ga nisam upoznao, ali bez obzira, bio je jedan od heroja moje najranije mladosti i one iskrene, dečije opsednutosti muzikom. I mada ću kasnije za svoje heroje birati neka druga, manje ili više poznata imena, duboko u mom srcu ostale su neke kompozicije na kojima je Vlado svirao.
"Balada" od Indexa jedna je od tih.
Preminuo je onako kako odlaze najveći pravednici, u snu, 4. decembra 2023. godine.
I danas, kada je već odavno nestalo one dečije zanesenosti muzikom koju sam pominjao na početku ove priče, za kojom evo i u ovim godinama uzaludno tragam i nadam se da ću je ipak negde sresti, razmišljam kako su čudni putevi sudbine.
Eto, baš ta sudbina je spojila dva velika čoveka - Vladu Pravdića i Lazu Ristovskog, pa su sredinom osamdesetih godina svirali zajedno u Bijelom dugmetu.
I mada su i jedan i drugi bili pomalo u senci svojih velikih šefova, ispisali su neke od najvažnijih muzičkih stranica u istoriji jugoslovenskog rokenrola.
Ali i one o ljudskosti.
Jedan o drugom govorili su samo ono najlepše, a to je valjda i najvažnije.
Jer kada životi prođu, ostaju uspomene, a taj kolorit sastavljen je od mnogih boja.
Ono čime smo se u životu bavili, čini samo jedan deo naše životne duge.
Hoću da verujem da će i Vlado i Laza i u nekim dalekim prostranstvima činiti dve najlepše boje tamošnje čarobne duge.
One koja označava dobrotu, ljudskost pa i muziku.
Tačno onako kako su to radili i ovde, dok su bili sa nama.
(Telegraf.rs)